Не:Битеф и 'Процес Пелико' за публику жељну правде

„Фасада се држи, али унутра сам потпуно урушена“, изговара глумица Весна Тривалић на крају петнаестоминутног монолога.

Потом седа и почиње да плаче.

На сцени говори изјаву Жизел Пелико дату пред судом у француском граду Авињону током процеса против њеног супруга и 50 других мушкараца оптужених за силовање.

Тек је прошла половина представа која траје четири и по сата, а салом се пролама аплауз и понеки јецај.

„Пелико процес“, представа швајцарског редитеља Мила Рауа, прича је о суђењу Доминику Пеликоу, који је преко интернета позивао мушкарце да силују његову супругу у несвесном стању.

Првобитно одабрана да отвори 59. Београдски интернационални театарски фестивал Битеф, који ове године није званично одржан због неслагања између уметничког директора и одбора фестивала, ипак је одиграна пред београдском публиком на манифестацији названој Не:Битеф.

„Један од ефеката добре уметности је да вас обузима и прогања, одузима речи и измиче артикулацији, дуго остаје уз вас.

„Једноставна и монументална представа која нас је ујединила у овом протестном Битефу,“ каже Јелена Весић, историчка уметности, која је била међу публиком у позоришној сали Факултета драмских уметности.

„Битеф је тамо где се окупимо“

Пре представе, факултетским ходницима ужурбано пролазе студенти са камерама, кабловима и микрофонима журећи на снимајућу вежбу.

Старији господин се распитује како да дође до карте за представу која ће се баш ту одржати касније, а плакати са паролама и стиховима песама Милана Младеновића и Боба Дилана, својеврсни позиви на побуну, подсећају на студентску блокаду, избилу овде пре више од годину дана.

Масовни протести као реакција на изостанак одговорности после пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024, када је животе изгубило 16 људи, обележили су годину на измаку.

У тој атмосфери протекла је и организација 59. Битефа.

Предлог уметничког тима предвођеног редитељем Милошем Лолићем да фестивал отвори представа „Процес Пелико“ био је одбијен, те су 22. октобра, троје од пет чланова одбора Битефа поднело оставке.

„Битеф нема правног основа да се одржи“, поручила је потом Јелена Медаковић, секретарка за културу града Београда, оснивача ове манифестације.

„Моја жеља је да се један од референтних фестивала и брендова Београда не девалвира и да се на њему ради озбиљно", изјавила је Медаковић за РТС, тражећи да се Битеф и међународни филмски фестивал ФЕСТ „преобликују".

'Герила' Битеф

„Када су ми јавили да је могуће да фестивала неће бити, рекао сам Милошу (Лолићу) да доводимо представу у сваком случају како би се Битеф одржао на герилски начин,“ каже Мило Рау за ББЦ на српском.

Рау је отворио претходни фестивал представом Антигона у Амазонији, а његов говор „љубавно писмо Београду и Битефу“ у коме је позвао на одбрану од компанија попут рударског концерна Рио Тинто, одјекнуо је и ван позоришних кругова.

Причамо у мензи ФДУ, где су га студенти одвели на ручак после разговора са српским уметницима. Нуди ми да поделимо Еуроблок чоколадицу.

Разбарушене косе, у дуксерици и фармеркама, Рау с пуно ентузијазма говори о процесу рада на представи у којој је 600 сати тромесечног суђења сажето у четворосатни перформанс више од 30 глумаца и активиста.

Поред глумаца, међу којима су Марко Грабеж, Јелена Ступљанин, Бранислав Трифуновић и Милош Тимотијевић, на сцени су и Никита Миливојевић, редитељ и некадашњи уметнички директор Битефа, Љиљана Браловић, песникиња и екоактивисткиња, Јелена Иветић, глумица отпуштена из Шабачког позоришта и Емина Спахић, студенткиња Државног универзитета из Новог Пазара.

Редитељу је посебно важно да ова „студија о патријархату, о томе ко може да буде силоватељ, а ко не,“ стигне до што већег броја људи.

„Зато свуда где играмо ангажујемо звезде,“ каже, показујући на Светлану Бојковић и Тихомира Станића који су управо ушли у мензу.

У Београду је представу уживо гледало само 200 људи, због чега је организован и пренос преко Јутјуба.

