Светско фудбалско првенство 2022: Прича о југословенској мундијалској титули и „Чилеанцима“ који су покорили планету

„Бобан, који је постигао онај диван гол, када смо мислили да смо победници, нека и сада уради тако, па ћемо то и бити", опрезним гласом изговара Владанко Стојаковић, коментатор некадашње Радио-телевизије Београд.

Звонимир Бобан, нападач младе југословенске репрезентације, узима лопту, ставља је на белу тачку и залеће се да изведе пенал, један од најважнијих у историји југословенског фудбала, пошто је на талону титула светског шампиона у узрасту до 20 година.

Уве Брун, голман Западне Немачке, креће у добру страну, али му лопта пролази испод десне руке, а Бобан у трк преко терена и атлетске стазе, док више од 70.000 навијача на трибинама у чилеанском Сантјагу у трансу слави титулу репрезентације, која је пре само неколико дана постала њихова.

„Југославија је првак света, честитамо нашим омладинцима", узвикује Стојаковић, док му се у гласу, поред радости, може чути и олакшање.

Тај Бобанов бег, у којем су му се придружили саиграчи, Бранку Брновићу, једном од репрезентативаца, једна је од најдражих успомена из те 1987. године и Мундијалита у Чилеу, када је Југославија први и једини пут постала светски шампион у фудбалу.

„Никад тај трк нећу заборавити, било је стварно невероватно, иако тада нисмо имали појма шта смо урадили.

„Тек кад смо стигли на дочек у Београд и Загреб, а (Предраг) Мијатовић, (голман Драгоје) Лековић и ја касније и у Подгорицу, постали смо свесни шта смо направили", препричава бивши црногорски фудбалер за ББЦ на српском.

Брновић је са 20 година био међу најстаријима у том тиму, који су на терену предводили најбољи играч турнира Роберт Просинечки, као и Звонимир Бобан, Давор Шукер и Предраг Мијатовић, играчи који ће касније играти за највеће европске клубове, али не и много пута заједно за сениорску репрезентацију некадашње државе.

Члан генерације, која је због успеха у Јужној Америци названа „Чилеанцима", био је и Гордан Петрић, тада тек пунолетни дефанзивац, а данас тренер фудбалера београдског Партизана.

Он за ББЦ на српском каже да је Југославија могла нешто слично да постигне и на сениорском нивоу, само да се неколико година касније није распала у крвавом рату.

„Да није дошло до распада земље, вероватно бисмо дошли до сличних резултата и у сениорским каријерама.

„Сигурно нам је свима на неки начин украдена већа репрезентативна каријера, пошто су се уз 'Чилеанце' касније појавили млађи попут Славише Јокановића, Синише Михајловића, Владимира Југовића, Алена Бокшића, Владана Лукића и других", прича Петрић.

Како су Југословени постали „Чилеанци"

Југославија се у чилеанској престоници Сантјагу нашла у групи А са домаћом репрезентацијом, Аустралијом и Тогом.

У првом мечу су имали читав стадион против себе, готово 70.000 навијача подржавало је домаћи Чиле, али успели су да дају четири гола и убедљиво тријумфују (4:2).

Сви чланови тима Мирка Јозића тада су наступали за југословенске клубове и није им било страно да играју пред неколико хиљада навијача, али оно што су доживели током првог меча у Сантјагу била је новост, казао је Давор Шукер 2017. године на премијери документарног филма „Чилеанци" новинара Градимира Бранковића.

„До тада смо играли пред максимално 10.000 или 20.000 људи и сад излазимо на стадион пред 60.000 или 70.000, чујемо оне вувузеле - то је за нас био шок, зато је Чиле на почетку и водио", препричао је Шукер.

Аустралија и Того се нису ништа боље провели - Југословени су и у њихове мреже сместили по четири лопте, али их упркос сјајној игри срећа није погледала, па је ривал у четвртфиналу био моћни Бразил.

Бранко Брновић каже да су југословенски млади фудбалери после проласка групе, а посебно после победе над Чилеом и пуним стадионом навијача који су подржавали домаћина, „почели да верују у велики успех".

„Тада смо и играма и понашањем успели да окренемо публику на нашу страну, па су до краја навијали за нас", прича он.

Десетине хиљада људи поново су испуниле трибине у четвртфиналном окршају, али су Просинечки, Шукер, Мијатовић и другови овога пута имали публику на њиховој страни.

Бразилци су повели у првом полувремену, али је Мијатовић у другом делу донео изједначење, да би Просинечки спектакуларним голом у последњим минутима меча из слободног ударца донео победу и пласман међу четири најбоља млада тима на планети.

То нико ни у Југославији, ни у Чилеу, није очекивао, каже Брновић, везиста Јозићеве селекције.

