Вода као једно од оруђа америчко-израелског рата са Ираном

Сцене у бројним дистопијским романима и филмовима које приказују ратне сукобе док се истовремено исцрпљују природна богатства можда нису толико удаљене од реалности - нарочито док се интензивира америчко-израелски рат са Ираном.

Очекивано, рат се делимично врти око нафте, природног добра одавно повезаног са западним интервенцијама у региону.

Али како се сукоб шири и све више увлачи и друге земље Перијског залива, неки аналитичари кажу да је потенцијална преломна тачка постао још једно угрожено добро - вода.

Перијски залив поседује само два одсто обновљивих светских резерви свеже воде и ослања се у огромној мери на десалинизацију, нарочито уз притиске које је раст нафтне индустрије од 1950-их донео у регион и утицај који је то имало на његове ограничене залихе.

Према Француском институту међународних односа, 90 одсто кувајтске воде долази од десалинизације, заједно са 86 одсто у Оману, 70 одсто у Саудијској Арабији и 42 одсто у Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ).

„Укупна количина произведене воде у постројењима за десалинизацију која извлаче воду у Заливу 2021. била је већа од 20 милиона кубних метара дневно, што је једнако запремини 8.000 олимпијских базен дневно“, каже доктор Вил Ле Квесн, из Центра за животну средину, рибњаке и науку аквакултуре у Оману, за ББЦ.

Пољопривреда и производња хране такође зависе од десалинизације воде у Заливу, будући да су резерве подземних вода, које би иначе биле коришћене за наводњавање, у огромној мери исцрпљене широм региона.

И та зависност чини водену инфраструктуру стратешком рањивошћу, коју су и САД и Иран наизглед спремни да искористе.

Аналитичари описују Техеранов приступ као „хоризонталну ескалацију“, проширивање размера сукоба уместо суочавање са Америком и Израелом директно.

А гађање водене инфраструктуре делује као део иранске стратегије, додуше представљено као одмазда.

„Ако заливске владе верују да је водена инфраструктура нападнута, вероватније је да би извршиле притисак на САД да покуша да оконча рат“, каже професор Марк Овен Џонс, са Универзитета Нортвестерн у Катару.

Ирански напади желе да „створе ниво панике“ који утиче на то да ли цивили одлучује да „остају или оду“.

Бахреин је оптужио Иран за директни удар на постројење за десалинизацију, док Иран тврди да је ранији амерички удар оштетио водоводни објекат на острву Кешм, у Ормуском мореузу.

Верује се и да су ирански напади на луку Џебел Али у Дубаију ударили близу једног од највећих постројења за десалинизацију на свету.

А сумња на пожар била је пријављена близу независне хидроелектране и електране Фуџаирах Ф1 у Уједињеним Арапским Емиратима, за коју званичници тврде да је и даље функционална.

Кувајтско постројење Доха Вест наводно је такође оштећено, мада индиректно, преко оближњих напада на луку или крша који је падао од напада дроном.

„За Иран је ово више игра сигнала“, каже професор Кавех Мадани, који води Институт за воду, животну средину и здравље на Универзитету Уједињених нација, за ББЦ.

Иран је сваку своју акцију представио као „оправдани“ одговор на ударе покренуте против њега - конкретно ударе на Бахреин као одмазду за амерички напад на острво Кешм.

Сваки напад на критичну водену инфраструктуру показује иранску способност и колико је далеко он спреман да иде у у одговорима на америчку и израелску војну акцију.

Али, сугерише Мадани, његова моћ лежи у претњи концентрисанијим и циљаним нападима на драгоцено водоснабдевање Залива и није нужно показатељ онога што ће Иран дефинитивно урадити у будућности.

„Вода је историјски одувек била коришћена као оруђе за претњу“, каже он.

Мадани указује на Члан 45 Женевске конвенције као могући разлог за опрез и суздржаност Техерана кад су у питању директнији и очигледнији напади на постројења за десалинизацију у Заливу, и свесно представљање његових напада као удара из одмазде.

„Закон каже да не смете да нападе цивилне инфраструктуре, али Иран то није сам започео.

„То је оно што је писало у објави Абаса Арагчија на друштвеним мрежама“, каже Мадани, парафразирајући ставове иранског министра спољних послова.

Арагчи је назвао напад на острво Кешм „опасним потезом са тешким последицама... отворени злочин из очајања“, који је ограничио водоснабдевање великог броја села.

Уздржани или не, ови инциденти истичу рањивост америчких савезника у региону кад је у питању опскрбљеност водом.

Иран је такође рањив, мада Мадани истиче да је његово снабдевање водом разноврсније него код његових заливских суседа и стога мање зависно од десалинизације.

Ипак, други посматрачи кажу да било који напад на критичну водену инфраструктуру у Заливу које спроводи Иран могу да нападе на њега из одмазде.

Иран се већ неко време приближава „апсолутној оскудици воде“.

Слабе падавине, „цурења које изазива стогодишња водена инфраструктура у престоници“ и прошлогодишњи 12-дневни рат са Израелом допринели су несташицама, рекао је министар за енергетику Абас Алиабади.

Бране изграђене широм земље већ су у „забрињавајућем стању“, према Ахмаду Вазифеху из иранског Националног центра за управљање климатским и сушним кризама.

Велики аквифери су исцрпљени, реке као што је Зајандех Руд су се исушиле, а језеро Урмиа се драстично смањило.

Деценије градњи брана, пољопривреда која масовно црпи воду и лоше управљање погоршали су ситуацију, према еколозима као што је Фред Пирс.

У неким регионима, извлачење подземне воде је такође изазвало озбиљно слегање земљишта.

Званичници упозоравају да би Техеран једног дана могао да се суочи са ограниченим следовањима или делимичном евакуацијом.

Ово је, кажу неки истраживачи, истовремено претња по животну средину и националну безбедност која утиче на унутрашњу стабилност Ирана и економску отпорност - све погоршано недељама жестоког сукоба са Америком и Израелом.

Пре рата, оскудица воде допринела је унутрашњим немирима у Ирану, са протестима у Кузестану, Исфахану и другим градовима који су се спојили са ширим незадовољством трошковима живота и политичким окружењем.

Проблеми Ирана са водом такође се укрштају са регионалним напетостима.

Он има дуготрајне спорове са Авганистаном око реке Хелманд, са Турском око брана на Тигру и Еуфрату, и са Ираком око заједничких водених путева.

Рат истиче колико су крхки водени системи Блиског истока постали, кажу аналитичари, и како би они могли да утичу на правац и трајање сукоба.

Еколошки притисци сада се придодају на ризик од ескалације заједно са факторима као што су нафтне и гасне резерве.

Будуће сукобе у региону могли би да одређују не само нафтоводи и танкери већ и реке, аквифери и постројења за десалинизацију.

Вода, у овом сукобу али шире од њега, испада ипак гушћа од уља или нафте.

Додатно извештавање: ББЦ њуз на персијском

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk