Како је рат у Гази утицао на прерасподелу моћи на Блиском истоку и у свету

Две године рата у Гази оставиле су последице које су се осетиле далеко изван граница ове мале територије.

Уз сукоб који се проширио на Либан, Сирију, Иран и Јемен, аналитичари кажу да је рат преобликовао и Блиски исток и однос света према њему.

„Мислим да не можемо довољно да нагласимо колико ће регион и читав свет бити промењени после ове две последње године“, каже докторка Џули Норман, доценткиња за политику и међународне односе на Универзитетском колеџу у Лондону (УЦЛ).

Напад на југ Израела, предвођен Хамасом 7. октобра 2023. године, био је најсмртоноснији напад на Израел у његовој историји.

Убијено је око 1.200 људи, а још 251 је узет за таоца.

„Напад је развејао претпоставку да је безбедност Израела недодирљива“, рекла је Санам Вакил, директорка програма за Блиски исток и Северну Африку у стручној групи Четам хаус, новинској агенцији Ројтерс.

'Домино ефекат'

Израел, који контролише ваздушни простор, обалу и заједничку границу Газе, одговорио је жестоком војном силом у Гази, спроводећи нападе у којима је погинуло више од 68.000 Палестинаца током наредне две године, према Хамасовом Министарству здравља, чије бројке УН доживљава као поуздане.

Докторка Норман каже да су траума и разарање изазвани у Гази „изван сваке размере“ и да ће „трајати генерацијама“, док је утицај напада Хамаса на Израел, између осталог и узимање талаца, „заувек променио његово друштво“.

Напад 7. октобра покренуо је „домино ефекат“ у региону, каже она.

Пошто је Израел одговорио ваздушним нападима на Газу, наоружане групе у савезу са Хамасом покренуле су ударе на Израел - Хезболах из Либана и Хути из Јемена.

Заједно са Сиријом и Хамасом, ове групе одавно су део лабавог савеза који је Иран подржао оружјем и средствима, и назива га „осовином отпора“.

Израел „живи у овом ватреном прстену" и „покушава да одврати" те групе, каже Елиот Абрамс, амерички политичар који је био ангажован у спољној политици под три републиканска председника.

Али после 7. октобра, каже он, Израел је „закључио да одвраћање не функционише“.

„И тако је прво напао Хамас, потом Хезболах, а затим и сам Иран.

„То је права промена у израелској анализи сопствене безбедносне ситуације“, додаје он.

У септембру 2024. године, Израел је детонирао експлозиве у хиљадама пејџера и воки-токија у Либану, које је у тајности саботирао, многе од њих у рукама чланова Хезболаха.

Потом је покренуо жестоко бомбардовање, после чега је уследио копнени упад на југу земље.

У израелским ваздушним нападима погинуло је неколико високих званичника Хезболаха, међу којима и лидер Хасан Насралах, а био је уништен и већи део инфраструктуре и смањен његов контингент оружја.

Два месеца касније, побуњеници у суседној Сирији покренули су офанзиву на још једног савезника Хезболаха и Ирана, аутократског сиријског председника Башара ал-Асада.

Његова 24-годишња владавина била је окончана у року од две недеље.

Докторка Норман каже да су промене у региону одиграле улогу у паду овог режима, баш као и притисак изнутра.

Уз ослабљени Хезболах, а самим тим и Иран, Асадова влада „није имала око себе оне који би је одржали на власти“, каже она.

Израел је искористио ову прилику да онемогући будућих напада са сиријске територије бомбардујући ваздухопловне базе и друге војне локације у земљи.

Нови председник Сирије, бивши исламистички борац претходно повезан са Ал Каидом Ахмед ал-Шара, рекао је да његова влада не жели да се бори против Израела и да неће дозволити да спољне стране користе Сирију за покретање напада.

Претња потпуног рата Израела и Ирана висила је над Блиским истоком деценијама.

Али све до тада, Хезболахов бескрајни арсенал оружја, у које су спадале и ракете дугог домета, служио је за одвраћање израелског напада на иранска нуклеарна постројења.

„Израел и Иран су годинама и годинама нападали један другог преко посредника, индиректно и путем тајних акција, али ниједан није напао овог другог директно“, каже Абрамс.

То се променило кад су тензије ескалирале до размене ваздушних напада.

Они су се одиграли у априлу 2024, октобру 2024. и јуну 2025. године, кад је Израел напао нуклеарне и војне локације у Ирану, покренувши дванаестодневни рат.

САД се придружио нападима 2025. године, бацивши огромне бомбе „разбијачице бункера“, пре него што су, заједно са Катаром, посредовале у споразуму о примирју између Ирана и Израела.

Шире последице

Као последица свих ових догађаја, Абрамс каже да је ирански посреднички систем за нападе на Израел био „практично размонтиран“, након што су Хамас, Хезболах и Иран постали „много слабији“.

