Филм 'Хамнет' и 400 година стара мистерија Шекспирове жене и сина

У Хамнету, елоквентном роману Меги О'Фарел из 2020. године и крајње потресном новом филму заснованом на њему, Шекспирова жена Агнес је траварка вична справљању медицинских напитака и са скоро натприродном способношћу да предосети будућност.

Али не може да спасе малог сина од куге, смрти која наведе дечаковог оца да напише један од највећих позоришних комада у историји књижевности, Хамлет.

И готово ништа од тога није истина на начин који је могуће проверити.

На папиру и на екрану, Хамнет је дело надахнућа и имагинације, раскошно истраживање жалости исплетено из најосновнијих чињеница.

Не можете да кажете да је О'Фарел, која је такође написала сценарио за филм заједно са његовом редитељком Клои Џао, извитоперила праву причу, зато што не постоји знана права прича, упркос томе што су историчари вековима копали по Шекспировој прошлости.

Оскудне чињенице у вези са Шекспировом породицом у огромној су мањини у односу на питања која се постављају.

Списи показују да се 1582. Вилијам Шекспир, тада са 18 година, оженио са 26-годишњом Ен Хатавеј, која је била трудна са њиховим првим дететом, Сузаном.

Три године касније, рођени су њихови близанци, Џудит и Хамнет, што је име које је у то време било варијација имена Хамлет.

Када је имао свега 11 година, 1596. Хамнет је умро.

Сахрањен је 11. августа и готово је сигурно да Шекспир, који је путовао са позоришном трупом, није успео да се на време врати у Стратфорд за сахрану.

Око четири године касније, написао је Хамлета.

Схватите ово како желите.

Нико не зна да ли је Шекспир био приморан да се венча са трудном Ен или су били лудо заљубљени једно у друго.

Нико не зна како је Хамнет умро, али је у то време дивљала куга и највероватније је она била узрок смрти.

Најважније од свега за књигу и за филм, нико не зна много о самој Ен, као ни то да ли је знала да чита и пише.

Фиктивна верзија јој дарује личност чврстог карактера (као што ју је приказала Џеси Бакли на великом екрану у њеном тумачењу које је фаворит за Оскара) и страствену романсу са Шекспиром (Пол Мескал).

Бакли је за ову улогу већ награђена Златним глобусом.

Хамнет заправо говори о Агнес.

Промена наратива

У белешци ауторке на крају романа, О'Фарел признаје колико се мало заправо зна о Хамнету и његовим родитељима.

Она је обогатила причу властитим брижним истраживањем позног 16. века и смешта је у историјски контекст.

Истражујући епоху, каже за ББЦ, „мало сам била одведена на страну тиме колико су неправедно историја и академски кругови третирали Шекспирову супругу, жену коју су нас научили да зовемо Ен Хатавеј.

„Добили смо заправо само један наратив о њој и већина биографа га је напросто слепо прихватила, а то је да је била неписмена сељанка која га је заробила у браку, да ју је он мрзео и да је побегао у Лондон да би био што даље од ње.“

Чак је и њено име несигурно.

Њен отац, успешни узгајивач оваца, оставио јој је мираз у тестаменту, назвавши је Агнес.

О'Фарел је одабрала да лику да баш то име, претпоставивши да „ако неко зна како се она зове, онда је то њен отац.“

„Заиста ми је деловало симптоматично да јој, уз све друго, нисмо потрефили чак ни име“, додаје.

О'Фарел има јаку поенту о омаловажавању Шекспирове жене.

„Овај портрет Меги О'Фарел је свесно одбацивање вишевековних лоше обавештених претпоставки о Ен као или стрпљивој, али досадној светици које је одржавала огњиште у Стратфорду или промискуитетној вештици која је навукла Шекспира на несрећан брак", каже Џо Елдриџ Карни, аутор студије Жене одговарају Шекспиру: Савремене адаптације и апропријације и професор енглеског на Колеџу у Њу Џерсију, за ББЦ.

Утврђивање њеног правог имена је компликовано.

„Она је Ен у скоро свим списима, а Агнес у само једном: у тестаменту њеног оца“, каже Дејвид Скот Кастан, истакнути стручњак за Шекспира и професор емеритус енглеског језика на Универзитету Јејл, за ББЦ.

Ништа друго није извесно.

Могуће је, каже, „да је рођена као Агнес, али да су је сви звали Ен.“

„Свиђа ми се како роман искоришћава могућност да јој подари сасвим нови идентитет, невезан за брак о ком ионако премало знамо и увек га посматрамо кроз призму Шекспира“, додаје.

Модерна жена

Да би створила препознатљиви лик Агнес, О'Фарел је дошла до њега обрнутим инжењерингом из Шекспирових комада.

„Оно што сам урадила је да сам се вратила комадима и почела да их читам другачије, гледала сам да ли могу да је нађем, зато што сам одувек сматрала да могу да видим Хамнета у Хамлету.

„Али сам се запитала - мислила сам да се она крије тамо негде унутра.“

Једна инспирација за Агнесину интуитивност потиче управо из тих поновних ишчитавања.

„Има веома много видовитости у комадима. Сетите се само пророчице Јулија Цезара, на пример“, каже О'Фарел.

И Агнесино познавање трава и напитака има еквивалент у комадима, поготово у Офелијином монологу у Хамлету, кад изгледа као да је полудела и дели цвеће и биље другим ликовима, са репликама као што су: „Розмери, то ти је за сећање.“

„Читала сам да је свако домаћинство, у то време, имало лековиту башту“, каже О'Фарел.

