Како одрастање у рату заиста утиче на једног 11-годишњака

Упозорење: у тексту су детаљи о утицају сукоба на децу у ратним зонама и описи повреда који би могли да узнемире неке читаоце.

Прво је убијен Абделрахманов тата. Породични дом је погођен у израелском ваздушном нападу. Дечакова мама, Асма ал-Нашаш (29), присећа се да су га „изнели у комадима“.

Потом је 16. јула 2024. године у ваздушном удару погођена школа у Нусеирату, у централној Гази.

Једанаестогодишњи Абделрахман је тешко рањен.

Лекари су морали да му ампутирају ногу.

Његово ментално стање почело је да се погоршава.

„Кренуо је да чупа косу и да се веома снажно удара“, присећа се Асма.

„Претворио се у депресивног дечака, видевши другаре како се играју и трчкарају унаоколо, а он седи сам.“

Кад сам срео Абделрахмана у болници у Јордану у мају 2025. године, био је повучен и опрезан.

На десетине деце је евакуисано у Краљевину Јордан из Газе ради медицинског лечења.

„Вратићемо се у Газу“, каже ми он.

„Умрећемо тамо.“

Абделрахман је један од хиљаде трауматизоване деце коју сам срео за скоро четири деценије извештавања о ратним сукобима.

Нека лица су ми се урезала у сећање.

Нека од њих као да сам срео јуче.

Она одражавају дубину ужаса наметнутог деци у наше време.

Прво је било на врху брда у Еритреји средином 1980-их.

Адонаи Микаел је био дете жртва етиопског напада напалмом, који је плакао у агонији док је ветар наносио прашину на његове ране.

Његови повици, изрази чисте агоније у очима, натерали су ме у бег из шатора у којем је био лечен.

У Белфасту неколико година касније, сећам се дечака који је ишао иза ковчега са његовим оцем, ког је у ваздух дигла Ирска Републиканска Армија (ИРА).

Никад раније нисам видео толику дистанцу у нечијим очима.

У Сијера Леонеу током грађанског рата, постојала је девојчица чије је руке одсекао пијани припадник паравојних формација; из Совета је ту слика детета које помаже мајци да помете крв од жртве убиства са њиховог кућног прага; а у Руанди је то дечак који се сломио кад сам га питао зашто га друга деца зову „Граната“ - тренутак безосећајности због којег ћу заувек жалити.

Био је рањен у експлозији која му је убила родитеље.

Бројке поткрепљују пуке размере кризе.

У зонама сукоба је 2024. године живело 520 милиона деце - свако пете у свету - према анализи Института за истраживање мира у Ослу, који је да би стигао до те процене укрстио записе о сукобима са подацима о становништву.

Професорка Тереза Бетанкорт, ауторка књиге Сенка у светлост (Схадоwс инто Лигхт: А Генератион оф Формер Цхилд Солдиерс Цомес оф Аге), књиге о бившој деци војницима, ово назива „највећом хуманитарном катастрофом после Другог светског рата“.

Она упозорава да траума носи последице које сежу дубоко у будућност.

„Може да утиче на развојну архитектуру мозга код мале деце, са доживотним последицама по учење, понашање и физичко и ментално здравље.“

Али имајући у виду колико времена је утрошено на истраживање последица рата на умове деце, шта ту може да помогне?

Ово је питање које никад није било релевантније него после овог периода бројних светских сукоба који су утицали на милионе деце:

Овде морам да истакнем да имам лична искуства на овом пољу.

Патио сам од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), и као дете из разореног дома, и касније, као одрасла особа, присуствујући рату и геноциду.

Иако је другачије од доживљавања рата као дете, познајем те симптоме исувише добро: екстремна анксиозност, хипербудност - кад сте на сталном опрезу од претњи - флешбекови, ноћне море и депресија.

Симптоми су били довољно тешки да захтевају неколико болничких лечења.

Лично искуство ме је учинило изузетно радозналим по питању тога како деца реагују на све то и како се лече.

