Европско првенство у фудбалу 1992: Лабудова песма Југославије у квалификацијама, данска епопеја на турниру

Стара народна изрека вели да „док једном не смркне, другом не сване".

Тако би се најбоље могла описати сага о Европском првенству 1992. у Шведској, чији су протагонисти две фудбалске репрезентације, једна са севера, друга са југа континента, ривали из квалификационе групе.

Смркло се Југославији, готово беспрекорној у квалификацијама, а свануло Данској, другопласираној у групи, која је уместо 'плавих' отишла на турнир и постала шампион старог континента.

„Били смо доста добра екипа и сигурно бисмо одиграли значајну улогу на том Европском првенству, али, ето, Данци су то искористили", прича Дарко Панчев, прослављени југословенски репрезентативац, за ББЦ на српском.

„Тако да и ми, репрезентација Југославије, имамо неки мали удео у том пехару који су тада освојили Данци", додаје македонски фудбалер са осмехом.

Квалификације је започела у миру, као Социјалистичка федеративна република Југославија (СФРЈ), док је на турнир у Шведску јуна 1992. допутовала окрњена савезна република, коју су чиниле само Србија и Црна Гора.

СР Југославији је дисквалификована са Европског првенства због санкција Савета безбедности Уједињених нација од 30. маја 1992, које су подразумевале и забрану учешћа на међународним спортским догађајима.

Непосредан повод за увођење санкција био је масакр над цивилима у реду за хлеб у улици Васе Мискина, у центру Сарајева, за шта су оптужени Срби из Босне и Херцеговине.

Југославију је заменила Данска која је у финалу савладала свеже уједињену селекцију Немачке 2:0.

„Лакнуло ми је када се финале завршило, јер сам све до и током утакмице био престрављен и уплашен да наступам и играм", говори Ларс Елструп, тадашњи нападач златне Данске, за ББЦ на српском.

Србија, као наследник СФРЈ и СР Југославије, у уторак, 25. јуна 2024. игра одлучујућу утакмицу против Данске за пролазак у нокаут фазу Еура 2024. у Немачкој.

Квалификације у јеку националне и економске ренесансе

Квалификације за девето Европско првенство у фудбалу за СФРЈ почеле су у септембру 1990. победом над Северном Ирском у гостима 2:0.

Неколико месеци раније, југословенски премијер Анте Марковић извукао је земљу из економске кризе оборивши инфлацију са 56 одсто месечно, из новембра 1989, на 2,4 одсто у марту 1990.

Динар је такође стабилизован, плате су биле близу 1.000 немачких марака, а јавни дуг преполовљен.

Земља је доживљавала економску ренесансу, али и националну.

Исте године одржани су и први вишестраначки избори у републикама где углавном побеђују националне странке, а национализам, који је годинама бујао, постаје водећа идеологија.

Маја 1990. догодили су се и чувени немири на загребачком стадиону Максимир, на прекинутој утакмици домаћег Динама и београдске Црвене Звезде, митски окарактерисани као „почетак распада СФРЈ".

Али ништа то није спречило Југословене од Вардара до Триглава да заједно бране боје репрезентације, па су тако у првом колу квалификација стрелци били Дарко Панчев и Роберт Просинечки, из редова београдских црвено-белих.

„Нисмо много причали и обраћали пажњу на то, надајући се да ће бити довољно памети код оних који су водили државе да седну и лепо се договоре.

„Нажалост, на крају није испало тако", каже Панчев.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Шетња кроз квалификациону групу

Поред Данске и Северне Ирске, у групи са изабраницима селектора Ивице Осима биле су још и репрезентације Аустрије и Фарских острва.

Југословени су се готово прошетали кроз групу са седам победа, једном изгубљеном утакмицом, уз 24 датих и само четири примљена гола.

„Стварно смо били убедљиви и мислим да смо били прва репрезентација која се пласирала на Европско првенство 1992", присећа се Панчев.

Каже да је онда било много теже играти него данас, јер се све „разводнило", па и квалитет.

Тада су само првопласиране репрезентације одлазиле на Европско првенство где је учествовало свега осам екипа подељених у две групе, после чега је следило полуфинале, па финале.

„Морао си да будеш први у (квалификационој) групи да би осигурао пласман, то је сада много лакше, ако ти падне нека слабија група, ти си се малтене већ пласирао", додаје југословенски и македонски голгетер.

