Мој Јапан: Жена која је преживела Хирошиму и њени ожиљци

Ушла је у просторију и унела спокој и мир.

Упутила нам је поглед пун топлине, док смо је ми посматрали готово отворених уста.

За нас је била живи експонат.

А онда је тихим и умирујућим гласом почела причу, држећи у рукама урамљене црно-беле фотографије.

Био је понедељак, 6. август 1945. године у Јапану, ратом захваћеној земљи.

Имала је шест година и тог јутра је била у школској учионици.

Ништа није слутило на зло.

„Само се чуо застрашујући удар. Стакла у учионици су попуцала.

„Комадићи су се забили у лице и тело девојчици која је стајала поред прозора.

„Истрчали смо у школско двориште, учитељ је држао повређену девојчицу и само је панично трчао у круг.

„И ми за њим“, испричала је Кацуко Кувамото, једна од преживелих у Хирошими када је на овај град, пре тачно 80 година, пала атомска бомба.

Упознала сам је пре седам година у Хирошими, граду пуном болних сећања, са којима, како ми се чинило, једино овај народ може достојанствено да се носи.

Њена мисија је да упозори свет на једну од највећих страхота 20. века.

У 8:16 по локалном времену, 6. августа 1945. године, Сједињене Државе (САД) су бацили њиховог такозваног „Малишу" на Хирошиму.

Била је то прва атомска бомба употребљена у рату.

Заслепљујућу светлост и ватру пратили су заглушујућа бука и мрак, а град био обавијен радиоактивном прашином.

Обале река тих дана биле пуне мртвих људи, испричала је тада Кувамото.

„Раскомадана тела, кожа која буквално отпада са руку и ногу.

„Никог нисмо могли да препознамо", изговарала је она, а ми смо наставили да је гледамо отворених уста не би ли уочили бар неки спољашњи траг од атомске бомбе на њој.

Ожиљци су, међутим, у њој.

У сећањима.

Погледајте видео: Шта се догодило у Хирошими

Мајку убила радијација 15 година касније

Кувамото је због рата и глади живела са сестром код рођаке на свега неколико километара од Хирошиме.

Када је бомба пала мајка јој је била у кући, у центру града.

Испричала нам је да данима нису могли да је нађу, све док је нису откопале комшије испод рушевина куће.

Лице јој је било модро, а рушевине су је донекле заштитиле од директне радијације, присећала се Кувамото.

Није заобравила ни људе од којих је радијација и висока температура направила жива „страшила“.

Били су жедни, додала је, па су ишли ка некој од обала да попију воду.

Ко год је узео макар гутљај умирао је у најгорим мукама од унутрашњих опекотина, испричала је.

Мајка се убрзо разболела.

Почела је да оболева од рака и преминула је тачно 15 година од атомске бомбе, испричала је Кувамото.

Тужно је било слушати је, али сећам се да је споменула како се тежак живот није завршио тог 6. августа.

Најтеже јој је било што су их поједини Јапанци из других градова одбацили и гледали на њих као на „инфициране“.

Убијени град није одавно мртав

Када сам упознала Кувамото била сам у студијској посети Јапану и сећам се жеље да је дотакнем, да је омиришем и да видим да ли је стварна.

Од чега је направљена, често сам се тада питала.

И данас ми се исто питање врзма по глави на сваку годишњицу Хирошиме.

Ништа мање нисам била узбуђена и при помисли да ћу видети град који је до темеља био уништен у Другом светском рату.

Шетала сам центром града, гледала, окретала се и тражила трагове, згаришта, ожиљке на времешним зградама.

Скоро па нема.

Хирошима је подигнута из пепела.

Обновљеном животу једино пркоси Споменик мира.

То је некадашња сајамска зграда која је међу првима била на удару атомске бомбе.

Зграда је остала необновљена као спомен-обележје жртвама.

Нагасаки

Три дана касније, 9. августа 1945. године, САД су бациле другу нуклеарну бомбу на Јапан.

Циљ је био Нагасаки.

Према неколико процена, убијено је око 50.000 људи.

Био је то знак Јапану да се безусловно преда 14. августа.

После капитулације, у Великој Британији, Америци и Аустралији проглашена су два дана националог празника.

Истог дана, амерички председник Хари Труман обратио се маси окупљеној испред Беле куће.

„Ово је дан који смо чекали још од Перл Харбура, америчке поморске базе на Хавајима коју је Јапан изненада напао 7. децембра 1941, што је био директан повод д Американци уђу у рат.

„Ово је дан када је фашизам коначно умро, као што смо одувек знали да ће бити", рекао је.

Следећег дана, јапански цар Хирохито се обратио нацији преко радија у првом таквом говору, у коме је осудио употребу „нове и најсуровије бомбе", због чега је принуђен на предају.

„Ако наставимо да се боримо, не само што ће то довести до коначног колапса и потпуног затирања јапанске нације, већ и до потпуног истребљења људске цивилизације", рекао је Хирохито.

Опомена јача од освете

Нисам много људи упознала у Хирошими, али оне са којима сам разговарала нису показивали никакав бес, а ни љутњу према Сједињеним Америчким Државама.

Било ми је чудно што нам је тада човек који нас је водио кроз Музеј мира у Хирошими испричао да неки Јапанци верује да су сами криви за атомску бомбу, јер су у време Другог светског рата били на „погрешној страни“.

Рекао је тада да чак ни САД не би требало да осети то на сопственој кожи.

Нигде, међутим, нисам осетила такав понос и такву захвалност што имају прилике да причају о том догађају.

И док смо ми гледали видео пројекцију како је Хирошима изгледала некада, па тренутак када је бомба бачена и на крају живо гробље од града, музеј је био пун ученика.

Обучени у униформе, један поред другог, дечаци и девојчице пажљиво су слушали и расколачених очију гледали црно-беле фотографије порушене Хирошиме, мајке која у рукама држи мртву бебу и покушава да је оживи, спаљених и убијених људи.

Упијали су сваку реч, чинило ми се, као да не желе ништа да потисну из сећања.

И да свет више никада не искуси ништа слично.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]