„И то је била одговорност жене у кући, матријарха, да зна како да прави лекове и да лечи бољке.

„Тако нешто мушкарци не би знали".

За тај говор, каже О'Фарел, могла је да замисли да се Шекспир ослања на стручност супруге.

Кад је видимо као истински равноправну партнерку, то је можда нешто што ми желимо, Ен или Агнес за 21. век.

Агнес у тумачењу Џеси Бакли је она врста жене какву бисмо волели да Шекспир има.

Што ће рећи, некога ко је посебан на свој начин.

Толико је необична да колају гласине да је, како га Шекспирова мајка упозорава у филму, „дете шумске вештице“.

Она је паметна, стоји иза властитих ставова и довољно је свесна да разуме да њен муж мора да пође за уметничким звањем у Лондон.

Она је жена на какву је могао да падне један геније и ми од самог почетка разумемо зашто привлачи Мескаловог Шекспира.

Овај концепт Ен/Агнес није, међутим, нужно само наша пуста жеља.

„Иако је лако помислити да је то само покушај О'Фарел да напросто претвори Ен у рану модерну феминисткињу - личност више у складу са нашим властитим сензибилитетом - овај портрет заправо је сасвим у складу с оним што знамо о животима многих раних модерних жена", каже Карнел.

„Ми знамо да су многе жене успешно водиле оно што бисмо данас звали 'малим предузећима': кувале су пиво, лечиле биљем, правиле слад, трговале, ткале, и радиле много тога још.

„Колико им је степен писмености био потребан за ове каријере већ је теже проценити“, додаје.

Ми и даље не знамо да ли је Шекспирова жена умела да чита.

Фиктивна Агнес уме, али О'Фарел мисли да је у стварном животу вероватно била неписмена.

„Сматрало би се бесмисленим учити ћерку узгајивача оваца да чита“, каже она.

Веза Хамлет-Хамнет

Брак који књига и филм замишљају постаје удаљенији кад Шекспир крене да оставља породицу за собом у Стратфорду на Авону на дуже временске периоде док ради у позоришту у Лондону.

Та су одсуствовања историјски врло добро позната.

Али кад је у питању Хамнетова смрт и потоња жалост, ту има само још спекулација.

О'Фарел, у складу са утицајним есејом великог познаваоца Шекспира Стивена Гринблата из 2004. Смрт Хамнета и рађање Хамлета, види директну везу са комадом, чак и више од пуког одјека Хамнетовог имена.

У филму, кад Агнес отпутује у Лондон да и сама погледа представу - још један фиктивни моменат - ми видимо, као што она види, да је глумац који игра Хамлета добио костим и боју косе због којих личи на Хамнета.

У бриљантном потезу избора улога, Џејкоби Џуп игра дечака Хамнета, а његов брат Ноа Џуп је глумац који игра Хамлета на сцени.

Визуелна сличност између њих двојице је непогрешива.

У овој интерпретацији, позоришни комад није само начин за Шекспира да каналише тугу.

Играјући улогу духа Хамлетовог оца, он добија прилику да се опрости од сина на сцени као што то никада није могао у животу.

„То је морало да има некаквог утицаја, али ми не знамо каквог.

„Тешко је одолети, можда немогуће, да се не повеже синовљева смрт са Хамлетом", каже Кастан за везу Хамнетове смрти и представе.

„Смрт Хамнета/Хамлета, Шекспир и његова породица мора да су доживели као неиздрживи губитак.

„Могао је то да буде макар део разлога зашто се свега неколико година после дечакове смрти Шекспир вратио старом комаду (можда Томаса Кида) о сину по имену Хамлет и духу који тражи 'освету' да би написао властиту верзију Хамлета, у којој ће се он сам појавити на сцени.

„Одавно се спекулише да је Шекспир играо духа у властитој представи, заменивши улоге живима и мртвима.“

Али постоје бројни други утицаји на комад, и књижевни и културолошки.

„Везе проживљених догађаја и Шекспирове уметности су само спекулација, колико год интригантна“, каже Кастан.

Чињеница је да не постоје докази да је Шекспир размишљао или осећао било шта у вези са женом и породицом, чак ни обично писамце.

Ново истраживање фрагмента писма непознатог пошиљаоца могло би да баци ново светло на Шекспиров брак, али и не мора.

Метју Стегл, професор енглеског са Универзитета у Бристолу, сугерише да је једно писмо упућено госпођи Шекспир у Лондону било намењено Ен.

То би значило да је она живела тамо са мужем између 1600. и 1610. године и доказало би да је била писмена.

Стегл каже да његово истраживање тек „отвара врата“ овој могућности, да је то „тек потенцијал који делује тешко избећи пре него било каква извесност“.

Више него било које учењачко истраживање, међутим, овај популарни филм ће вероватно изменити јавну перцепцију о Шекспировој жени, учврстивши је као Агнес.

То би било „веома лепо кад би било истина“, каже О'Фарел.

Али „можда ће то бити само пролазна ствар".

„Можда ће, као и ово писмо, нешто друго изаћи на видело и ми ћемо сви опет морати да мењамо мишљење“.

Она додаје две речи које дефинишу толико тога о Шекспиру и његовом сину: „Ко зна?“.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk