Фудбал: Шта се у Србији променило од последњег пласмана на Европско првенство

Када су српски фудбалери последњи пут истрчали на терен на једној утакмици Европског првенства, Драган Стојковић, актуелни селектор Србије, био је у копачкама са капитенском траком око руке, а шесторица данашњих репрезентативаца нису били рођени.

„Јесте да сте морали да чекате 24 године, али вредело је. (Душан) Влаховић се није ни родио тада? Добро, имао је шест месеци, то је то", рекао је Стојковић у шали више од 23 године касније, пошто је Србија нерешеним исходом против Бугарске (2:2) у Лесковцу обезбедила пласман на Европско првенство у Немачку 2024.

Тежак четвртфинални пораз од Холандије 25. јуна 2000. године у Ротердаму (1:6) био је последњи меч СР Југославије на европским првенствима, а једини стрелаца за Плаве, како је био надимак југословенског тима, био је Саво Милошевић, данашњи селектор Босне и Херцеговине.

Држава је два пута мењала име, од СР Југославије постала је Србија и Црна Гора, потом је 2006. године Србија постала самостална држава, током више од 23 године промењено је 14 влада ове земље.

Фудбалска репрезентација тих држава у пет наврата није успевала да се квалификује на европска првенства.

Док је Фудбалски савез Србије (ФСС) осам пута мењао руководство, на селекторским клупама било је још прометније - чак 17 различитих људи се сменило за 23 године.

Ко је где био 2000. године?

Пред пријатељску утакмицу са Белгијом и одлучујући дуел квалификација за ЕУРО 2024 Стојковић је на списак уврстио 25 фудбалера, а више од петине њих не памти његове играчке бравуре из дреса репрезентације.

Стојковић се са капитенском траком опростио од репрезентације баш на Европском првенству 2000.

Филип Станковић, Страхиња Ераковић, Лазар Самарџић, Иван Илић, Страхиња Павловић и Петар Ратков тај меч нису гледали, јер још нису били рођени.

Душан Влаховић, један од најбољих играча данашње селекције коју са клупе предводи Стојковић, рођен је у јануару те године, а само петорица садашњих репрезентативаца били су ђаци основних школа када је југословенски тим изгубио од Холандије.

Капитен Душан Тадић тада је имао непуних 12 година и вероватно је једини који га се сећа као играча.

„Поражавајуће за све нас и шокантан податак, чим се подсетимо колико дуго нисмо били на Европском првенству.

„Имамо савршену прилику да исправимо, морамо да уживамо и верујемо да неће бити проблема. Желимо то жарко и остварићемо", рекао је Тадић у марту ове године, уочи квалификационе утакмице против Литваније.

И животи учесника Европског првенства 2000. су се значајно променили током претходне 23 године.

Међу живима више нису Вујадин Бошков, селектор Плавих, како су тада називали југословенску селекцију, као и Синиша Михајловић и Горан Буњевчевић, играчи његовог тима.

Горан Ђоровић и Љубинко Друловић су помоћници у стручном штабу репрезентације Србије и поново сарађују са Драганом Стојковићем, а још неколико њих, попут Славише Јокановића, Мирослава Ђукића, Дејана Станковића, Сава Милошевића и Алберта Нађа баве се тренерским пословима.

Други, попут Предрага Мијатовића, Владимира Југовића, Ивице Краља, Дарка Ковачевића и Матеје Кежмана, који је тада био најмлађи у репрезентацији, упловили су у функционерске и менаџерске воде после 2000.

Пропуштене шансе и велике каријере

Прилике су се ређале једна за другом, али Југославија, Србија и Црна Гора и независна Србија нису успевале да се домогну Европског првенства.

Прва прилика испуштена је 2002. и 2003. током квалификација за Еуро 2004. у Португалу, а Србија и Црна Гора тада је успоставила навику која ће је дуго пратити - није успевала да изађе на крај са селекцијама слабијег квалитета.

Иако из два меча са Италијом није изгубила (два ремија) и победила је Велс на страни и у Београду, само четири бода из исто толико утакмица са аутсајдерима Азербејџаном и Финском били су довољни да се тим селектора Дејана Савићевића не пласира на завршни турнир.

Србија и Црна Гора заиграла је на Мундијалу 2006. године, али се историја поновила уочи турнира 2008. године, када је самостална Србија у квалификацијама била трећепласирана иза Пољске и Португала.

