Voda kao jedno od oruđa američko-izraelskog rata sa Iranom

Scene u brojnim distopijskim romanima i filmovima koje prikazuju ratne sukobe dok se istovremeno iscrpljuju prirodna bogatstva možda nisu toliko udaljene od realnosti - naročito dok se intenzivira američko-izraelski rat sa Iranom.

Očekivano, rat se delimično vrti oko nafte, prirodnog dobra odavno povezanog sa zapadnim intervencijama u regionu.

Ali kako se sukob širi i sve više uvlači i druge zemlje Perijskog zaliva, neki analitičari kažu da je potencijalna prelomna tačka postao još jedno ugroženo dobro - voda.

Perijski zaliv poseduje samo dva odsto obnovljivih svetskih rezervi sveže vode i oslanja se u ogromnoj meri na desalinizaciju, naročito uz pritiske koje je rast naftne industrije od 1950-ih doneo u region i uticaj koji je to imalo na njegove ograničene zalihe.

Prema Francuskom institutu međunarodnih odnosa, 90 odsto kuvajtske vode dolazi od desalinizacije, zajedno sa 86 odsto u Omanu, 70 odsto u Saudijskoj Arabiji i 42 odsto u Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE).

„Ukupna količina proizvedene vode u postrojenjima za desalinizaciju koja izvlače vodu u Zalivu 2021. bila je veća od 20 miliona kubnih metara dnevno, što je jednako zapremini 8.000 olimpijskih bazen dnevno“, kaže doktor Vil Le Kvesn, iz Centra za životnu sredinu, ribnjake i nauku akvakulture u Omanu, za BBC.

Poljoprivreda i proizvodnja hrane takođe zavise od desalinizacije vode u Zalivu, budući da su rezerve podzemnih voda, koje bi inače bile korišćene za navodnjavanje, u ogromnoj meri iscrpljene širom regiona.

I ta zavisnost čini vodenu infrastrukturu strateškom ranjivošću, koju su i SAD i Iran naizgled spremni da iskoriste.

Analitičari opisuju Teheranov pristup kao „horizontalnu eskalaciju“, proširivanje razmera sukoba umesto suočavanje sa Amerikom i Izraelom direktno.

A gađanje vodene infrastrukture deluje kao deo iranske strategije, doduše predstavljeno kao odmazda.

„Ako zalivske vlade veruju da je vodena infrastruktura napadnuta, verovatnije je da bi izvršile pritisak na SAD da pokuša da okonča rat“, kaže profesor Mark Oven Džons, sa Univerziteta Nortvestern u Kataru.

Iranski napadi žele da „stvore nivo panike“ koji utiče na to da li civili odlučuje da „ostaju ili odu“.

Bahrein je optužio Iran za direktni udar na postrojenje za desalinizaciju, dok Iran tvrdi da je raniji američki udar oštetio vodovodni objekat na ostrvu Kešm, u Ormuskom moreuzu.

Veruje se i da su iranski napadi na luku Džebel Ali u Dubaiju udarili blizu jednog od najvećih postrojenja za desalinizaciju na svetu.

A sumnja na požar bila je prijavljena blizu nezavisne hidroelektrane i elektrane Fudžairah F1 u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, za koju zvaničnici tvrde da je i dalje funkcionalna.

Kuvajtsko postrojenje Doha Vest navodno je takođe oštećeno, mada indirektno, preko obližnjih napada na luku ili krša koji je padao od napada dronom.

„Za Iran je ovo više igra signala“, kaže profesor Kaveh Madani, koji vodi Institut za vodu, životnu sredinu i zdravlje na Univerzitetu Ujedinjenih nacija, za BBC.

Iran je svaku svoju akciju predstavio kao „opravdani“ odgovor na udare pokrenute protiv njega - konkretno udare na Bahrein kao odmazdu za američki napad na ostrvo Kešm.

Svaki napad na kritičnu vodenu infrastrukturu pokazuje iransku sposobnost i koliko je daleko on spreman da ide u u odgovorima na američku i izraelsku vojnu akciju.

