Зашто се некад смејемо на сахранама

Те топле јулске суботе, Александар Радовић из Рогатице, градића на истоку Босне и Херцеговине, кренуо је на гробље.

На сахрану стрицу, у градићу на западу суседне Србије, Александар је путовао са неколико рођака.

У аутомобилу су разговарали о покојнику, присећали се његовог живота и заједничких тренутака.

Туга се осећала целим путем.

Но, на гробљу није изгледало тако. Александар није могао да обузда налете смеха.

„У подсвести је то била туга, али окидач за смех је био рођак којег никада раније нисам видео да плаче", каже Александар за ББЦ.

„Тада сам експлодирао."

Сличне епизоде су се понављале и раније, али никада из непоштовања или недостатка саосећања.

Зашто се неки људи смеју на сахранама питање је на које не постоји јединствени одговор, каже за ББЦ Омер Ћемаловић, субспецијалиста форензичке психијатрије и стални судски вештак.

„Смех уместо плача понекад се јавља и као део трауматског доживљаја, али нисам приметио да је то уобичајена појава". каже он.

То најчешће може бити непримерени смех на шале других, додаје некадашњи директор Јагомира, психијатријске болнице Кантона Сарајево.

Баш то се десило Бошку из Београда пре 30 година на сахрани деде његове најбоље другарице.

Невоље су кренуле чим је узео крст који је требало да носи испред сандука са преминулим, а до гробног места.

„Прво сам одвео колону у погрешном правцу док гробари нису почели да вичу и показују где треба да идем."

Када су коначно дошли до гробнице, Бошко је стао поред места где је такође ископана рака, али то није видео на време.

„Када су принели ковчег, ја направим махинално корак уназад и упаднем у ту раку."

„Цела сахрана је праснула у смех. Неки су били згранути, али када су видели да се сви смеју, и породица, онда су се сви смејали."

Бег или борба с тугом

Смех на сахранама је тренутак самозаваравања, објашњава Александар Пејић, специјалиста психијатрије.

То је краткорочни бег од суочавања и последица је неадекватног управљања стресом, а показивање туге сузама, у том случају, долази накнадно, додаје.

„Постоје технике управљања стресом и у њих не спадају ни смејање ни нешто што подсећа на радост, иако то није."

Најчешће се догађају приликом губитка ближих и млађих чланова породице.

„То условно није ненормално ни неочекивано, али показује да у особи постоји неразрешен конфликт."

У том случају, конфликт је прежаљевање.

Изостанак плача у трауматичним искуствима, попут смрти, може да буде одраз снаге, али проблем настаје када наш израз лица не одражава унутрашње стање.

Механизам одбране ега омогућава да се унутрашњи туга и бол не виде на нама, јер одајемо утисак среће.

Пејић појашњава да приликом губитка драгих особа имамо две опције: бег или борбу са тугом.

Смех долази када изаберемо прву опцију.

У тим тренуцима нисмо срећни, али не успевамо да искажемо тугу.

Скривање емоција од света, али и себе самог је као, појашњава психијатар, гурање лопте под воду.

„Неко време можете да је гурате испод површине воде. Онда ће вам се отети и изаћи.

„Тако је и са емоцијама, кад - тад испливају горе".

Опраштање од покојника на Балкану

На постјугословенским просторима правила друштвеног понашања на погребима уско су везана за религијска тумачења.

Начини туговања важе и после сахране и од ожалошћених се очекује да испуне низ друштвених правила.

„Кад се у породици догоди смртни случај, престаје сваки рад, бацају се затечена храна и вода, у кући се не кува и не гори ватра до после сахране, а у току прве године укућани не учествују у забавама, не певају, не играју, не ступају у нове друштвене односе, попут брака", наводи се у зборнику „Антропологија смрти ИИ - Сахрана, гроб и гробље", на примеру Стонског приморја у Хрватској.

Иако не постоји универзални облик туговања, друштво је традиционално тежило да наметне известан модел којим се, услед хаоса изазваног смртним случајем, покушава унети известан ред, каже антрополог Младен Стајић са Филозофског факултета у Београду.

Тачно се зна, у складу са обичајима, колико треба да траје тишина и како ће људи бити обучени, хоће ли мушкарци пуштати браду или како ће показивати емоције, па чак и колико ће туговање трајати - попут ношења црнине 40 дана или годину.

„Жаљење представља настојање да сам покојник приказаним односом буде задовољан, како се из загробног живота не би вампирењем враћао због освете, већ би породица и шира заједница могли да рачунају на његову наклоност и мистичну помоћ", каже антрополог Стајић у писаном одговору.

Правила су раније била стриктнија и често су подразумевала и професионалне нарикаче - жене које ће запомагањем и виком жалити покојника.

