Концерт који је променио живот: Брус Дикинсон у Сарајеву под опсадом

„Певај са мном, Сарајево", проломило се хладном, прашњавом салом.

Позив долази са бине обасјане светлима неколико рефлектора, а упућује га снажним гласом енергични Брус Дикинсон, хеви метал икона и доскорашњи певач легендарне групе Ајрон Мејден.

У току је, симболично, песма Годс оф Wар.

Млади у зимским јакнама из првих редова радосно скачу, дижу руке и еуфорично одговарају громогласним хорским певањем, на тренутак не мислећи на туробну реалност обојену крвавим ратом.

„Била је то феноменална ноћ, а већ сутра мораш да се бориш за живот. Чудан догађај и јединствен", говори Мирза Ћорић, тада 17-годишњак.

У готово немогућим условима, Брус Дикинсон је 14. децембра 1994, у Босанском културном центру у опкољеном Сарајеву, пред око 300 људи одржао концерт који ће многима променити живот, како се испоставило.

„То искуство ме је учинило бољим. Отишао сам тамо као клинац, вратио се као одрастао човек", прича Алесандро Алекс Елена, бубњар Дикинсоновог пратећег бенда Скункwоркс, за ББЦ на српском.

Рат у Босни је окончан Дејтонским мировним споразумом парафираним у Паризу, тачно годину дана после концерта.

Опсада Сарајева, током које је живот изгубило више од 10.000 људи, прекинута је после више од три и по године.

Ко је довољно луд да дође? Брус!

Децембар 1994.

Сарајево је више од 30 месеци под опсадом снага Срба из Босне, снајпери вребају са околних брда, а пуцњи и експлозије одјекују свакодневно.

У таквим околностима двојица британских службеника УНПРОФОР-а, мировних снага Уједињених нација (УН) током рата у Босни и Хрватској, мајор Мартин Морис и Тревор Гибсон, долазе на несвакидашњу идеју – да организују рок концерт.

Прво су, ентузијастично, покушали да доведу легендарне Ролингстонсе, потом Моторхед, који су испрва пристали, а онда отказали наступ три недеље од договореног датума.

Не дозволивши да их савлада паника, послали су факс уреднику лондонског музичког магазина Керанг са питањем - кога би им предложили као замену?

„Рекао нам је да је једина особа довољно луда да дође - Брус Дикинсон", говори Тревор Гибсон, тадашњи шеф обезбеђења УН ватрогасне службе, за ББЦ на српском.

Позвали су певача који је недавно напустио бенд Ајрон Мејден и посветио се соло каријери – и добили позитиван одговор.

„Питали смо га зна ли да је овде рат, рекао је да зна.

„'То значи да не можемо ништа да вам гарантујемо, ако нема струје, нећемо моћи да радимо', рекао је – разумем", препричава Гибсон, данас музички продуцент.

Из ове перспективе - било је сулудо, али се тада, каже, чинило као добра идеја.

Од Сплита до Сарајева 'Птицом Тркачицом'

Музичари су из Бирмингема допутовали у хрватски град Сплит, одакле је требало да наставе ка Босни.

Међутим, хеликоптер који је требало да их довезе у Сарајево погођен је по полетању, те се одмах вратио у базу, каже Тревор Гибсон.

Пошто УН службеници нису могли да им гарантују безбедност, музичарима је речено да се врате кући.

Упозорење је било јасно, али рокенрол четворка није желела да одустане, па им је у помоћ прискочила међународна хуманитарна организација Тхе Сериоус Роад Трип.

Они су жутим камионима превозили помоћ из сплитске луке у угрожена места у суседној Босни.

У један од њих, прекривеним церадом са ликом Птице Тркачице из цртаног филма која узвикује чувено 'бип, бип', музичари су се, без панцира и шлемова, увече укрцали и кренути пут Сарајева.

„Када смо се попели у возило, постало је стварно.

„И све је у реду док не чујеш пуцњаву и експлозије у даљини", присећа се Алекс Елена.

Да ствар буде гора, у глуво доба ноћи, промрзли од вожње по хладном времену, завршили су на погрешном контролном пункту на планини Игман, недалеко од Сарајева.