„Пре сваке утакмице у нокаут фази смо се паковали и мислили смо да је то то, јер смо играли против екипа које су на папиру биле јаче од нас", уз осмех се присећа бивши фудбалер подгоричке Будућности и београдског Партизана.

Док Брновић као пресудне мечеве за рађање вере у освајање титуле види оне у групи, неки од саиграча, попут Предрага Мијатовића, сматрају да је прва елиминациона утакмица можда била и важнија.

„Мислим да је Бразил, који је тада био актуелни првак света, био утакмица после које смо схватили да можемо да идемо до краја", оценио је Мијатовић на премијери филма „Чилеанци".

Прваци света из Чилеа:

Селектор: Мирко Јозић

У финалу „као на тренингу" и титула као „темељ каријера и живота"

Југословенски тим су на путу до највећег трофеја у дотадашњим каријерама Јозића и његових играча чекале две Немачке - источна и западна.

Головима Штимца и Шукера пала је Источна Немачка и све је било спремно за финални окршај у Сантјагу, којим су тих дана доминирале југословенске тробојке, а посебно тог 25. октобра на Националном стадиону, када је огромна већина од 65.000 присутних навијача подржавала Југославију.

„Имао сам осећај да сви навијају за нас, а ми смо стварно били потпуно растерећени, што после видело и по начину на који смо шутирали пенале - као на тренингу!", препричава Бранко Брновић.

Он је започео акцију после које је Звонимир Бобан донео вођство прецизним ударцем са ивице казненог простора, а до краја је остало само пет минута, па је све слутило на велико славље на Националном стадиону.

Међутим, само два минута касније Петрић је скривио пенал, Западна Немачка је изједначила, а меч је касније мора да се решава - поново са беле тачке.

Један промашај противника био је довољан Југословенима, који нису пропуштали шансе са 11 метара, а човек одлуке био је поново Звонимир Бобан, који је тако постигао и први и последњи гол на турниру за Јозићев тим.

Југославија је тако први пут освојила велико међународно такмичење у било ком узрасту, чиме је збачен „тај балкански, тада југословенски, комплекс мање вредности наших играча на светском нивоу", објаснио је Звонимир Бобан 30 година касније.

Бобанов трк ка трибинама, дефиле југословенских фудбалера огрнутих заставама, велико славље на трибинама и речи коментатора Владанка Стојаковића многи ће заувек памтити.

На премијери филма „Чилеанци" новинара Градимира Бранковића, успех у Јужној Америци Бобан је описао као „темељ свих каснијих каријера и живота" репрезентативаца Југославије.

Бег после пенала којим је одлучен меч описао је као „леп, младалачки, растерећен и срећан".

„То је један моменат који не може да се заборави, не знаш где си, првак си света и забио си одлучујући гол", причао је он.

Погледајте и ову причу:

Игмански марш ка Чилеу и питање селектора: „Ко је овај мали?"

Гламурозан дочек у највећим градовима социјалистичке Југославије уз хиљаде људи на улицама био је сушта супротност приликама у којима су голобради фудбалери селектора Мирка Јозића кренули пут Чилеа.

За турнир су се квалификовали на турниру организованом у Сомбору као петопласирани, Брновић се присећа да током квалификација „нису играли баш добро", па ни амбиције нису биле нарочито високе.

„Нико нас после турнира у Сомбору није видео у завршници Светског првенства, а на аеродрому нас није испратило више од пет или шест људи.

„Искрен да будем, ни ми сами нисмо очекивали да можемо да направимо неки велики успех", описује Брновић.

Како је Стеван „Ћеле" Вилотић, бивши селектор сениорске репрезентације Југославије и човек који је имао важну улогу у састављању овог тима, био врло незадовољан, дошло је до промена у тиму, а испоставиће се да су неке од њих имале велики значај за успех Југословена у Чилеу.

„Ћеле Вилотић је тада био љут на неке играче, па су позвани неки други, а међу њима је био Пеђа Мијатовић, који је позван за пријатељску утакмицу против Русије у Ваљеву пред првенство.

„Практично су хтели само да га виде", додаје Брновић.

Предраг Мијатовић, тада млади нападач подгоричке Будућности, који је касније играо за Партизан и Реал из Мадрида, до тада није облачио дрес Југославије у било којем узрасту.

„Али, одигра он тада ненормално добар меч, практично је сам играо. Селектор није могао да верује, питао је 'ко је овај мали' и после га је повео на првенство", присећа се бивши фудбалер Партизана и шпанског Еспањола.

Припреме уочи првенства организоване су на планини Игман у централној Босни и Херцеговини, која је чувена по Игманском маршу, пробоја југословенских партизана кроз немачке током Другог светског рата на температури од -40 степени.