Панчев је био најбољи стрелац квалификација са десет постигнутих погодака, испред Жана Пјера Папена из француске репрезентације и легендарног Холанђанина Марка Ван Бастена.

Постигао је и два хет-трика против Аустрије и Северне Ирске у Београду, као и два гола против Фарских острва 16. маја 1991, на последњем мечу хрватских играча у југословенском дресу.

Тог пролеће први пуцњи су одјекивали Хрватском, који ће се касније претворити у крвави рат, да би ова југословенска република прогласила независност 25. јуна 1991.

У победи Југославије против Фарана, међу стрелце ће се уписати, између осталих, и Роберт Просинечки, Давор Шукер и Звонимир Бобан, будуће окоснице хрватске репрезентације.

У саставу је тада било шест играча београдске Црвене звезде, између осталих и Панчев и Просинечки, која ће крајем истог месеца постати клупски шампион Европе у италијанском Барију.

Победа у Копенхагену, пораз у Београду

Први меч Југославија и Данска одиграле су у Копенхагену, главном граду ове северноевропске земље, 14. новембра 1990. када су плави славили 2:0.

Голове су постигли Мехмед Баждаревић, снажним ударцем са неких двадесетак метара, и Роберт Јарни главом, на центаршут капитена Златка Вујовића, коме је ово била и опроштајна утакмица.

Панчев је већ у 10. минуту морао да напусти игру због повреде после незгодног старта њиховог штопера пред пуним стадионом.

„За то би данас сигурно добио црвени картон, али у наше време се добијало много више батина, судије нису показивале тако лако картоне као данас", присећа се југословенски шпиц.

Ларс Елструп је ушао у игру у 72. минуту, при резултату 0:0.

„Просинечки је био њихова звезда и био сам веома импресиониран њиме.

„И Јарни, као леви бек, поседовао је изванредне вештине и био од великог значаја за тимове у којима је играо", говори бивши дански нападач.

Био је то једини пораз Данаца у групи, који су завршили на другом месту, уз још један реми и шест победа.

Елструп је био стрелац код победе његове селекције над Фарским острвима, једне од три конститутивне територије Данског краљевства са високим степеном аутономије, од 4:1.

„Скупљали смо бодове и тражили нашу шансу, на то се свео и меч против Југославије", присећа се.

Једини пораз Југославије у квалификацијама био је управо од Данске у Београду, 1. маја 1991.

Гости су славили на стадиону Црвене Звезде 2:1, погоцима нападача Бента Кристенсена, док је једини гол за домаћу селекцију дао Дарко Панчев, главом после убацивања из корнера Роберта Просинечког.

„Било је јасно да ћемо бити први у групи и можда смо се мало опустили, а они су одиграли баш добро, вероватно са жељом да нам се освете за пораз у Копенхагену", сећа се југословенски шпиц, са благим осмехом.

Седам година раније, на Европском првенству у Француској, Данска је победила Југославију 5:0, наневши јој један од најтежих пораза у историји.

Пропало путешествије у Шведску

Југословенски репрезентативци су у Шведску стигли знатно пре почетка турнирa, заказаног за 10. јун, надајући се да не могу да их врате кући ако су већ тамо.

Предводио их је Иван Чабриновић, асистент Ивице Осима на Мундијалу у Италији 1990, који је на његово место дошао пошто је бивши селектор Југославије дао оставку, недељу дана пред полазак на Еуро 1992.

„Нећу да говорим због чега, ви то врло добро знате. Ако ништа друго, једино што могу да учиним за тај град, бар да се и ви сетите да сам се родио у Сарајеву, а знате шта се дешава", рекао је уплакани Осим усред Београда у мају 1992.

Осим, легенда сарајевског Жељезничара и некадашњи тренер београдског Партизана и аустријског Штурма, говорио је о опсади Сарајева, главног града Босне и Херцеговине, која је почела у априлу 1992. и трајала је скоро четири године.

Пут Шведске није кренуо ни Дарко Панчев, који је већ тада потписао уговор за Интер из Милана.

Раније је, каже, сазнао од председника Фудбалског савеза Југославије (ФСЈ) Миљана Миљанића да 'плави', како је гласио надимак југословенске репрезентације, „сигурно неће играти" на првенству.

„Рекао сам му: 'Знате шта, чим је тако, онда да одем ја до Скопља, да се мало одморим, спремим за Италију и полако средим све те перипетије кад мењаш државу и град.