„Видела сам на друштвеним мрежема да се деле карте, грешком сам дошла у три, а затим поново у 6:05 кад се већ формирао огроман ред,“ каже 27-годишња Марија Јовановић из Београда.

Представа „вреди потрошених седам сати", оцењује.

„Допао ми се несвакидашњи скуп људи на сцени, то је као неки зачин да би се избегла стерилност, што су били присутни људи који су ту из личних убеђења.“

Цела представа је на „плећима извођача на сцени“, објашњава редитељ који је са глумцима у Београду уживо радио непуна два дана.

Важно му је што се поново сусреће с публиком у Србији.

„Данас је у Немачкој сахрана мог пријатеља, некадашњег продуцента, али он би разумео зашто сам овде“.

Време је да се врати назад на пробу и оставља ми пола чоколадице.

„Биће данас дуг дан, а и дуга представа,“ осмехујући се удаљава се од стола.

Ко је Мило Рау?

Швајцарски редитељ, писац и новинар рођен је 1977.

Бави се политичким позориштем, а издвајају се представе:

Трентуно је уметнички директор фестивала у Бечу.

Срамота мора да промени страну

Објашњење Жизел Пелико зашто жели да суђење буде отворено за јавност постала је парола бораца за женска права широм света.

Две студенткиње у ходнику ФДУ исписују ту реченицу на плакат који ће се придружити бројним натписима на великим прозорима на улазу у факултет.

Тим пролазом у кафић, препун студената и учесника у представи који носе текст „Процеса Пелико“ под мишком, стиже глумица Милена Радуловић.

Она је нараторка која води публику кроз судски процес, док поред ње у клупи седи Нада Шаргин, у улози суткиње.

У елегантној црној хаљини коју ће носити и током представе, дискретно нашминкана, каже да јој је најснажнији утисак у сусрету с обимном текстом био „како је темељно и добро одрађено то суђење".

„Колико је постојало поштовања према жртви, колико су били укључени вештаци како би се људима објасниле ствари које им нису блиске“, каже Радуловић за ББЦ.

Поред сведочења Жизел Пелико, публика може да чује и изјаву главнотпуженог, њеног супруга, како је наизменично описује и као светицу и непокорену жену.

Пред судом се изјашњава и неколико мушкараца, тврдећи да нису никога силовали, иако су пристали на однос са омамљеном и несвесном женом који је сниман.

Неколико њих су трпели злостављање у детињству, а један од оптужених, ватрогасац, понавља: „Ја сам целог живота спасавао људе“ одбацујући кривицу.

На крају суђења, Жизел Пелико је „изашла као хероина и дочекала је правду“, објашњава Радуловић.

То ју је подсетило на „однос српског правосуђа према нама, где правде нема ни на видику“, додаје.

Радуловић је у јануару 2021. јавно испричала да ју је силовао учитељ глуме Мирослав Алексић.

Судски процес траје скоро пет година, окривљени се због здравствених разлога није појављивао на рочиштима и судија је одлучио почетком новембра 2025. да одложи суђење на неодређени период.

Радуловић је одушевљена што сцену дели са активистима.

„Постоје људи који желе да се боре и који желе промену, то је осећај припадности, неке се ствари мењају, можда не правно, али у свести“, објашњава.

Та различитост доприноси јачини поруке, јер и окривљени у случају Пелико су били припадници најразличитијих слојева, каже.

Међу силоватељима је било очева, радника, људи различитих раса и сем слободне воље, не постоји јасан разлог који објашњава зашто неко постаје злочинац, а други не, истиче Рау.

'Силоватељ је онај који користи прилику без посебног задовољства', истиче и Јелена Весић, хвалећи вишеструке перспективе приказане на сцени.

„То се може повезати са данашњим политичким тренутком невероватног насиља и урушавања вредности, које нас изненађује наизглед не-људским димензијама људске природе, чега је Газа најочитији пример“.

Рау и драматуршкиња Серван Декле су у представи користили и новинске извештаје са суђења, колумне и психијатријска вештачења.

„Највише ми је желудац реаговао на описе дела, која је починитељ снимао, као и чињеницу да је Жизел морала то да слуша,“ каже Марија Јовановић после представе.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]