Брижит Бардо: Одлазак плавокосе лепотице која је прославила француски филм

Брижит Бардо, која је преминула у 91. години, променила је устаљени приказ жена у филму 1950-их, поставши симбол нове ере сексуалне слободе.

На екрану, била је француски коктел несташног шарма и континенталне сензуалности.

У једном магазину је описана као „принцеза која се пући и грофица заводљивог погледа“, али је то био имиџ који је с временом почела да презире.

Представљана као хедонистички сексуални симбол, Бардо је често била спречавана да оствари жељу да постане озбиљна глумица.

На крају је одустала од каријере да би водила кампање за заштиту животиња.

Годинама касније, њена репутација била је укаљана после хомофобичних изјава и многобројних новчаних казни за изазивање расне мржње.

Њен син ју је такође тужио због наношења душевне боли пошто је изјавила да би више волела да је „родила малог пса“.

Био је то ожиљак на успомени на једну икону, која је на врхунцу славе, уцртала на светску мапу бикини, женску жудњу и француску кинематографију.

Брижит Ан-Мари Бардо рођена је у Паризу 28. септембра 1934. године.

Она и њена сестра Мари-Жан одрасле су у луксузном апартману у најотменијој четврти града.

Њени родитељи, побожни католици, били су богати и од деце су захтевали високе стандарде.

Пријатељства које су склапале девојаке била су строго надзирана.

Када би сломиле луксузну вазу, биле би кажњене батинама.

И док су немачке трупе држале Париз под окупацијом у Другом светском рату, Бардо је већи део времена проводила код куће, плешући и слушајући плоче.

Мајка је охрабривала њено интересовање и уписала је на часове балета кад је имала седам година.

Њена наставница у Париском конзерваторијуму описала ју је као изузетно талентовану ученицу, а касније је освајала награде.

Живот једне 'јеуне филле'

Али за Бардо је живот био клаустрофобичан.

Кад је имала 15 година, присетила се касније, „тражила сам нешто више, можда некакво испуњење за себе“.

Породични пријатељ ју је наговорио да позира за насловну страну часописа Ел, водећег женског магазина у Француској и те фотографије су изазвале праву сензацију.

У оно време, модерне жене су носиле кратку косу, пажљиво су упаривале аксесоаре и носиле кројене костиме и свилене вечерње хаљине.

Брижит је носила косу слободно спуштену преко рамена.

Са гипким, атлетским телом балерије, нимало није личила на друге моделе.

Појавивши се на фотографијама у низу младалачких модних комбинација, постала је оличење новог стила „јеуне филле" (млада девојка).

Са само 16 година, постала је најпознатија девојка са насловних страна у Паризу.

Њене фотографије запазио је филмски режисер Марк Алегре, који је асистенту Рожеу Вадиму дао задатак да је пронађе.

Пробна снимања нису била успешна, али Вадим, који је био шест година старији од ње, узео је под своје, прво као штићеницу, а потом и као вереницу.

Њих двоје су започели бурну романсу, али кад су родитељи Брижит Бардо сазнали, запретили су јој да ће је послати у Енглеску.

Роже Вадим, њен 'дивљи вук'

Као одговор на то, покушала је да одузме себи живот, али је била откривена и спречена на време.

Брижит је била опчињена младом редитељском надом.

Изгледао јој је као „дивљи вук“.

„Гледао ме је, плашио ме је, привлачио ме је и више нисам знала где се налазим“, објаснила је касније.

Под таквим притиском, њени родитељи су попустили, али су забранили пару да се венча све док Брижит не напуни 18 година.

Чим је прешла тај праг, њих двоје су стали пред олтар.

Претварање у икону

Вадим је почео да обликује Бардо у звезду за какву је веровао да она може да постане.

Продао је слике са њиховог венчања Пари мачу и учио је како да се понаша у јавности.

Помогао јој је да проналази мале улоге у десетинама небитних филмова, често играјући кокетну, али у суштини невину девојку у коју се заљубљују други ликови.

Али све до 1956. године углавном је била позната по позирању у бикинијима, све до тада одећи забрањеној у Шпанији, Италији и већем делу Америке зато што је балансирала на танкој ивици пристојности и популарисању екстремније варијанте пунђе, познатије као "беехиве" („кошнице“).

Потом су дошли хидроген и улога која ју је претворила у звезду.

Те године је Вадимов дебитантски филм „И Бог створи жену" у Паризу имао премијеру.

Није успео да заради новац у Француској, али је изазвао скандал у Сједињеним Америчким Државама.

У земљи навикнутој на Дорис Деј, Бардо је била сензација.

Њен лик задовољава властите сексуалне апетите, без икакве срамоте, баш као што то раде мушкарци.

Плеше боса у трансу, кожа јој се пресијава од зноја, а коса јој је распуштена и разбарушена.

Одсуство инхибиција код ње изазива слом друштвеног поретка - ван биоскопа, реакције су биле једнако жестоке.

Егзистенцијалисткиња Симон де Бовоар ју је величала као икону „апсолутне слободе“, издигавши Брижит на статус филозофије.

