Европско фудбалско првенство у Југославији 1976: Трагично полуфинале и „најпознатији пенал у историји"

Када је мршави фудбалер са бројем седам на леђима, и густим црним брковима изнад усана, тог 20. јуна 1976. на стадиону Црвене звезде лопту ставио на белу тачку, мало ко је веровао да присуствује историји.

Иако су у току пенали - а овај би могао да буде и одлучујући - и то, ни мање ни више, у финалу Европског првенства.

Са једне стране Антоњин Паненка из Чехословачке, а на голу славни Сеп Мајер из Западне Немачке, у том тренутку актуелног првака света.

Да, улог је био велики, тако да би тај пенал свакако многи памтили, клели би Паненку или га славили као сваког трагичара или хероја, али не би био у историји фудбала.

Историји која се догодила на једином Европском првенству организованом у источној Европи и то баш у некадашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ).

„То како је Паненка шутнуо је било сувише храбро, али добро - алал му вера, помислио сам", каже за ББЦ на српском Јован Куле Аћимовић, тадашњи капитен репрезентације Југославије, који је све посматрао са трибина.

На финалном турниру учествовали су и „плави", који су имали и велике шансе да стигну до борбе за трофеј, али су на том путу саплели.

„Имали смо добру екипу, изванредне играче - од Драгана Џајића, преко Ивице Шурјака, Кулета Аћимовића, Бранка Облака до Јосипа Каталинског", наводи Иван Буљан, још један члан те генерације југословенских фудбалера, у разговору за ББЦ на српском.

„Могли смо много боље да прођемо", додаје.

Али идемо редом.

Припремили смо комплетан распоред свих утакмица на Европском првенству који можете да преузмете и одштампате саОВОГ ЛИНКА.

О турниру и срећи

То Европско првенство било је доста другачије него ово данас.

На завршном турниру учествовале су само четири екипе, то јест почињало је тек од полуфинала.

Претходно се из квалификационих група, где је Југославија била боља од Северне Ирске, Шведске и Норвешке, ишло у четвртфинални двомеч.

„Плави" су ту савладали Велс укупним резултатом 3:1 (2:0 на загребачком Максимиру и 1:1 у Кардифу), што их је одвело на Европско првенство.

И то на домаћем терену.

На питање да ли је због тога осећао притисак, Аћимовић одговара „не специјално".

„Зашто бих? Публика је свуда иста, иако је можда некад лакше играти на страни", наводи некадашњи фудбалер Црвене звезде.

На мегдан су у полуфиналу ишли моћној Западној Немачкој, предвођеном славним Францом Бекенбауером, док су у Загребу играли Чехословачка и Холандија.

И добро је почело.

Данило Попивода је био стрелац већ у 19. минуту, да би је 30. дуплирао актуелни председник Фудбалског савеза Србије (ФСС) Драган Џајић.

Када је судија одсвирао крај полувремена, семафор је показивао 2:0.

„Одиграли смо феноменално прво полувреме, према мишљењу многих врхунски познавалаца фудбала једно од најбољих у историји нашег државног тима", навео је Џајић у интервјуу објављеном у медијском водичу ФСС-а за актуелни Еуро у Немачкој.

„Имали смо још две, три одличне шансе да решимо питање победника", додао је.

Једну од њих имао је Буљан, који је у каријери прво дуго бранио билу боју сплитског Хајдука, потом немачког ХСВ-а, а потом и Космоса у Америци.

Добро је памти и готово 40 година касније.

„Добио сам добру лопту, ушао у шеснаестерац, био сам пред голманом, али сам тако шутнуо да сам му малтене додао лопту", наводи.

„Врло сам лоше реаговао, није ме срамота да признам… А да је било 3:0 тешко да би се Немци вратили."

Да, јасно вам је да се ова прича неће добро завршити.

Немци су смањили у 64. минуту преко Хајнца Флоеа и то „уз много среће", кажу и Буљан и Аћимовић и Џајић.

Лопта је погодила једног од репрезентативаца Југославије, променила правац и преварила голмана Ољу Петровића.

Немачки селектор у 79. минуту на терен шаље Дитера Милера, који већ у 82. постиже погодак за изједначење и меч одлази у продужетке.

„С клупе је ушао и неометан нам дао гол ", наводи се Аћимовић.

„То се десило зато што смо у тиму имали само једног скакача - Јосипа Каталинског. Сви остали смо били кепеци, ништа нисмо могли."

А Немци су, како каже, измену направили „из агоније", јер су били „изгубљени".

Селектор Анте Младинић је, додаје, до тог тренутка „фантастично водио утакмицу и тактички све погодио у милиграм", али је тада „реаговао споро и неправилно".

„После је урадио ту измену, увео високог играча, али је било већ касно."

Милер у 115. и 119. минуту постиже још два гола и води Немачку у финале.

„Да смо ушли у финале све би било отворено и мислим да бисмо имали шансу за трофеј, иако су Чехословаци имали веома добру екипу", наводи Буљан.