„Апсолутно није било других разлога јер ако намерно нећу да идем, онда сам себе негирам, а био сам најбољи стрелац у свим квалификационим групама", прича Панчев, истичући да о овоме није много говорио.

Каже да је ФСЈ обезбедио одлазак у Шведску „из ината да би тамо направили циркус", што се, по њему, напослетку и догодило.

УЕФА и ФИФА су 31. маја 1992, дан после увођења санкција СР Југославији, држави насталој у априлу, суспендовале репрезентацију, што је значило забрану учешћа на Европском првенству.

Према речима Славише Јокановића, бившег репрезентативца Југославије, „два или три дана" се чекало да се организује лет за Београд, да би онда провели још „десет сати на аеродрому".

„Ми смо ипак спортисти и нимало нисмо криви за све то што се дешава.

„Ми смо кроз квалификације играли на терену и на њему се квалификовали", рекао је Драган Стојковић Пикси на конференцији за новинаре у главном граду Шведске док су чекали гориво за авион.

Уместо Југославије, у Шведску је стигла репрезентација суседне Данске.

Дански пут до трона по повратку југословенског авиона

Данци су на првом мечу ремизирали у утакмици без голова са Енглеском, да би потом изгубили од домаћина Шведске 1:0, поготком Томаса Бролина.

Све је мирисало на брз повратак кући изабраника Ричарда Милера Нилсена, данског селектора који је био на мети критичара од доласка на клупу репрезентације.

После бројних заврзлама, па и понижавајућих коментара, он је 1990. заменио чувеног Немца Сепа Пјонтека, због кога је њихов национални тим назван 'дански динамит', услед атрактивне игре и нападачког фудбала.

Доласку његовог помоћника Нилсена на место тренера, наводно се противило неколико играча, међу њима и звезда тима Михаел Лаудруп, који је за разлику од брата Брајана, остао доследан и није играо на првенству.

Међутим, после кише разочарања наишла је дуга радости - у последњем колу, на мечу одлуке против Француске.

Легендарни дански голман Петер Шмајхел говорио је да су им француски играчи у тунелу пред излазак на терен указивали да „не буду прегруби према њима јер их чека полуфинале".

Арогантност галских петлова већ у осмом минуту казнио је Хенрик Ларсен.

Изједначио је Жан Пјер Папен, освајач златне лопте за 1991. годину, у другом полувремену, да би коначних 2:1 за Данску поставио и пролазак у полуфинале обезбедио Ларс Елструп, десетак минута по уласку са клупе, у 78.

„Када се тако нешто деси у фудбалу на највишем нивоу, цела земља стане иза вас и сви сте заједно у томе.

„Сви су били срећни, па и ја, што сам уопште допринео победи", истиче Елструп.

Данска је у полуфиналу, после 2:2 у регуларном делу меча, на пенале савладала моћну Холандију, фаворита турнира са звездама попут Руда Гулита, Франка Рајкарда, Дениса Беркампа и Роналда Кумана.

Херој утакмице био је голман Петер Шмајхел који је одбранио пенал легендарном Марку Ван Бастену.

„Био сам помало узбуђен и нервозан, а истовремено сам имао и добар осећај, пошто сам осетио подршку саиграча и стручног штаба за случај да промашим", додаје Елструп, један од извођача пенала.

Финале са Немачком одиграно је 26. јуна у Гетеборгу пред скоро 40.000 навијача.

Први је мрежу затресао Џон Јенсен ударцем са петнаестак метара, а онда и Ким Вилфорт, са ивице шеснаестерца, од стативу, за историју и коначних 2:0.

„Нисмо имали најбоље играче, али смо имали најбољи тим", рекао је 2012. стрелац другог поготка за ББЦ спорт.

Песма у Копенхагену и 'пљескајући качкети' успут

Ларс Елструп каже да су по повратку кући имали „невероватан дочек", како на аеродрому, тако и у вожњи аутобусом до града.

Певало се и на балкону градске куће у центру Копенхагена, где је дански фудбалер поносно подигао пехар.

Ипак, као посебан детаљ издваја догађај из ваздуха на путу од Шведске до Данске.

„Пратила су нас два борбена авиона Ф-16, близу наших крила, а оба пилота су на шлемовима имала чувене 'пљескајуће качкете' (врста навијачког реквизита).

„Али наравно за мене лично, на првом месту је гол против Француске", закључује Елструп.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]