Брзина којом се одвијало то слабљење била је „веома изненађујућа“ за актере широм региона, каже докторка Норман.

А било је и ширих импликација.

Русија, још један ирански савезник, падом председника Асада изгубила је кључног савезника и упориште у региону.

Руски председник Владимир Путин и нови сиријски лидер Ал Шара били су на супротним странама током сиријског крвавог грађанског рата, док је Русија користила бруталну војну силу да одржи Асада на власти.

Русија има две велике војне базе у Сирији, које су одиграле значајну улогу у руским војним и плаћеничким операцијама у Африци.

Испрва је било нејасно да ли ће Шара дозволити Русима да их задржи.

На састанку са Путином у Москви у октобру 2025. године, Шара, жељан руске подршке и улагања, рекао је да ће „поштовати све споразуме“ из њихове билатералне историје.

Али овај однос остаје крхак.

Кина је такође, према аналитичарима, доживела слабљење утицаја на Блиском истоку.

Пре рата, она је почела да се намеће као некакав облик мировног и пословног посредника у региону, каже докторка Норман, и посредовала је у споразуму за обнављање дипломатских односа између Ирана и Саудијске Арабије.

Али рат у Гази је вратио америчку усмереност на Блиски исток и Кина је „практично одлучила да се привремено повуче“, каже она.

Турска, међутим, гради блиско савезништво са новом сиријском владом.

Деценијама се Дамаск налазио под огромним утицајем Ирана и Русије, каже докторка Норман, али сада је врло вероватно да ће улога Турске бити „много већа“.

'Прекретница'

Турска је, уз Египат и Катар, исто тако била крупан играч у иницијативи за постизање примирја у Гази.

Катар се испоставио кључним посредником, као домаћин и Хамасовог политичког вођства и највеће америчке војне базе на Блиском истоку.

У септембру 2025. године, Израел је извршио ваздушни напад на лидере Хамаса у престоници Катара Дохи, разбесневши Катар и пробудивши страхове да ће преговори о примирју у Гази бити осујећени.

Међутим, Абрамс верује да је тај напад, који је нарушио суверенитет америчког савезника, био „прекретница која је рат привела крају“.

Он сматра да је Катар потом тражио безбедносне гаранције од САД, које му је Трамп пружио.

„Цена за то је била да морамо да приведемо овај рат крају... и зато морате да нам доведете Хамас“, каже Абрамс.

Истовремено, Трамп је појачао притисак на израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа да заустави рат и присилио га да се извини Катару за напад.

Катар, Египат и Турска били су „кључни у навођењу Хамаса да преговара и буде вољан да схвати Трампов предлог озбиљно“, каже докторка Норман.

Она верује да је то било додатно појачано одлуком неколико великих западних земаља, међу којима су Француска, Велика Британија, Канада и Аустралија, да признају палестинску државу.

Иако неки посматрачи сматрају овај потез чисто симболичним, Норман каже да је то „олакшало“ другим државама у региону да изврше притисак на Хамас да прихвати обуставу ватре.

'Изоловани' Израел

Споразум о прекиду ватре из октобра уследио је док је растао бес јавности у многим земљама због израелске војне кампање и хуманитарне ситуације у Гази.

У августу, тело које подржава УН закључило је да је у граду Гази и околним областима завладала глад, што је Израел описао као „директну лаж“.

Наредног месеца, испитна комисија УН-а саопштила је да је Израел починио геноцид над Палестинцима у Гази, у извештају који је Израел осудио као „извитоперен и лажан“.

„Људи широм Европе прилично су променили опрезни став који су исказивали, ако не и чисту подршку, израелским војним активностима и сада су отворено критични према њима, док неке чак називају израелске активности у Гази геноцидним. То се проширило и на Сједињене Америчке Државе“, каже докторка Вакил.

Свеукупно гледано, каже докторка Вакил: „Израел данас делује поприлично као војни хегемон у региону.“

Али, каже она, „последице његовог милитаристичког приступа претвориле су се сада у отпор који је Израел доживео интернационално и регионално, где је изолованији данас него што је био деценијама уназад.“

Од 1967. године, УН признају да је Палестина, коју чине Газа и Западна обала, окупирана од Израела.

После споразума о примирју у Гази постигнутог у октобру, троје експерата кажу да много тога остаје неизвесно - од разоружавања Хамаса, преко расподеле новца и безбедносних снага за Газу, до тога да ли ће се икада указати кредибилан пут до палестинске државности.

Али упркос томе, регион је „потпуно промењен“, каже докторка Норман, са „потпуном преоријентацијом“ неких односа.

И, свеукупно гледано, пажња је сада поново усмерена на Блиски исток, додаје она.

Она се нада да ће та пажња „довести до неке врсте обновљене обавезе да се постигне нешто боље у региону, уместо рата и сукоба које смо виђали до сада.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]