Међутим, америчка морална већина је започела протест.

Филм је био забрањен у неким савезним државама, а новине су осудиле његову изопаченост.

За публику, Бардо је постала неодвојива од лика ког је играла.

Пари мач ју је означио као „аморалну од главе до пете“.

А кад је Бардо побегла са колегом глумцем Жаном-Лујем Трентињаном, није могла да избегне имиџ похотне развратнице.

Развела се од Вадима, који је реаговао онако како је то само Француз може.

„Више волим да имам такву врсту супруге“, рекао је, „знајући да ће ми бити неверна, него да поседујем жену која воли само мене и никог другог.“

Наставио је да сарађује са Бардо, а касније је живео са Кетрин Денев и оженио се са Џејн Фондом.

Мајка против сопствене воље

Брижит се 1959. године, после неколико љубавних афера, удала за глумца Жака Шаријера, са ким је глумила у филму „Бебет иде у рат".

Њих двоје су добили сина, Николаса, али је Бардо презирала трудноћу: изнова се ударала песницом у стомак и преклињала доктора за морфијум који би јој изазвао побачај.

„Гледала сам раван, витки стомак у огледалу као да је драг пријатељ над којим ћу ускоро спустити поклопац ковчега", присећала се касније.

Након неизбежног развода, Николас није видео мајку деценијама.

Тужио је Бардо за наношење душевне боли кад је објавила аутобиографију у којој је изјавила да би више волела да је „родила малог пса“.

Брижит је тада била најплаћенија глумица у Француској, а неки су сугерисали да је вреднија у погледу стране трговине него аутомобилска индустрија земље.

Али је желела да буде схваћена озбиљно као глумица.

„Нисам добијала много прилике да глумим“, пожалила се, „углавном сам морала да се скидам.“

Почела је да привлачи пажњу најцењенијих европских филмских режисера, освојивши позитивне критике за ролу у моћној новоталасној драми Жана Лика Годара Презир (Ле Мéприс).

Али целокупни квалитет њеног опуса је варирао, нарочито кад је одлазила из Француске и залазила у Холивуд.

Трећи брак, за немачког милионера плејбоја Гинтера Сакса, пратио је низ љубавника, мада је, некарактеристично за себе, одбила Шона Конерија.

Снимила је десетине плоча, заједно са Сержом Гензбуром и Сашом Дистелом.

Са Гензбуром је снимила развратну Је Т'аиме... Мои Нон Плус, мада га је преклињала да је не објави.

Годину дана касније, он је поново снимио песму са британском глумицом Џејн Биркин.

Постала је огроман хит широм Европе, а верзија са Бардо остала је у бункеру наредних 20 година.

Активисткиња за заштиту животиња

После скоро 50 филмова, 1973. године је најавила да се повлачи како би посветила живот добробити животиња.

„Поклонила сам лепоту и младост мушкарцима“, рекла је.

„Поклонићу мудрост и искуство животињама", додала је.

Сакупила је 3 милиона франака (тада око 350.000 евра) да би основала Фондацију Брижит Бардо, продавши накит и филмске сувенире на аукцији.

Бардо - или Б.Б, како је била позната у Француској - водила је кампање против годишњег успављивања фока у Канади и изнервирала неке од земљака осудивши једење коњског меса.

Постала је вегетаријанац, напала је кинеску владу због „тортуре“ над медведима и потрошила стотине хиљада на програме за стерилизацију румунских паса луталица.

Буран завршетак бурног живота

У познијим годинама, кривично је гоњена у бројним приликама због ширења расне мржње.

Противила се начину на које исламска и јеврејска вера кољу животиње за исхрану.

Али начин на који је износила те критике био је противзаконит.

Написала је 1999. године да је на њену домовину извршена инвазија пренасељавањем странаца, нарочито муслимана.

То је Брижит Бардо донело огромну новчану казну.

Критиковала је међурасне бракове и вређала гејеве који, према њеним речима, „врцкају стражњицама, дижу мале прсте у ваздух и танушним гласићима жале се на то шта им приређују ти страшни хетеросексуалци.“

Бардо је била на суду толико често да је 2008. године тужилац изјавио како се „уморио“ од подизања оптужница против ње.

Брижит Бардо је 1960-тих била изабрана за званично лице Маријане, симбола француске слободе.

Потом је и сама постала икона: лепа, еманципована, модерна жена која је одбијала да се повинује застарелим стереотипима.

После три неуспела брака и неколико покушаја самоубиства, одустала је од жиже јавности да би водила кампање против свирепости према животињама.

На њено изненађење, медијска фасцинација њом се наставила, чак и кад се њена слава претворила у озлоглашеност.

Оставила је за собом четвртог мужа Бернара Д'ормалеа, бившег саветника покојног ултрадесничарског политичара Жана Марија Ле Пена.

И у бурном завршетку бурног живота, политички ставови Бритиж Бардо значили су да је последње године провела као пустињакиња која се по судовима борила против оптужби за ширење расне мржње.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]