80 godina od Hirošime i Nagasakija: Nauka i ljudske žrtve atomskih bombi

Upozorenje: U tekstu su uznemirujuće slike i opisi posledica nuklearnog oružja.

„Prošlo je 80 godina, ali se ništa nije promenilo”.

Ovako se preživeli bombardovanja Nagasakija seća nuklearnih napada SAD u avgustu 1945. godine u kojima su razorena dva grada u Japanu.

„Ništa nije naučeno iz našeg iskustva i danas smo u većem riziku nego u prošlosti”, kaže Masako Vada za BBC. Vada, pomoćnica generalnog sekretara Nihon Hidankjo, organizacije koju su osnovali preživeli napada atomskim bombama i koja je dobila Nobelovu nagradu za mir 2024. godine, danas je aktivistkinja protiv nuklearnog naoružanja i zalaže se da se čuju svedočanstva preživelih, poput nje.

Tošio Tanaka je imala šest godina kada je bomba bačena na Hirošimu i ima iste strahove kao Vada.

Kaže da zbog oružanih sukoba koji se trenutno vode, poput rata u Ukrajini i na Bliskom istoku, i dalje postoji pretnja nuklearnim ratom i da je to „duboko zabrinjava”.

„Ako nastavimo ovim putem, to bi moglo dovesti do Trećeg svetskog rata i kraja sveta”, rekla je Tanaka u intervjuu za BBC, nekoliko dana pre 80. godišnjice napada na Japan.

Odluka SAD-a da bace atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki je i danas predmet rasprave.

GETTYGETTY

Neki analitičari kažu da je napad bio neophodan za okončanje Drugog svetskog rata i spasavanje života.

Drugi tvrde da je to bio duboko nemoralan i nepotreban čin koji je ubio desetine hiljada nevinih ljudi.

Ono što je nesporno jesu trajne posledice ovih napada.

Ovo je priča o jedinim nuklearnim napadima u istoriji i posledicama koje se osećaju i danas.

U leto 1945. godine, SAD su tri i po godine bile u ratu sa Japanom, koji je počeo posle iznenadnog napada Japana na američku pomorsku bazu Perl Harbor na Havajima 7. decembra 1941. godine.

Napad je bio razlog da Vašington objavi rat Japanu i uđe u Drugi svetski rat.

Kako se sukob rasplamsavao, SAD su odlučile da upotrebe atomske bombe protiv Japana.

Predsednik SAD Hari Truman je 26. jula 1945. izdao ultimatum Japanu - „bezuslovna kapitulacija” ili „brzo i potpuno uništenje”.

Truman nije pomenuo upotrebu nuklearnog oružja.

Međutim, ove atomske bombe su bile deo arsenala koji su SAD pripremile kao deo strategije za okončanje sukoba.

Hirošima je bila prva meta - grad je bio neoštećen u prethodnim bombardovanjima i imao je vojnu bazu. Nekoliko stručnjaka smatra da je upravo zato poslužila kao poligon za testiranje razorne moći bombe.

Enola Gej, bombarder B-29 kojim je upravljao pukovnik Pol Tibets, leteo je iznad Hirošime na visini od oko 9,5 kilometara kada je izbacio bombu na bazi uranijuma-235, kodnog naziva ‘Mališa’, koja je eksplodirala na visini od oko 600 metara iznad zemlje.

„U 8:15 sam bila na putu do škole i neko je uzviknuo „Neprijateljski bombarder!”, seća se Tošio Tanaka. „Pogledala sam u nebo i videla ogroman bljesak, kao da se popalilo milion svetala, sve je pobelelo”.

Unutrašnji mehanizam ’Mališe’ radio je kao pištolj: ispaljivao je komad uranijuma-235 u drugi, istog materijala.

Kada su se sudarili, izazvali su proces cepanja jezgra atoma na dva ili više manjih jezgara, poznat kao nuklearna fisija.

Ova fisija pokreće lančanu reakciju u kojoj se oslobađa velika količina energija što izaziva eksploziju.

’Mališa’ je nosio 64 kilograma uranijuma-235, od čega je, prema procenama, samo oko 1,4 odsto fisionog materijala izazvalo fisiju.

Uprkos tome, bomba je imala snagu ekvivalentnu 15.000 tona TNT-a.

Poređenja radi, samo kilogram TNT-a može da bude dovoljan da uništi automobil.