Ali, sugeriše Madani, njegova moć leži u pretnji koncentrisanijim i ciljanim napadima na dragoceno vodosnabdevanje Zaliva i nije nužno pokazatelj onoga što će Iran definitivno uraditi u budućnosti.

„Voda je istorijski oduvek bila korišćena kao oruđe za pretnju“, kaže on.

Madani ukazuje na Član 45 Ženevske konvencije kao mogući razlog za oprez i suzdržanost Teherana kad su u pitanju direktniji i očigledniji napadi na postrojenja za desalinizaciju u Zalivu, i svesno predstavljanje njegovih napada kao udara iz odmazde.

„Zakon kaže da ne smete da napade civilne infrastrukture, ali Iran to nije sam započeo.

„To je ono što je pisalo u objavi Abasa Aragčija na društvenim mrežama“, kaže Madani, parafrazirajući stavove iranskog ministra spoljnih poslova.

Aragči je nazvao napad na ostrvo Kešm „opasnim potezom sa teškim posledicama... otvoreni zločin iz očajanja“, koji je ograničio vodosnabdevanje velikog broja sela.

Uzdržani ili ne, ovi incidenti ističu ranjivost američkih saveznika u regionu kad je u pitanju opskrbljenost vodom.

Iran je takođe ranjiv, mada Madani ističe da je njegovo snabdevanje vodom raznovrsnije nego kod njegovih zalivskih suseda i stoga manje zavisno od desalinizacije.

Ipak, drugi posmatrači kažu da bilo koji napad na kritičnu vodenu infrastrukturu u Zalivu koje sprovodi Iran mogu da napade na njega iz odmazde.

Iran se već neko vreme približava „apsolutnoj oskudici vode“.

Slabe padavine, „curenja koje izaziva stogodišnja vodena infrastruktura u prestonici“ i prošlogodišnji 12-dnevni rat sa Izraelom doprineli su nestašicama, rekao je ministar za energetiku Abas Aliabadi.

Brane izgrađene širom zemlje već su u „zabrinjavajućem stanju“, prema Ahmadu Vazifehu iz iranskog Nacionalnog centra za upravljanje klimatskim i sušnim krizama.

Veliki akviferi su iscrpljeni, reke kao što je Zajandeh Rud su se isušile, a jezero Urmia se drastično smanjilo.

Decenije gradnji brana, poljoprivreda koja masovno crpi vodu i loše upravljanje pogoršali su situaciju, prema ekolozima kao što je Fred Pirs.

U nekim regionima, izvlačenje podzemne vode je takođe izazvalo ozbiljno sleganje zemljišta.

Zvaničnici upozoravaju da bi Teheran jednog dana mogao da se suoči sa ograničenim sledovanjima ili delimičnom evakuacijom.

Ovo je, kažu neki istraživači, istovremeno pretnja po životnu sredinu i nacionalnu bezbednost koja utiče na unutrašnju stabilnost Irana i ekonomsku otpornost - sve pogoršano nedeljama žestokog sukoba sa Amerikom i Izraelom.

Pre rata, oskudica vode doprinela je unutrašnjim nemirima u Iranu, sa protestima u Kuzestanu, Isfahanu i drugim gradovima koji su se spojili sa širim nezadovoljstvom troškovima života i političkim okruženjem.

Problemi Irana sa vodom takođe se ukrštaju sa regionalnim napetostima.

On ima dugotrajne sporove sa Avganistanom oko reke Helmand, sa Turskom oko brana na Tigru i Eufratu, i sa Irakom oko zajedničkih vodenih puteva.

Rat ističe koliko su krhki vodeni sistemi Bliskog istoka postali, kažu analitičari, i kako bi oni mogli da utiču na pravac i trajanje sukoba.

Ekološki pritisci sada se pridodaju na rizik od eskalacije zajedno sa faktorima kao što su naftne i gasne rezerve.

Buduće sukobe u regionu mogli bi da određuju ne samo naftovodi i tankeri već i reke, akviferi i postrojenja za desalinizaciju.

Voda, u ovom sukobu ali šire od njega, ispada ipak gušća od ulja ili nafte.

Dodatno izveštavanje: BBC njuz na persijskom

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu,Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk