Треба ли икада да прекинете односе са родитељима

Сара је први пут прекинула односе са мајком свега неколико дана после 21. рођендана.

„Силно сам се наљутила", каже Сара, чије је име промењено да би јој се заштитио идентитет.

Прекинула је све везе са њом током љутитог телефонског разговора.

Чињеница да су њени родитељи били сувише заузети да би јој честитали рођендан је једно.

Али било је ту још много тога.

Сари је прекипело од хладноће њене мајке, њене саможивости и незаинтересованости за њен живот.

Она је ниподаштавала Сарино образовање и непрестано вршила притисак на њу да долази да помаже на породичној фарми.

Изнад свега, Сара је била повређена неспособношћу њене мајке да је заштити од доминантног оца који ју је некада злостављао.

Две,три године Сара није имала никакав контакт са мајком, која се такође никад није јавила Сари.

„Осећај је био прилично ослобађајући", присећа се Сара.

Међутим, кад је коначно одлучила да се пресели у иностранство, Сара није желела да остане са горким укусом у устима и поново је ступила у контакт с родитељима.

Они се нису покајали, понашајући се као да се ништа није догодило, каже она, и у наредних неколико деценија уследили су додатни периоди отуђења.

Многи тврде да је отуђење од чланова породице у порасту, али је тешко пронаћи податке који би то поткрепили.

Оно је изненађујуће често, према подацима који постоје.

А одлука о раскиду односа са властитим родитељима је крупна.

Када је, онда, то права одлука и да ли постоји шанса да нас учини срећнијим или паметнијим?

Кад се све сабере и одузме, шта нам наши родитељи дугују - а шта ми дугујемо њима?

Неки истраживачи верују да би промене у начину на који људи доживљавају породицу могле да доводе до повећања броја периода отуђења.

Урађено је релативно мало истраживања о отуђењу, каже Луси Блејк, виша предавачица психологије на Универзитету Западне Енглеске и ауторка књиге Ниједна породица није савршена: Водич за прихватање хаотичне стварности.

„То је и даље табу тема", каже она.

„То је прилично страшна тема о којој људи не желе да говоре.

„Они мисле да је то само нешто што се дешава неком другом."

Студија објављена 2022. године на основу података из анкете спроведене на више од 8.500 људи у САД, показала је да су током периода од 24 године 26 одсто њих имали периоде отуђења од оца и шест одсто од мајке.

То је обухватало и људе који су се и даље повремено виђали с родитељима.

Слична студија спроведена на 10.200 људи у Немачкој показала је да је у периоду од 13 година девет одсто испитаника искусило отуђење од мајке и 20 одсто од оца.

У другој америчкој анкети спроведеној на 1.340 људи детаљно описаних у књизи објављеној 2020. године, социолог Карл Пилемер са Универзитета Корнел каже да је открио како је 10 одсто њих тренутно потпуно отуђено од родитеља или детета, не одржавајући никакав контакт с њима.

Али пошто нема података о људима који су били отуђени од родитеља у дугим временским периодима, тешко је знати да ли овај феномен постаје све чешћи.

Међутим, неки истраживачи попут Пилемера верују да то јесте тако.

„У генерацијама пре бејби бумера, постојала је веома снажна норма породичне солидарности - да крв није вода.

„Те норме су сада ослабиле", каже Пилемер, који тврди да то није нужно нешто лоше.

Нове породичне норме, као што су ванбрачна партнерства и парови без деце, постале су временом прихватљивије, истиче он.

Џошуа Колман, клинички психолог који ради са завађеним породицама и који је написао неколико књига на ову тему, слаже се с тим.

Он додаје да би раст индивидуализма такође могао да потпомаже отуђење.

„Култура индивидуализма је преокупација самим собом, властитим идентитетом, властитом срећом", тврди он.

„И зато се наши односи са другим људима сматрају секундарним."

Студије показују да су старији родитељи у САД више него двоструко склонији да имају лоше односе са њиховом децом од родитеља у незнатно мање индивидуалистички настројеним земљама као што су Израел, Немачка и Велика Британија.

Колман тврди да се то додатно појачава на друштвеним мрежама.

Постаје лакше пронаћи властито племе сродних душа онлајн, док многи инфлуенсери саветују да се прекидају везе са „токсичним" људима.

Повећана употреба терапеута такође је одиграла извесну улогу, тврди он.

И не увек набоље - неки терапеути на пример, постављају „дијагнозу" члановима породице а да их никад нису ни срели, након што чују само једну страну приче.

То је, међутим, у супротности са етичким правилима на пољу психијатрије и психологије.

Колман каже да је срео много одрасле деце која су, после терапије, оптужила родитеља да је токсичан, нарцис или да има гранични поремећај личности.

То не значи да је прекидање свих односа нужно лоша одлука.

Многи људи имају веома добре разлоге за то, нарочито они који су претрпели злостављање у детињству, каже Пилемер.

„Не би смела да постоји стигма у друштву око тога", каже он.

Колман додаје да би исто могло да важи и ако се ваши родитељи нимало не кају у вези са њиховим понашањем и одбијају чак и да вас само саслушају.