Temperatura izazvana eksplozijom bila je veća od 4.000 stepeni Celzijusa u radijusu od približno 4,5 kilometra od središta eksplozije.

„Muškarci, žene i deca gotovo nagi, odeća im je bila spaljena. Hodali su nemo, ispruženih ruku dok im je sa vrhova prstiju visila ispečena koža koja se ljuštila”, seća se Tanaka.

„Bili su kao duhovi ili zombiji”.

Procenjuje se da je na dan eksplozije stradalo između 50.000 i 100.000 ljudi.

Dve trećine objekata u gradu - oko 60.000 - sravnjeni su sa zemljom.

Nagasaki nije bio na spisku prioritetnih ciljeva druge misije bombardovanja.

Zbog neravnog terena i blizine logora u kojem su bili saveznički ratni zarobljenici, Nagasaki je bio sekundarna meta.

Među glavnim ciljevima bila je Kokura, grad sa industrijskim i urbanim područjima na relativno ravnom terenu.

Međutim, na dan napada, Kokura je bila prekrivena izmaglicom i dimom, prema izveštaju pilota.

Posadi je naređeno da vizuelno odabere alternativnu metu gde bi potencijal bombe bio maksimalno iskorišćen.

Tako su krenuli ka Nagasakiju.

Bombarder B-29 nazvan ’Bokskar’, kojim je pilotirao major Čarls Svini, bacio je bombu pod kodnim imenom ‘Debeljko’. Eksplodirala je 500 metara iznad grada.

Bomba je bila napravljena na bazi plutonijuma-239.

Iako je plutonijum-239 bio lakše obezbediti nego uranijum-235 – a iako je bomba sadržala znatno manje tog materijala - ‘Debeljko’ je zahtevao složeniji mehanizam za detonaciju od ‘Mališe’.

Kako plutonijum-239 nije bio čist, postojao je rizik od prevremene lančane reakcije koja bi mogla da smanji potencijal bombe.

Upotrebljena je metoda implozije da aktivira bombu pre nego što eventualno dođe do spontane fisije.

Bomba je sadržala oko šest kilograma plutonijuma, ali se procenjuje da je samo kilogram fisionog materiijala izazvao fisuju.

To je bilo dovoljno da se oslobodi snaga ekvivalentna 21.000 tona TNT-a.

„Tela su bila ugljenisana, glasovi koji su vapili za pomoć iz srušenih zgrada, ljudi kojima je meso otpadalo, a creva ispadala iz utrobe... Ovo mesto je postalo more vatre. Bio je to pakao”, rekao je 2020. Sumiteru Taniguči, preživeli iz Nagasakija, tokom komemorativnog događaja povodom 70. godišnjice napada.

Eksplozija je bila snažnija nego u Hirošimi, ali brdovito okruženje Nagasakija, smeštenog u kotlini, ograničilo je područje razaranja.

Uništeno je 7,7 kvadratnih kilometara Nagasakija, a skoro 40 odsto grada je srušeno.

„Bilo je stotine ljudi koji su patili u užasnim mukama, a nisu mogli da dobiju bilo kakvu medicinsku pomoć”, rekao je Terumi Tanaka, preživeli iz Nagasakija i jedan od direktora organizacije Nihon Hidankjoa, u govoru povodom dodele Nobelove nagrade 2024. godine.

„Čvrsto sam verovao da takvo ubijanje i unakažavanje nikada ne sme da bude dozvoljeno, čak ni u ratu”.

Ne postoje konačni podaci o ukupnom broju ljudi koji su stradali od dve bombe, bilo od neposredne eksplozije ili u narednim mesecima od povreda i posledica zračenja.

Prema najkonzervativnijim procenama, do decembra 1945. godine broj žrtava u oba grada bio je oko 110.000.

Druga istraživanja ukazuju da je ukupan broj žrtava mogao da bude veći od 210.000 do kraja 1945. godine.

Posle bombardovanja Hirošime i Nagasakija, Japan je objavio kapitulaciju.

Car Hirohito se obratio naciji 15. avgusta 1945. godine i pozvao narod Japana da „podnese nepodnošljivo” i prihvati poraz.

Kapitulacija je zvanično potpisana 2. septembra na brodu USS Misuriju u Tokijskom zalivu.

Time je završen Drugi svetski rat.

Surovost bombe

U deliću sekunde posle detonacije, atomska bomba oslobađa gama zrake, neutrone i rendgenske zrake - nevidljive čestice koje putuju do udaljenosti od tri kilometra bombardujući sve na putu, pa i ljudska tela.