„Докази су прилично чврсти у разним студијама да су излагање рату и расељење повезани са вишим ризиком од проблема са менталним здрављем“, каже Мајкл Плус, професор психологије са Универзитета у Сарију.

Он је спровео дугорочна истраживања на деци сиријских ратних избеглица и упозорава да не смеју олако да се праве претпоставке.

„Важно је прихватити чињеницу да се деца разликују по томе како реагују.“

Разноврсни фактори могу да утичу на исход.

Колико је дуго дете било изложено овим трауматичним догађајима?

Да ли су деца била физички рањена?

Да ли су изгубила важну особу у животу или видела како их убијају или рањавају?

Да ли су имала физичку безбедност и емоционалну подршку након свега?

На узорку од 2.976 деце из Босне и Херцеговине, од којих су сва била изложена рату и била старости између 9 и 14 година, пријављени су високи нивои посттрауматских симптома и симптома ожалошћености.

Али постоји потенцијал за дугорочну нарушеност здравља - срчана болест, аутоимуни проблеми - повезани са „токсичним стресом“, када је тело преплављено хормонима као што су кортизол и катехоламини, који производе адреналин.

Постоји и поље истраживања у повоју које се бави епигенетиком, а која се пита да ли искуство трауме једне генерације може да се јави код каснијих генерација кроз промене у начину на који се понашају наши гени.

Да ли смо подложнији, рецимо, лошијем менталном здрављу, зависностима или другим здравственим проблемима ако наше породице имају историјат трауме - и колико то има везе са генетиком напрема породичном окружењу и свакодневним животима?

Породични ефекат кап по кап

Епигенетика је пробна област научног истраживања о којој се много расправља и у којој има још много тога да се научи.

„Мислим да има неких доказа за постојање неке врсте међугенерацијског преношења трауме“, каже професор Плус.

„Нешто од тога или већи део тога ће се догодити преко друштвене праксе пре него кроз биолошку праксу, али постоје неки докази који сугеришу да су на делу и неки епигенетски фактори такође.“

Професор Метин Басоглу, директор Истанбулског центра за бихејвиоралне науке, скептичан је према томе.

Међутим, он каже да је могуће да одређене особине темперамента (на пример, предиспозиције које се преносе генетски кроз генерације) чине неке људе рањивијима на трауматске догађаје.

Током истраживања за књигу о мом властитом ПТСП-у, сећам се разговора са једним од најеминентнијих братинских експерата на овом пољу, професором Сајмоном Веслијем, бившим председником Краљевског колеџа психијатара.

Питао сам се да ли је моја властита породична историја - прабаке и прадеде рођених током Велике глади у Ирској, баке која је била трауматизована од ратних искустава из 1920-их - могла да ме учине генетски подложнијим ПТСП-у?

„Просто нема начина да се то сазна, без проучавања репрезентативне групе узорака из исте области, са прецима рођеним у истој области и изложенима истим условима“, рекао ми је он.

„Не могу то да урадим на једној особи...

„Оно што мислим да је много лакше разумети - и, мислим, да је такође најјаче - јесте утицај нашег окружења.

„И апсолутно је немогуће да одрастете у домаћинству у којем сте одрасли, са интересовањима која имате, а да то није извршило утицај на вас.“

Постоји шири консензус око тога да је траума породична криза.

То није само питање тога шта дете види или проживи - ту је и утицај на одрасле.

„Не само да се деца у ратним зонама суочавају са смрћу неговатеља и трауматичним раздвајањима“, каже професорка Бетанкорт, „већ неговатељи такође проживљавају властиту трауму и бол, и због тога можда нису до краја доступни да би помогли у заштити и вођењу деце кроз ужасе рата.“

Истраживање професора Плуса међу сиријским избеглицама то поткрепљује.

Међу 80 одсто деце за које се показало да су рањива на више од једног психолошког поремећаја, породичне околности биле су кључне.

У студији објављеној 2022. године учествовало је око 1.600 породица, сиријских избеглица у Либану.