Тихог одласка на првенство, које је у Чилеу организовано између 10. и 25. октобра 1987. године, сећа се и Гордан Петрић.

„Нисмо имали ни економа, ни масера, све смо сами радили, па се на крају показало да може и тако", прича дефанзивац тог југословенског тима.

„Другарство" и ноћни излазак који је променио историју југословенског фудбала

Југословенски фудбалери су, међутим, имали нешто друго, каже Гордан Петрић.

„Прва слика која ми пролази кроз главу и данас је то наше дружење и другарство у Чилеу и током припрема.

„То је још била она Југославија и ми нисмо осећали или слутили шта ће се касније десити - нико од нас није ни покушао да ремети ту атмосферу", објашњава он.

Једна од прича која доказује Петрићеву тезу била је она о догађајима у предвечерје полуфинала са Источном Немачком.

Популарност „плавих" у Чилеу нагло је порасла после групне фазе и елиминације Бразилаца, што је тек пунолетним момцима из Југославије донело много неочекиване пажње на другом крају света.

Пред полуфинале против селекције Источне Немачке један ноћни излазак умало је све упрскао, али је на крају можда и допринео освајању трофеја неколико дана касније.

Игора Штимца и Звонимра Бобана две чилеанске лепотице позвале су на пиће, на шта селектор није баш гледао благонаклоно, објасниће Бобан 30 година касније у интервјуу за Телевизију Н1.

Селектор Јозић рекао је играчима да ће двојац из Хрватске, тада једне од шест република у Југославији, бити послат кући, али му је остатак екипе одговорио да ће и они кренути пут Југославије уколико Бобан и Штимац буду одстрањени.

„Не знам да ли је Мирко Јозић то баш озбиљно мислио, вероватно да је тражио ту реакцију и ратнички, тимски дух од нас.

„Екипа је стала иза нас, што је добро резултирало и победили смо Немачку, чак је Штимац дао и гол", присетио се Бобан у том разговору.

Ова ситуација остала је у сећању и Бранку Брновићу и то као једна од одлучујућих за освајање светске титуле 1987. године.

„Било је приче о слању њих двојице кући, али где сте могли да нађете таква два играча која ћете одстранити због неког изласка и сви смо стали у њихову одбрану, били смо против тога", додаје он.

Попут Бобана, и он сматра да је Јозић овом претњом хтео да „раздрма екипу", а убрзо када су се ствари стишале, почеле су шале на рачун двојице репрезентативаца, каже Брновић.

„Мени је најсимпатичнији био резервни голман Пиплица, који се чак прерушавао у ту мисицу са којом су Бобан и Штимац изашли, имитирао је", уз смех препричава бивши везиста Југославије.

Од Чилеа до српских шампиона са Новог Зеланда

Када се Југославија почетком 1990-их распала у крвавом рату, многи нису очекивали да ће било која од бивших република успети да понови успех генерације из Чилеа.

Иста очекивања имао је и Бранко Брновић, који је био „сигуран" да тако нешто не може да се догоди.

Али генерација српских фудбалера до 20 година предвођена тренером Вељком Пауновићем отишла је на далеки Нови Зеланд на Светско првенство као потпуни аутсајдер, а вратила се са титулом шампиона планете.

Као и 28 година раније, поново је страдао Бразил, овога пута у финалу.

„Ако морамо да поредимо, можда може да се каже да је успех са Новог Зеланда већи, јер је то урадила само једна од шест република, а Југославија је ипак била много већа земља", сматра Брновић.

Гордан Петрић се те 2015. године обучавао за професионалну тренерску лиценцу, а један од задатака било је праћење Мундијалита на Новом Зеланду, па је из прве руке могао да се увери у сличности и разлике његове генерације и тима Вељка Пауновића.

Оне имају много тога заједничког - пре свега таленат и добру атмосферу у свлачионици, каже Петрић.

„Из Пауновићеве генерације има неколико играча који су данас битни и у сениорској репрезентацији и у клубовима, као што смо били и ми после Чилеа.

„Пауновић је радио на атмосфери, што се видело и на терену, а имали су и квалитет", објашњава он.

Осморица фудбалера из овог српског тима сада играју за сениорску репрезентацију на Мундијалу у Катару - Сергеј Милиниковић-Савић, Вања Милинковић-Савић, Немања Максимовић, Марко Грујић, Срђан Бабић, Милош Вељковић, Предраг Рајковић и Андрија Живковић.

Бранко Брновић примећује и једну главну разлику између југословенске и српске екипе које су постале прваци света.

„Они су били група, играли су заједно и тим заједништвом су направили резултат, а ми смо имали много добре индивидуалце, који су могли једним потезом да реше све, иако смо и ми били прави тим", закључио је Брновић.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]