Na primer, bomba bačena na Hirošimu bila je smrtonosna za 92 odsto ljudi unutar radijusa od 600 metara od središta detonacije.

Ljudi koji su preživeli atomske bombe, poznati kao hibakuše, trpeli su razorne posledice intenzivne toplote i radijacije.

Mnogi su zadobili opekotine od kojih im je opadala koža sa tela.

GETTYGETTY

Izloženost radioaktivnom materijalu izazvala je mučninu, povraćanje, krvarenje, i gubitak kose.

Vremenom su neki ljudi dobili kataraktu i maligne tumore.

U periodu od pet godina posle napada, preživeli su razvili dugoročne zdravstvene probleme. Broj stanovnika Hirošime i Nagasakija koji su oboleli od leukemije je dramatično porastao.

GETTYGETTY

Deset godina posle bombardovanja, mnogi preživeli su dobili rak štitne žlezde, dojke i pluća - učestalost je bila veća od uobičajene.

Posledice po mentalno zdravlje su takođe bile velike. Mnogi preživeli su bili traumirani užasima koje su doživeli, gubitkom voljenih i stalnim strahom da će oboleti usled radijacije.

Mnogi su bili izloženi diskriminaciji zbog fizičkog izgleda i verovanja da prenose zarazne bolesti.

Drugi su imali snažno osećanje krivice jer nisu mogli da spasu druge.

Život posle bombe

„Lečio sam oko 6.000, možda 10.000 pacijenata. Posle toga, nisam više želeo da budem doktor. Svi koje sam video su umirali, jedan za drugim. Nikoga nisam mogao da spasem”.

Šuntaro Hida, Hirošima

„Mislim da većina nas preživelih i dalje pati fizički i psihički”.

Jasuaki Jamašita, Nagasaki

„Skoro svi ljudi su samo tražili ‘'vodu’ i ‘pomoć’. Otrčala sam do moje kuće gde je bio bunar i odnela im vodu. Zahvalili su mi, ali neki su pili vodu, a potom povraćali krv i umirali su pred mojim očima. Osećala sam kajanje i bila sam veoma uplašena. Možda sam ih ubila? Da li sam ih ubila?”

Keiko Ogura, Hirošima

„O ovom užasnom iskustvu mogla sam da progovorim tek kada sam napunila 70 godina. Pre toga sam bila traumirana, mislila sam da me ljudi neće razumeti”.

Tošio Tanaka, Hirošima

Danas su Hirošima i Nagasaki važni industrijski i trgovački gradovi.

U oba grada postoje spomen-trgovi i muzeji posvećeni žrtvama atomskih bombi.

Neke hibakuše su postale aktivisti protiv širenja nuklearnog naoružanja i dele njihove priče da se užasi rata nikada ne zaborave.

Njihova glavna poruka je „neodložno ukidanje nuklearnog naoružanja”, koju je Terumi Tanaka istakao u govoru povodom dodele Nobelove nagrade.

Tanaka je opisao atomske bombe kao „nehumano oružje za masovno uništenje, koje ne sme da se dozvoli dok čovečanstvo postoji”.

Prema podacima Međunarodne kampanje za ukidanje nuklearnog oružja (ICAN), danas u svetu ima skoro 12.300 nuklearnih bojevih glava.

Hibakuše ne prihvataju teoriju nuklearnog odvraćanja - verovanja da proizvodnja nuklearnog oružja i pretnja nuklearnim udarom mogu da spreče napade i održe mir.

Masako Vada je među onima koji se snažno protive pretnjama takvim razaranjem.

„Nikada neću prihvatiti ideju o upotrebi nuklearnog oružja za kontrolu i nanošenje štete ljudima”, kaže ona.

„To samo znači da bi Hirošima i Nagasaki mogli da se ponove”.

Vada kaže da je danas živo manje od 100.000 hibakuša, koji imaju oko 90 godina.

„Oko 10.000 njih premine svake godine”, kaže ona. „Dakle, za 10 godina neće ostati nijedan”.

Međutim, ona nije zabrinuta samo zbog toga što više neće biti živih svedoka napada.

„Moj strah je da ćemo pre nego što se to desi, imati nove hibakuše”.

Ovaj članak je prvi put objavjen 6. avgusta 2020, ali je ažuriran novim intervjuima uoči 80. godišnjice bombardovanja.