Иако је ниједна од те две селекције није победила, неуспеси против Јерменије, Казахстана и Финске били су пресудни.

Селектор Владимир Петровић Пижон и његов тим су у квалификацијама за Еуро 2012. у Пољској и Украјини поново били трећи у групи, иза неприкосновене Италије и другопласиране Естоније, која је у два меча поразила Србију и једном одиграла нерешено.

Најлошији наступ у квалификацијама Србија је имала уочи Првенства Европе 2016. године, када је имала четири бода из 10 утакмица, савладавши једино Албанију на страни и Јерменију на домаћем терену.

Преломни меч одигран је на Стадиону Партизана у Београду у октобру 2014. године, када је објекат надлетао дрон са заставом „Велике Албаније" коју је српски дефанзивац Стефан Митровић скинуо, после чега је дошло до сукоба на терену, улетања навијача и прекида.

Меч је регистрован победом Албаније (3:0), а Србија је касније губила и од Данске и Португала.

Португал је био бољи од Србије и у квалификацијама за Европско првенство 2020, а и Украјина се показала као тада боља селекција од тима који су водили селектори Младен Крстајић и Љубиша Тумбаковић.

Шансу за поправни Орлови су имали кроз Лигу нација, такмичење у којем су изборили право да кроз доигравање траже улазницу за првенство Европе, али их је после извођења пенала у Београду елиминисала Шкотска.

Док су у међувремену изборени пласмани на два узастопна Мундијала, у Русији и Катару, неки од највећих српских фудбалера у 21. веку не знају како изгледа играти на шампионату Европе.

Међу њима су Немања Видић, бивши капитен репрезентације и Манчестер јунајтеда, са којим је освајао најзначајније трофеје у Енглеској и Европи, као и Бранислав Ивановић, рекордер са 105 наступа за национални тим, који је то исто чинио са лондонским Челсијем.

Дрес Србије на Еуру нису носили ни Александар Коларов, Немања Матић, Милош Красић, Милан Јовановић, Владимир Стојковић, Марко Пантелић, Никола Жигић, Саша Илић, Младен Крстајић и други.

Селекторска вртешка

Од краја првенства Европе и елиминације СР Југославије од Холандије, на клупи ове селекције дошло је до 17 промена, а неки тренери су, попут Илије Петковића и Радована Ћурчића, по два пута предводили репрезентацију.

Током 2001. године на челу тима била је и селекторска комисија, коју су чинили Вујадин Бошков, Иван Ћурковић и Дејан Савићевић.

Тим су предводила и два страна стручњака - Шпанац Хавијер Клементе и Холанђанин Дик Адвокат - али њихови боравци у Србији нису дуго потрајали и завршили су се неуспехом у квалификационим циклусима.

Најкраћи стаж на клупи имао је Милован Ђорић, који је 2001. био селектор тек нешто више од два месеца и водио је три утакмице.

Љубинко Друловић, доскорашњи помоћник Драгана Стојковића, а сада нови селектор младе репрезентације, и поменути Адвокат, били су на клупи на по четири утакмице и око четири месеца.

Најдуже је потрајао мандат Илије Петковића, који је Србију и Црну Гору одвео на Светско првенство 2006. године, али је после слабих издања репрезентације на турниру у Немачкој и укупно 35 месеци на тој функцији напустио клупу.

Као углавном успешни могу се оценити и мандати Радомира Антића и Славољуба Муслина, који су се са Србијом пласирали на светска првенства у Јужној Африци 2010, односно Русији 2018. године.

Уколико не дође до обрта и Драган Стојковић остане на челу селекције Србије најмање до краја Европског првенства, постаће селектор са најдужим стажом у овом веку, пошто је на кормило националног тима дошао у марту 2021. године.

Златна деца

Једна лопта у простор, трк везисте Немање Максимовића, лопта се копрца у мрежи Бразила и уздигнуте песнице Вељка Пауновића, селектора српске репрезентације узраста до 20 година.

На далеком Новог Зеланду, Пауновић је са његовим тимом освојио титулу првака света 2015. године, коју је Југославија претходно освојила и у Чилеу 1987. године.

Неки од кључних играча тог тима стигли и до сениорске репрезентације: Сергеј Милинковић-Савић, Предраг Рајковић, Немања Максимовић, Милош Вељковић, Андрија Живковић, Марко Грујић и Вања Милинковић-Савић.