„Када су Тревор и остали добили информацију где смо, били су престрављени јер је пар дана пре тога камион разнет на том путу", прича бубњар.

Убрзо су се, пред свитање, докопали другог контролног пункта, где су их сачекали УН службеници и оклопно возило, па су после низа перипетија домогли Сарајева обавијеног маглом.

Карта на кућном прагу

Вест о концерту се, уз неколико полепљених плаката, углавном ширила од уста до уста.

Није било најава на радију због бојазни од гранатирања.

За концерт Бруса Дикинсона на улици је сазнала и Вања Ного, док је улазницу добила на кућном прагу.

„Свиђала сам се неком дечку који ми је дошао на врата и донео ми карту.

„Замолила сам маму да каже да нисам ту, па кад сам чула да су у питању улазнице за концерт, указала сам се и викнула - ту сам, ту сам", осмехујући се прича Ного за ББЦ на српском.

Као и многи вршњаци, није могла да верује да ће рок звезду видети у родном граду и до самог почетка је сумњала да ће се концерт уопште одржати.

„Било је потпуно сулудо и надреално, ми у рату, немамо шта да једемо, одједном Брус Дикинсон свира у Сарајеву", прича Ного, данас координаторка Центра за децу и омладину Ново Сарајево.

Бесплатне карте су се делиле и на култном ратном Радио Зиду, а Мирза Ћорић је добио улазницу преко пријатеља, музичара у једном од сарајевских демо бендова који су свирали и под опсадом.

„Прилично неконвенционално се до ње стизало, мада је заправо била небитна, на крају је ушао ко год је дошао", каже он.

'Тотално лудило'

Пре Дикинсона, најпознатија светска звезда која је наступила у ратном Сарајеву до тада била је америчка кантауторка Џоан Баез, док су чешће организовани концерти локалних бендова и извођача.

Ретке свирке и изложбе су се завршавале око 21:30, јер је пола сата касније почињао полицијски час.

Ћорић је знатно пре почетка и на тонској проби групе Скункwоркс упознао гитаристу Алекса Диксона, басисту Кристофера Криса Дејла и бубњара Алекса Елена.

За загревање су били задужени сарајевски бендови Сиктер и Алманах, али је неповерљива публика нестрпљиво чекала звезду вечери.

„Били смо опчињени и осећали смо се као смо на неком другом свету, као да није рат, нисмо мислили на оно што се дешава около", присећа се Ћорић.

Пели су се по седиштима и наслонима у сали, скакали и певали не би ли, макар привремено, скренули мисли од свакодневних ратних страхота.

„Тотално лудило.

„Мислим да смо похарали БКЦ у жару да се шуткамо и да некако дођемо до првог реда", присећа се Ного, тада 15-годишња ученица Уметничке школе.

Усхићеност и краткотрајну срећу, по завршетку концерта заменила је сета.

„Враћаш се у стварност и као млади момак од 17 година који има амбиције да свира, схватам где сам ја, а где су они.

„Они иду њиховој кући у Лондон, а ми остајемо овде, у овом паклу", сећа се Ћорић.

На концерту је био и сарајевски фотограф Миломир Ковачевић Страшни и каже да су Дикинсон и бенд „добро отпрашили и отишли, поштенији и честитије од неких за које не знаш да ли су долазили због ангажмана, славе или овако-онако."

„Нису никада хтели од тога да праве спектакл већ су то учинили како треба и како ми мислимо да је требало долазити", говори прослављени фотограф за ББЦ на српском.

'Секунда је трајала минут'

Елена за сарајевски концерт каже да је био „најдужи" и „неописив".

„Свака секунда је трајала минут јер смо знали колико значи људима и нисмо желимо да се оконча", прича бубњар.

После концерта се дружио са посетиоцима, а неке и послужио похованом пилетином коју је донео из гардеробе.

„Једна девојка је узела парче, рекла ми да није јела пилетину годину дана и почела да плаче, док ми је друга дала хемијску и питала да јој пишем", с кнедлом у грлу говори Елена.

Басиста Крис Дејл, каже да је највећа разлика у односу на остале концерте са турнеје, била у публици, која је на другим местима широм Европе махом знала и певала песме.

„Сарајлије нису чуле Брусов нови албум, јер није било музичких продавница, па нису знали речи, али су то надокнадили вриштањем и громогласном буком током целог наступа.