Професор Плус каже да се показало да су животни услови деце (као што је приступ безбедном смештају, храни и школовању) „око десет пута предиктивнији за њихово ментално здравље“.

Деца која су се прилагодила здравије могла су да имају „друштвено окружење које је било веома заштитничко према њима, можда су родитељи били у могућности да их заштите, можда су имала блиска пријатељства, односе, можда су имала приступ школи, све те спољне ствари која на неки начин ублажавају негативне утицаје изложености рату“.

Корени овог сазнања у Великој Британији сежу уназад до Другог светског рата и искустава деце која су преживела осам месеци немачких ваздушних напада од септембра 1940. до маја 1941. године.

Професор Едгар Џонс са Краљевског колеџа у Лондону указује на студију спроведену на 212 деце лечених у дечјој болници Грејт Ормонд Стрит током рата.

Кад су истраживачи потражили децу 1949. - четири године по окончању сукоба - открили су да се само 21 одсто деце опоравило.

Улога родитеља - и позитивна, и негативна - испоставила се као важан налаз.

„Процењено је да је на тежину дечје реакције на бомбардовање утицала реакција њихових родитеља на трауму или тако што је појачала или умирила њихову анксиозност“, каже професор Џонс.

Превазилажење страха и успостављање контроле

Према мом искуству, терапија и лекови су помогли, али и стална подршка породице и пријатеља.

Без снаге брижних односа не верујем да бих успео да се искобељам из мрака.

Био сам охрабрен да се суочим са властитим избегавањем било чега што би могло да ме подсети на моју трауму.

На пример, прошао сам кроз дуги период избегавања путовања на афрички континент, страхујући да ће само моје присуство тамо активирати подсетнике на геноцид у Руанди.

Али мој терапеут је почео постепено да ме охрабрује да се суочим са страхом.

Било ми је потребно неколико година, али се јесам вратио, и настављам да посећујем тамошња места која су ми драга срцу.

Професор Басоглу је био пионир у употреби нечега што се назива ЦФБТ - Контролисано фокусирано бихејвиорално лечење - међу преживелима турског земљотреса из 1999. године, у ком је страдало 18.000 људи.

Идеја је да се појединци охрабре да преузму контролу над властитим страхом од тога да ће се тај догађај поновити.

У случају деце која су се непрестано чврсто држала родитеља, ово је покушано тако што су она била охрабривана да се навикну да спавају сама.

„Једном кад су превазишла страх, све реакције на трауматски стрес повезан са страхом такође су се побољшале“, каже професор Басоглу.

Израелски психолози који раде са децом ослобођеном из заробљеништва Хамаса после напада од 7. октобра такође истичу важност поновног успостављања осећаја контроле.

У студији за часопис Дечја и адолесцентска психијатрија и ментално здравље, тим израелских специјалиста написао је да је ово постигнуто „обезбеђивањем преживелима информација и простора за изражавање бриге, истовремено се старајући да се чују њихове потребе и гласови“.

Али успешне интервенције зависе умногоме од стварања стабилног окружења у ком страх од тога да ћете бити убијени или осакаћени није стално присутна реалност.

„Оно што им је такође потребно је да су њихови родитељи добро, да живе на безбедном месту, да имају приступ образовању, да имају рутину, да имају неку врсту предвидљивости“, каже професор Плус.

Ово је ретко извесно у областима захваћеним ратом.

Примирја пропадају. Прве линије фронта се замрзавају. Расељени остају заглављени у камповима.

'Били смо дехуманизовани'

Ипак, те речи о безбедном месту призивају сећање на моју пријатељицу Беату и разлику коју је стабилност унела у њен живот.

Имала је 15 година кад је геноцид у Руанди - најгори масовни покољ од нацистичког Холокауста - избио 1994. године.

И до 800.000 људи, углавном припадника мањине Тутсија, доживело је масакр у периоду од 100 дана.

Као новинар путовао сам у конвоју који је евакуисао децу која су остала сирочад, међу њима и Беату Умубјеки Маирес, кроз блокаде путева које су држале убилачке милиције Интерахамве.