Али Пилемер каже да његово истраживање, које је обухватило анкету и опсежне разговоре са 300 отуђених људи, показало да често „нагомилавање мањих негативних интеракција", као што су напетости са тазбином, доводи до тога да неко прекине све односе.

У америчкој анкети коју је Колман спровео на више од 1.000 људи, већина је навела конкретне радње чланова породице или општу динамику породице као разлоге за отуђење.

То се понекад везује за последице развода, сврставање на страну једног од партнера или чињеницу да се детету не допада родитељев нови партнер.

Идентитет и сексуалност такође могу бити кључни фактори, као када неки родитељи одбију да прихвате да им је дете геј, на пример.

Скоро петина је као разлоге за отуђење навела неслагање у политичким ставовима.

Кад је, међутим, Блејк урадила анкету на око 800 људи у Великој Британији који су у завади са неким чланом породице, открила је да је већина њих као разлог навела емоционално злостављање.

„Обично се ради о проблематичном родитељству, врло строгом родитељству, контролишућем родитељству, ауторитарном родитељству", каже она, али истиче да су учесници у анкети били људи који су конкретно тражили помоћ у излажењу на крај са отуђењем, тако да нису нужно репрезентативни за свакога ко га доживи.

Али она каже да то указује на често запостављени аспект тешких породичних односа.

„Не мислим да било ко треба да остане у односу у ком се не осећа безбедно", каже она.

„Ми често помишљамо на физичко или сексуално злостављање, али једнако је важно говорити о емоционалном злостављању."

Колман и Пилемер кажу да је емоционално злостављање сложени термин и да он може погрешно да се употребљава.

Понекад одрасло дете може да има менталну болест или проблем са зависношћу који га наведу да прекроји читав историјат детињства на начин који представља његове брижне родитеље у неправедном светлу, као злостављаче и зликовце, каже Колман.

Али важно је не одбацити ефекат који право емоционално злостављање може да има на оне који га искусе.

Норме здравог родитељства такође се непрестано мењају, додаје он.

Оно што се сматра емоционалним злостављањем или немарним данас можда се није сматрало таквим у прошлости.

На пример, родитељи данас често покушавају да препознају и пруже подршку за менталну болест њиховог детета.

Али пре 40 година, разумевање јавности за проблеме менталног здравља било је вероватно много ограниченије него што је данас.

Неки људи очигледно сматрају да је прекидање односа са родитељима нешто што је за њих нужно.

Али колико им ми заправо дугујемо?

Погледајте видео: Четири стила родитељства - предности и мане

„Подељеног сам мишљења", каже филозоф Кристофер Каули са Универзитетског колеџа у Даблину, кад је хипотетички упитан да ли дугујемо родитељима доживотни однос.

„У једну руку, дугујем мојим родитељима све у буквалном, метафизичком и егзистенцијалном смислу.

„Али очигледно, ако сам доживео неко грозно злостављање од родитеља, онда то значи да више немам никакву дужност према њима."

Идеалан однос родитеља и одраслог детета, каже он, требало би да личи на пријатељство.

Кад смо деца, моћ и одговорност односа у потпуности је на нашим родитељима.

Али то се мења како постајемо старији.

Тинејџери често морају да окривљују и критикују родитеље у природном процесу удаљавања од њих, објашњава Каули.

„Али једном кад до краја одрастете, не можете за све своје проблеме да кривите родитеље", тврди он.

А у неком тренутку, наши родитељи постају веома стари и рањиви.

Тада бисмо, каже он, могли пожелети да покажемо мало више стрпљења и самилости.

Кад судимо о властитим неуспесима, често за то кривимо спољне околности уместо нас саме.

Ако промашимо неки рок, на пример, могли бисмо да тврдимо да нисмо добили довољно времена или да нам је симболични пас појео домаћи задатак.

Али ми немамо увек толико разумевања за друге.

Дакле, ако желимо да будемо фер према нашим родитељима, треба да узмемо у обзир и спољне околности.

Да ли су одсуство знања, ментална болест, траума или лоше финансијско стање могли да допринесу њиховом лошем родитељству?

Пилемер се присећа како је интервјуисао једну мајку и њеног отуђеног сина.

Нису се видели око 25 година.

За мајку он каже: „Муж ју је оставио раних 1960-их, а било је врло мало опција за жене тада. И зато се она преудала за човека који није био сјајан, али није био злостављач".

„Син јој је то замерао, али је она сматрала да је њеној породици потребна заштита, за шта је на крају и он почео да има разумевање."

Колман, у међувремену, каже да је сусрео одрасло дете самохране мајке која га је одгојила без икакве помоћи оца.

„И дете сада каже: 'Сувише си била одсутна радећи, а ја сам се осећао запостављено'", каже Колман.

„И, с једне стране, родитељ треба да има разумевања за то.

„Али би и дете требало да има разумевање да је она радила два посла како би га одгојила."

Покушај да разумемо понашање наших родитеља би могло да нам донесе неку врсту мира.