„Реакција је била невероватна, изгледало је као чисто ослобађање од свакодневице испуњене страхом и глађу", говори Дејл за ББЦ на српском.

Контра-снајперски тим и опрема од криминалаца

Тревор Гибсон је био задужен за безбедност музичара и посетилаца.

Пред бином су стајали војници у маскирним униформама, а у близини су били распоређени ватрогасци и кола хитне помоћи.

„Ако би неко одлучио да гађа простор пројектилом, дошло би до огромног хаоса - то је била моја највећа брига, не музика, већ да обезбедим да нико не погине", каже Гибсон.

Био је на вези и са „француским тимом за контра-снајперска дејства" јер је било упозорења „да ће бити инцидената".

Претходно је музичаре сместио у једну од УН зграда, док је опрему „набавио од локалног криминалног клана" који је у „последњем тренутку тражио још 1.000 долара".

Опрема је обезбеђена, а концерт прошао без инцидената.

У сарајевском сиротишту

Музичари су провели неколико дана у пустом и разореном Сарајеву.

„Било је ледено, углавном мрачно, са врло мало људи и без саобраћаја на улици, зграде су биле оштећене и оковане даскама, без прозора и уз мноштво гробова.

„У позадини се стално чула спорадична паљба, па нам је речено да се држимо близине зграда, да се крећемо брзо и да се не излажемо у било ком тренутку", присећа се Дејл.

Дикинсон и Елена су гостовали и на локалном радију, готово утрчавши у студио.

„Телефон је стално звонио, људи су хтели све да знају, на пример и да ли је Аксел Роуз (певач америчке рок групе Ганс енд роузис), још верен са (супермоделом) Стефани Сејмур", препричава Елена.

Ни данас не заборавља сусрет са уплаканом двогодишњакињом у сарајевском сиротишту.

„Узео сам је у наручје и престала је. Сестра је рекла: 'Невероватно, она никада не престаје да плаче'.

„Ставио сам је у кревет, почела је да плаче, па сам је поново подигао. Држао сам је близу срца и нисам желео да је пустим", сетно говори Елена.

Сиротишта се сећа и Брус Дикинсон - музичари су почели да свирају гитару и тапшу у ритму, а дечаци су попадали „правећи се мртви", претходно узвикнувши – знамо ову игру.

„Било је застрашујуће, нешто тако невино попут тапшања, претвори се у рафалну паљбу.

„То је свет у коме су та сирота деца одрастала. Сигуран сам да су то преболели, али никада то неће заборавити", рекао је Дикинсон.

Кућама су се вратили као што су и дошли, преко Сплита, докле су стигли хеликоптером.

'Сцреам фор ме Сарајево'

Рад на документарном филму Сцреам фор ме Сарајево (Вришти за мене Сарајево) редитеља Тарика Хоџића и сценаристе Јасенка Пашића, објављеног 2017. године, довео је многе учеснике овог ратног догађаја у босанску престоницу после пар деценија.

Гибсон је тек током снимања филма, за кога је до тада дан концерта „био само још један дан у Сарајеву", схватио значај догађаја.

„Имали смо ситуације са уплаканим одраслим људима који нам говоре да су тада били деца и да су мислили да се рат неће завршити, да би се онда тај рок бог појавио и променио им живот", присећа се.

Брус Дикинсон је годину дана по објављивању филма постао почасни грађанин Сарајева.

Овај датум се годинама уназад обележава свирком у главном граду Босне и Херцеговине, на којима неретко гостује басиста Крис Дејл.

Он је после снимања филма пронашао 10 оригиналних фотокопираних постера за сарајевски концерт, продао их колекционарима и новац уплатио добротворној организацији „Наша дјеца" из Мостара.

„Очигледно Сарајево заузима посебно место у мом срцу, често га посећујем и имам много добрих пријатеља у граду", закључује.

А сећања не бледе три деценије касније ни код оних који су те ноћи били испред бине.

„Кад си у рату и мислиш да су сви дигли руке од тебе, а неко се усуди да изложи живот опасности, рескира да дође и нешто одсвира.

„То што су урадили је бескрајно велико", каже Вања Ного.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]