Било је то застрашујуће искуство, али посебно за децу чије су породице убијене.

Од блокаде до блокаде, нисмо знали да ли ће нас напасти банде које витлају мачетама.

Годинама касније, кад је истраживала властита искуства (касније објављена у књизи Конвој), Беата ми се јавила.

Сећам се колико сам био затечен њеном прибраношћу и отвореношћу.

Била је удата, родила је двоје деце, живела је у Француској и сада је била успешна списатељица.

„Прва ствар која ми је помогла било је изгнанство у Француску, зато што сам оставила за собом сцене геноцида.

„Затекла сам се на безбедном, мирном месту, са скИоништем, у хранитељској породици која се побринула за све моје материјалне потребе, и са приликом да виђам психолога.

„Вратила сам се у школу у септембру и то ми је такође помогло.“

Беати се придружила њена мајка која је такође преживела.

Њен отац је умро пре него што је започео покољ.

Иако је била веома прибрана, неки страхови су остали.

Успаничила се једне ноћи кад је на радију пуштена класична музика - слична музици пуштаној на руанданском радију оне ноћи кад је започео геноцид.

Ватромет или звуци ловаца који пуцају приморали су је да се сакрије под клупу у учионици „зато што сам мислила да је рат избио у Француској“.

Запитао сам се да ли улаже свестан напор да заштити властиту децу од трауматског наслеђа геноцида.

„Има ствари које је тешко испричати вашој деци, како смо били дехуманизовани, како сам била замало силована. Израз 'неизрециво' има смисла кад преносите те приче децу. Плашимо се да их не контаминирамо нашом властитом траумом.“

Али за Беату, вишеслојност је ту кључна.

„Њихова једина слика о Руанди не сме да буде геноцид.

„Причала сам им приче из мог детињства и сваки пут кад сам ишла тамо, донела бих им воће да би могла да открију и земљу препуну разноврсних укуса.“

Иако живи испуњеним и срећним животом, Беата и даље пати од анксиозности и узима антидепресиве да би се изборила са несаницом.

И ја узимам лекове, и као и Беата не доживљавам их као терет или стигму.

Уместо тога, сматрам себе срећником што имам приступ нези и лековима.

Стварање безбедне заједнице такође се доживљава као кључно међу многим експертима.

„Она нису само жртве менталног здравља“, каже професор Плус.

„Она су мали људи са интересовањима и зато морају да иду у школу, морају да имају прилике да да се играју заједно - и то би могло да буде једнако важно као и излажење на крај са проблемима менталног здравља са којима се суочавају.“

Психолози који раде у Гази су и те како свесни ових потреба.

Давиде Мусардо, који волонтира код Лекара без граница, писао је о покушајима да се пружи терапија док у позадини нападају дронови и чују се експлозије.

„У Гази, ви можете да преживите, али је излагање трауми непрестано. Све недостаје, чак и идеја о будућности.

„За људе, највеће муке нису оне данашње - бомбе, борбе и туговање - већ шта долази после.

„Постоји врло мало вере у мир и обнову, и деца коју сам виђао по болницама показивала су јасне знаке регресије.“

Могуће је да ће, у разореној Гази, тренутно примирје постати стални мир, који ће омогућити реновирање и обнову породичног живота и школовање.

Могуће је, али ни у ком случају није извесно.

У Судану постоје покушаји да се обнове преговори, али врло мало оптимизма у вези са њиховим исходом.

Рат у Украјини, и многи други ратови, мељу даље сваки дан.

Траума је једнако стара као и сам рат.

Политичари, новинари и експерти које занимају последице сукоба често се питају: „Шта ће се десити кад убијање престане?“.

Али негде другде ће се убијање наставити.

То је немилосрдна трагедија деце ухваћене у ратовима које нису започела, и над којима немају контролу.

Упркос свом знању стеченом о лечењу трауме, човечанство је далеко од излажења на крај са његовим главним узроком - самим ратом.

Додатно извештавање: Харијет Вајтхед

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]