„Нису они баш тек тако били прваци, али мислим да нису били толико бољи од нас."

После пораза од Немачке, медији су писали и о сукобима унутар репрезентације, који су наводно довели и до физичког обрачуна, пишу Велике приче.

Тада их је одмах негирао селектор Младинић, а сада их негира и Аћимовић, називајући такве коментаре „потпуним измишљотинама".

„Изгубили смо па је почело да се свашта придодаје, а меч је изгубљен нашим незнањем и неспособношћу да приведемо ствар крају, ни због чега другог.

„У сваком случају осећам понос што равноправно играли са Немцима… Можда је само ствар вежбе да тако играш 95 минута, а не 65 или 70 као ми тада."

Југославија на Европским првенствима

Пре првенства у Југославији, „плави" су учествовали на још два Еура и то са још већим успесима - освојена су два сребра.

На првом Европском првенству 1960. у Француској, од Југославије је био бољи Совјетски Савез и то такође после преокрета.

Милан Галић, чувени нападач Партизана, био је стрелац у 43. минуту, СССР је изједначио у 49. преко Славе Метревелија, да би преокрет донео Виктор Понедељник у 113. минуту.

Осам година касније, на ЕП у Италији, у финалу је била боља Италија.

Пенал серија у то време није било, тако да је после 1:1 два дана касније одигран нови меч, када су Италијани славили 2:0.

На првенства 1964. и 1972. Југославија се није квалификовала.

Аћимовић управо сматра да је Југославији на међународним такмичењима фалило „самопоуздање које се стиче сталним учешћем на важним турнирима".

„Ми смо ту били само повремено и не могу рећи да смо имали баш неку рутину, а можда је био присутан и страх да не изгубимо већ стечену победу."

Притом су, додаје, неке друге ствари увек биле на првом месту.

„Одгајан сам тако да је увек било најважније да будемо прваци у земљи, а све даље шта нам бог да", истиче.

На крају, као један од проблема истиче и однос фудбалског савеза према фудбалерима тог доба.

„Никада у каријери нисам добио премију од такве утакмице, а увек је нешто обећавано… 'Лако ћемо, само ви играјте, ако добијете видећемо', говорили су. Ми добијемо, а онда буде 'сад нема пара, биће следећи пут'.

„Не кажем да бисмо 1976. победили Немачку да су нам дали куле и градове, али је друкчије кад си на неки начин награђен…

„Новац игра улогу, не може се рећи да не игра, фалило нам је то можда мало као стимуланс."

Погледајте видео ББЦ репортера из Немачке Слободана Маричића о званичној лопти за ЕП 2024. у Немачкоj:

Паненка

У другом полуфиналу Чехословачка је била боља од Холандије 3:2.

У финалу на Звездином стадиону мало је фалило да се понови сценарио из полуфинала Немачке и Југославије.

Чешка је повела већ у 8. минуту преко Јана Швехлика, а предност повећала у 25, када је стрелац био Карол Добијаш.

Међутим, Милер смањује већ 28, а Бернд Холценбајн изједначава у 89. минуту.

У продужецима није било голова, тако да су уследили пенали и драма.

Сви су били непогрешиви до четврте серије, када немачки репрезентативац Ули Хенес шутира снажно, али преко пречке.

Лопту тада узима онај мршави фудбалер са бројем седам на леђима и густим црним брковима изнад усана.

Уколико погоди, Чехословачка је првак Европе.

„Није шутирао ни лево, ни десни угао, већ лагано подбо лопту по средини гола, а голман се већ бацио у страну", присећа се Буљан, који је такође гледао меч са трибина.

„То је легендарни пенал", каже Буљан.

У питању је психолошка игра.

Голмани се често унапред баце лево или десно, покушавајући да прочитају где ће играч шутирати, због чега је он лагано шутирао по средини.

Међутим, да се голман није бацио, лагано би ухватио лопту.

Тај начин шутирања пенала се данас зове по Чехословачком фудбалеру - паненка.

Изводили су је многи, са више или мање успеха.

Зинедин Зидан, славни француски фудбалер, тако је шутнуо пенал у финалу Светског првенства 2006. против Италије и погодио.

Међутим, навијачи Звезде и даље добро памте како је актуелни селектор репрезентације Србије Драган Стојковић у црвено-белом дресу на сличан начин промашио у финалу купа 1988. против бањалучког Борца.

Голман Борца Слободан Каралић је остао на средини гола и без проблема одбранио, а Борац убрзо постао једини друголигаш у историји са трофејем Купа маршала Тита.

„Више сам присталица нормалнијег извођења пенала", кратко каже Аћимовић.

Шутирали су, додаје, људи и раније тако пенале, посебно Аргентинци и Бразилци, али до тада нико није тако шутнуо у одлучујући пенал на утакмици - и то у финалу Европског првенства.

„Људи око мене и на читавом стадиону су били одушевљени, али више због тога што су Немци изгубили… Чеси су успели оно што ми нисмо", наводи Аћимовић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]