Мисија Аполо-Сојуз: Руковање у свемиру које је свету донело наду

Колико једно руковање може да промени ток историје?

Пре тачно 50 година, чинило се да се појавила мала пукотина у леденум оклопу у који се претворио Хладни рат.

За то је било потребно да се две руке из две свемирске летелице споје негде изнад тадашње Западне Немачке, 17. јула 1975. године.

Једна летелица, Аполо, била је из Сједињених Америчких Држава (САД), а друга, Сојуз, из Совјетског Савеза - из две земље које су до тада већ више од деценије водиле жестоку свемирску трку.

Два дана пре историјског сусрета, на супротним странама планете, Совјетски Савез је послао двојицу космонаута у орбиту, а само неколико сати касније, и америчка посада је кренула у свемир.

Овај прецизно усклађен редослед довео је до врхунца мисије - симболичног руковања посаде из спојених летелица Апола и Сојуза у оквиру првог заједничког међународног свемирског лета са посадом, који су заједно извеле две супростављене стране у Хладном рату.

Само неколико минута пре самог спајања, командни центар у Хјустону, у америчкој држави Тексасу, послао је једноставне инструкције.

„Москва даје зелено светло за спајање.

„Хјустон даје зелено светло за спајање.

„Сад је све на вама, момци.

„Забавите се!”.

Милиони људи широм света су са извесном дозом стрепње пратили како се први пут у историји два различита типа летелица спајају у свемиру.

Када су се врата отворила и руковали командири, амерички астронаут Томас Стафорд, и совјетски космонаут Алексеј Леонов, многи на Земљи нису могли да поверују сопственим очима.

Ту су била двојица заклетих непријатеља који су се пријатељски односили један према другом, шалили се и били добро расположени усред бојишта које је далеки свемир постао.

Мисија је захтевала три године пажљивог планирања и интензивне обуке, и за милионе људи на Земљи постала је симбол попуштања напетости између две суперсиле које су до тада размењивале углавном увреде и претње нуклеарним ратом.

Историчари истичу да је одлука о заједничкој мисији у свемиру произашла из тешке геополитичке ситуације у свету.

И САД и Совјетски Савез су били исцрпљени бројним посредничким сукобима, од којих је најзначајнији био Вијетнамски рат који се окончао свега неколико месеци пре свемирске мисије, а у коме су САД претрпеле велике губитке.

Совјетски Савез се такође суочавао са политичким и економским притисцима на више фронтова.

Три године раније, тадашњи амерички председник Ричард Никсон потписао је низ споразума са совјетским премијером Алексејем Косигином у циљу побољшања односа две земље.

Свемир се сматрао неутралном ареном у којој може да се испољи одређена мека моћ и покуша смиривање напетости.

Али какав дугорочни утицај је има овај догађај?

„Били смо у прилици да одшкринемо врата између Истока и Запада за време Хладног рата”, рекао је пре пола века Венс Бранд, један од астронаута посаде Апола.

Томас Стафорд, који је преминуо 2024. године, а који је био командир Апола и учесник у историјском руковању, сматрао је да је моћ тог тренутка била његова симболика, а не његова способности да покрене било какву дугорочну промену.

„Нисам размишљао куда нити колико далеко води тај пут”, рекао је Стафорд 2015. године.

„Више сам мислио да свету можемо да покажемо да две земље, у којима се говоре различити језици, које имају различите мерне јединице и свакако веома различите политичке системе, могу да сарађују на заједничком циљу”.

И вође обе земље су брзо искористили ову симболику и јавно упутили поруке подршке.

Совјетски лидер Леонид Брежњев је руковање у свемиру описао као почетак „нових могућности”.

Видео га је као почетак будуће научне сарадње „у интересу мира”.

И тадашњи амерички председник Џералд Форд је нагласио значај мисије за два стара непријатеља који ће сарађивати у будућности.

„Требало нам је много година да отворимо ова врата”, рекао је тада.

„Уверен сам да није далеко дан када ће свемирске мисије, на крилима овог првог заједничког напора, постати мање-више уобичајене”.

Ако се осврнемо на тадашње околности, оваква очекивања су можда била превише оптимистична.

Иако се мисија сматрала политичким и техничким успехом, није прошло много времена, а пукотине у леденом оклопу Хладног рата су се поново замрзнуле, јер су се односи две земље поново заоштрили крајем 1970-их.

Стручњаци истичу да је томе умногоме допринела инвазија Совјетског Савеза на Авганистан, као и погоршање политичке ситуације у многим совјетским републикама.

Са друге стране, администрација америчког председника Роналда Регана је показивала врло мало инересовања за сарадњу са Москвом, нарочито током његовог првог мандата.

То је значило да је било каква будућа сарадња у свемиру Вашингтона и Москве стављена на чекање.

Ипак, руковање 1975. године је успоставило образац сарадње који је коришчен у будућим пројектима како су се односи Америке и Русије побољшавали након распада Совјетског Савеза 1991. године.

„Оно што данас радимо на Међународној свемирској станици, врста радних група које имамо и начин на који приступамо стварима заснива се на ономе што смо разрадили од нуле у мисији Аполо-Сојуз”, рекао је Стафорд.

„То је отворило врата будућим међународним истраживањима у свемиру”.

Засновано на епизоди ББЦ серијала „Wитнесс Хисторy” (Сведоци историје).

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]