Неки од ових обичаја су актуелни и данас широм Балкана, посебно у мањим срединама.

Обичаји широм света

Но, није свуда у свету тако. На пример, у деловима Африке.

У Демократској Републици Конго на сахранама се могу видети кловнови.

Ожалошћени кажу да им смех „враћа део радости коју су изгубили" смрћу вољене особе, пише ББЦ.

Постоје и примери где су покојници тражили да се ожалошћени смеју на њиховим погребима.

Пре неколико година Шеј Бредли, ветеран ирских одбрамбених снага, током свог погреба у Даблину „обратио" се присутнима.

Породица је пустила аудио снимак који је Бредли раније снимио.

„Пустите ме напоље", чуо се глас који је одавао утисак да је покојник заробљен у ковчегу.

После првобитног шока, присутни су праснули у смех кад се поново „јавио" покојник.

„Здраво још једном, желим вам рећи збогом."

Поред плакања и туговања као универзалним људским одговорима на губитак драге особе, у бројним културама смејање и хумор су неизоставни део погребних ритуала, напомиње антрополог Стајић.

На бдењима у Ирској причају се анегдоте из живота преминулог и проналази се утеха у слављењу његовог живота, кроз музику и смех.

„У Гани, нарочито међу Ашантима и припадницима народа Га, сахране су живописна славља праћена плесом, музиком, разиграним ношењем ковчега и професионалним нарикачима које комбинују театрални жал са елементима хумора", појашњава Стајић за ББЦ.

Слични обичаји присутни су и у другим деловима света, од Мексика, преко Тибета до Мадагаскара.

Смех као тескоба

Ништа од овога није прихватљиво понашање на Балкану.

То знају најбоље они који су праснули у смех кад „не треба", попут Александра.

„Свестан сам да ме други људи виде и осећао сам се јако глупо", признаје.

Било га је и срамота, „јер није прикладно смејати се у тим ситуацијама".

Тема смрти вољене особе и туговање за њом и даље су табу у друштву, каже Елвира Дураковић Белко, психотерапеуткиња.

Смрт нам је одбојна и није нам угодно говорити о њој, објашњава.

Да није тако, лакше бисмо разумели и различите реакције на губитак блиских особа, додаје.

Природна осећања када присуствујемо сахранама су, говори психотерапеуткиња, туга, љутња и плач, али и мир, саосећање са ожалошћенима.

„Можемо доживети и емоционалну обамрлост."

Сахране могу изазвати и збуњеност, немоћ, а због подсетника на властиту смртност могу се јавити страх и анксиозност.

„Ова тескоба, напетост и преплављеност некада могу резултирати неочекиваном реакцијом смеха.

„Иако је смех на сахрани социјално непожељна реакција, он је најчешће ненамеран и неконтролисан", истиче психотерапеуткиња.

Смех појединаца, попут Александровог, друге посетиоце сахране може наљутити, збунити.

„Људи га углавном доживљавају непримереним и неосетљивим, а особа која се смеје доживљава кривицу и губитак контроле", каже Дураковић Белко.

Иако друштвено неприхватљив, постојао одувек

Из хришћанске западне културе баштинимо традицију да су плач или тренуци тупости прихватљиви одговор појединца на сахранама, каже Звонко Бенковић, антрополог и професор Филозофског факултета у Сарајеву, за ББЦ на српском.

„Изостанак суза не значи и изостанак боли, јер о томе како ће се појединац понашати у данима који следе након смрти и покопа, ретко се говори."

Сузе као облик туговања налазе се и у многим светим књигама што показује традицију дугу хиљадама година, али свака заједница има сопствене узусе понашања.

„Једни на сахранама тугују, неки покојницима праве велике споменике, други их покопају само у песак, а трећи остављају као стрвине да се њима хране лешинари", описује Бенковић.

Међутим, колико год било ретко или данас неприхватљиво, смејање на сахранама дешавало се одувек и било је део ритуала и у српској традицији.

Било је случајева да нарикаче направе лапсус, засмеју присутне, па се то препричава после као анегдота, наводи Стајић.

Етнолог Веселин Чајкановић полазећи од примера из српске народне поезије забележеног у песми „Смрт цара Уроша" где се његова мајка смеје на гробу сина, уводи појам магичног смеха, додаје доцент.

Чајкановић га повезује са обичајем лапота са Сардиније, где су деца убијала старе родитеље на ивици отвореног гроба, при чему се од старих људи очекивало да се смеју у том тренутку, а сличних примера било је међу Грцима, Римљанима, Немцима, Словенима.

„'Смех носи победничку снагу', пише етнолошкиња Лада Стевановић.

„'Исмева моћ смрти, умањује бол и подстиче животне силе да поново преузму примат. Представља тријумф живота над смрћу'", цитира је Стајић у одговору.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]