Може да нам помогне да схватимо да није све било из зле намере или намере уопште, што би могло да ублажи део бола.

То не значи да морамо да им опростимо или чак да имамо некакав однос са њима.

Али ако разјаснимо неке ствари, могли бисмо да неутралишемо злокобну моћ нејасне прошлости.

Размишљање на тај начин такође би могло да ублажи део притиска с наше стране ако и ми постанемо родитељи.

Каули сугерише да не заборавимо доживотне психолошке ефекте отуђења пре него што некога потпуно избацимо из наших живота.

Да ли би то и даље деловала као добра одлука кад би родитељ у међувремену умро?

„Не можете контролисати оно што вас прогања", тврди он.

За неке људе, могло би бити боље кад би неки канали комуникације остали отворени јер то макар оставља отвореном могућност наставка разговора.

Ако прекинемо све везе на неодређено, могли бисмо остатак живота провести мучећи се да схватимо шта се догодило.

Коначно, можете да пожелите да користите тактику наведену у Библији, али и у учењима филозофа Имануела Канта: да се према другима понашамо онако како бисмо волели да се понашају према нама.

Замислите себе у будућности, каже Каули.

Како бисте се осећали кад би се ваше одрасло дете наједном окренуло и рекло да сте били лош родитељ, на основу његових модерних стандарда?

Лако је помислити да никад нећемо направити исту грешку као наши родитељи, каже Пилемер, „али ћемо зато правити неке друге грешке".

И за крај, још нешто вредно разматрања: да ли су ваша сећања на детињство до краја тачна?

Људско памћење је несавршено и често се погрешно сећамо ствари или чак измишљамо потпуно лажна сећања, нарочито као одрасли.

То би могло да нам помогне да се ратосиљамо опречних наратива о самима себи.

Узмите, на пример, да сте сматрали себе екстровертном особом.

Ваша сећања би могла бити пуна људи и окупљања у којима сте уживали.

Ако, међутим, касније одлучите да сте ипак интровертна особа, ваша сећања би могла да се промене - сећаћете се живописније времена када сте били сами или вам је било непријатно у друштву.

Исто може да важи за успомене на наше родитеље, баш као и њихове успомене на нас.

То би могао да буде један од разлога зашто се неки одлучују за отуђење.

Колман каже да је за многе људе стресно имати амбивалентне или опречне успомена на родитеље.

Пресецањем свих веза, ти људи схватају да не морају више тако да се осећају - прихватају оно што је лоше и бришу све што је добро.

И можда најважније питање, међутим, јесте да ли ће вас пресецање свих веза заправо усрећити.

За многе људе то јесте тако.

„Анкете показују да одрасла деца често кажу да се осећају срећније или мање стресно након тога", каже Колман.

„Они осећају да је то била добра одлука, колико год срамоте или кривице да осећају.

„За родитеље је управо супротно. Њима је сломљено срце, осећају тугу и збуњеност."

Али, у другим случајевима, прекид тог односа ствара властите проблеме.

„Отуђење уме да изолује", каже Блејк, која је открила да се многа одрасла отуђена деца муче, нарочито током празника, кад породице традиционално проводе много времена заједно.

Дакле, ако сте озбиљни у вези са прекидом свих односа са родитељима, припремите се тако што ћете осигурати да имате мрежу подршке око себе, саветује она.

У Пилемеровим истраживањима, само око четвртине људи није патило због отуђења од родитеља.

Он каже да је било сасвим уобичајено да људи започну разговор тако што кажу да су задовољни том одлуком, али да касније признају да су несрећни и да су ствари остале неразрешене.

Многи од њих су такође зажалили због те одлуке.

„Кад се отуђим, сечем грану на којој седим", објашњава Каули.

„Мислим да повређује одрасло дете кад изгуби додир с оним одакле је потекло."

Каули, Пилемер и Колман кажу да, „ако стварно не можете да поднесете однос са вашим родитељима, треба да кренете тако што ћете се дистанцирати на одређени период.

„Сваки дан имам посла са родитељима чије је срце сломљено, који су били годинама отуђени и осећају се суицидално", каже Колман.

Предлаже да одрасла деца која се одлуче за отуђење поново успоставе контакт са родитељима после годину дана.

„Понекад је то време довољно да пробуди родитеља."

Зато што родитељи често улажу више времена, новца и труда у однос, отуђење је крупнија ствар за њих, што значи да осећају потребу да уложе напор да поправе тај однос.

Помирење је могуће.

Студија из 2022. године спроведена на 8.500 људи у САД проценила је да су се 62 одсто људи који су у завади са мајком и 44 одсто који су у завади са оцем помирили, макар на неко време у десетогодишњем периоду.

То се десило Сари, која тренутно има врло сведен контакт са мајком.

Мајка стари, каже Сара, и „имала је прилично тежак живот", са периодима озбиљне менталне болести.

„Мало ми ју је жао", каже Сара.

Родитељи не дугују деци савршено детињство.

А деца не дугују родитељима вечну захвалност.

Можда је, међутим, оно што дугују једни другима емпатија, саморефлексија и спремност да саслушају.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]