Само две године раније, Србија је покорила и фудбалску Европу у конкуренцији до 17 година, а и у том тиму су наступали Сергеј Милинковић-Савић, Максимовић и Рајковић, као и годину дана старији Александар Митровић.

Девет година касије, Митровић је најбољи стрелац у историји репрезентације Србије.

Још једну медаљу су млади фудбалери Србије освојили током 23 године током којих њихове старије колеге нису успевале да се пласирају на Европско првенство.

Репрезентација до 21 године је 2007. у финалу Еура поражена од Холандије, а неки од најбољих играча тог тима били су Бранислав Ивановић и Александар Коларов, који ће годинама касније чинити окосницу одбране сениорске селекције.

Како се домаћа лига мењала у 21. веку?

Кроз прву лигу СР Југославије, Србије и Црне Горе и Србије за 24 сезоне, колико је одиграно после Европског првенства 2000. године у Белгији и Холандији, прошло је укупно 52 клуба.

Систем такмичења и број клубова се у више наврата мењао, па је у лиги учествовало између 20 и 12 клубова, који су се надметали у лигашком систему, али и доигравању за позиције у врху и при дну табеле.

Упркос великом броју учесника, до шампионске титуле могла су само два клуба - Црвена звезда, која је освојила 12 титула првака земље, и Партизан, са једном мање.

У највишем рангу клупског фудбала током овог периода, поред вечитих ривала из Београда, у континуитету је била још само новосадска Војводина.

Два вечита београдска ривала су 23 године били и једини који су Србију представљали у групним фазама европских купова, све док им се ове године нису придружили Чукарички и ТСЦ из Бачке Тополе, који су се квалификовали у Лигу конференције, односно Лигу Европе.

Партизан и Звезда су једини и наступали у Лиги шампиона - црно-бели два пута, а црвено-бели у три наврата - а били су и једини клубови из Србије који су пролазили групе европских такмичења и доспевали у фазу доигравања.

Буре у савезу

У периоду када су фудбалери Југославије предвођени капитеном Драганом Стојковићем и селектором Вујадином Бошковим изборили пласман на Еуро 2000. године, југословенским фудбалом управљао је Миљан Миљанић.

Бивши тренер Црвене звезде, Реал Мадрида и репрезентације преузео је Фудбалски савез Југославије (ФСЈ) 1992. године и био је на месту председника до марта 2001.

Наследио га је Драган Стојковић, који је, практично из играчке опреме, ускочио у одело руководиоца у савезу, где се задржао до јуна 2005. године.

На годину дана га је заменио Томислав Караџић, бивши председник Фудбалског савеза Војводине и Партизана, да би први председник самосталног Фудбалског савеза Србије (ФСС) у лето 2006. године постао Звездан Терзић, актуелни директор Црвене звезде.

Терзићев мандат потрајао је краће него што је било предвиђено, пошто се у марту 2008. године повукао са тог места услед потраге која је за њим расписана у Србији због наводних малверзација у фудбалу.

Убрзо ће и Интерпол у јулу исте године расписати потерницу за Терзићем због наводних противправних радњи код трансфера фудбалера ОФК Београда, чији је функционер претходно био.

Одласком Терзића из ФСС уследила је осмогодишња владавина повратника Томислава Караџића до 2016. године.

После одласка Караџића, упражњено место у просторијама на београдским Теразијама припало је Славиши Кокези, функционеру Српске напредне странке, али ни његов мандат није прошао без контроверзи.

Савез је напустио 2021. године после привођења услед оптужби да је наводно повезан са криминалном групом Вељка Беливука.

Од марта те године до истог месеца 2023, ФСС није имао стално решење на месту председника, а ову функцију вршили су Марко Пантелић и Ненад Бјековић.

Српски фудбал је минулог пролећа коначно добио председника савеза на дуже стазе у лику Драгана Џајића, легендарног фудбалера и функционера Црвене звезде, али ни овога пута није могло да прође без сукоба.

Немања Видић, бивши капитен репрезентације, објавио је у фебруару кандидатуру за место председника ФСС, саопштивши да „жели да уједињује, а не да разједињује" и да делегати у скупштини савеза који су га подржавали „неће подлећи притиску" који се на њих врши.

Жеље му се нису оствариле и само месец дана касније, Видић је повукао кандидатуру.

„Оно што нажалост није могуће да кренемо да радимо данас - мој тим и ја урадићемо, верујем, у блиској будућности. Сада то није могуће", саопштио је Видић у марту ове године.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]