Слобода медија: „Чувам леђа“ - порастао број ББЦ новинара који живе у изгнанству

Број новинара ББЦ Светског сервиса који раде у изгнанству, процењује се, скоро се удвостручио на 310 од 2020. године.

Бројке, које су први пут објављене пред Светски дан слободе медија, одражавају њено гушење у Русији, Авганистану и Етиопији.

Новинари из других земаља, у које спада и Иран, живе у иностранству више од деценије.

Многи се суочавају са затворским казнама, смртним претњама и узнемиравањима, и онлајн и офлајн.

„Једини начин да наставе са извештавањем је да силом напусте домове", каже директорка ББЦ Светског сервиса Лилијан Ландор.

„Повећање броја новинара у егзилу којем присуствујемо изузетно је забрињавајуће за слободу медија."

Кад су талибани преузели власт у Авганистану у августу 2021. године, ББЦ је извукао већи део редакције из земље.

Женском особљу више није било дозвољено да ради, док су се њихове мушке колеге суочавале са претњама.

Мјанмар и Етиопија су такође доживели повећани притисак на новинаре, због чега не могу да извештавају слободно.

„Чувам леђа", каже дописник ББЦ-ја на персијском Џијар Гол.

Сада кад год уђе у неку просторију, одмах унапред тражи излаз за бекство.

„Имамо много сигурносних камера у кући. Упозорен сам да би било паметно да ћерку упишем у другу школу."

Џијар није био у Ирану од 2007. године.

Кад му је умрла мајка, није могао да оде на њену сахрану, већ је кришом прешао границу да би јој посетио гроб.

Али откако му је жена умрла од рака пре четири године, постао је опрезнији.

„Кад би ми се нешто десило, шта би било са мојом ћерком? То је нешто што ми је сада негде у позадини све време на памети", каже он.

„Ирански режим се осилио. Налази се под строгим санкцијама, није га брига шта међународна заједница мисли о њему зато што је изолован."

Џоди Гинсберг из Одбора за заштиту новинара каже да је у протекле три године број новинара у егзилу, којима одбор нуде финансијску и правну помоћ, скочио 225 одсто.

„Имамо скоро рекордни број новинара у затвору, убијање новинара је достигло врхунац који није виђен још од 2015. године", додаје она.

Режими - као што су руски, ирански и саудијски - постају све очајнији у жељи да контролишу наратив унутар и изван својих земаља, каже она.

Нина Назараова из ББЦ-ја на руском отишла је од куће после потпуне инвазије на Украјину.

Док је њен авион полетао из Москве, погледала је мужа, такође новинара, и схватила да он плаче.

„Само сам се одузела", каже она.

Било је то 4. марта 2022. године, дана кад је на снагу ступио нови руски закон о цензури.

„Рат називам ратом", каже она.

„И за то бих лако могла да завршим у затвору."

Спаковали су 16-месечног сина, два кофера и дечја колица, и купили најјефтинију авионску карту из Русије коју су могли да нађу, за Турску.

После недељу дана проведених тамо, имали су надреалну недељу у Дубаију, на одмору који су испланирали и платили много пре рата.

Потом су се преселили у Црну Гору, а затим у летонски главни град Ригу, где је ББЦ отворио канцеларију за руско особље у егзилу.

У априлу ове године, Нинин колега, дописник ББЦ-ја на руском Иља Барабанов, проглашен је „страним агентом", под оптужбом за „ширење лажних информација" и супротстављање рату.

Он и ББЦ то одбацују и оспоравају на суду.

Претње новинарима могу да се наставе дуго пошто они оду.

У марту је водитељ независног емитера Иран интернешенел био убоден ножем у ногу испред његове лондонске куће, а недавно је британска контратерористичка полиција упозорила на повећање претњи особљу ББЦ-ја на персијском које живи у Великој Британији.

Водитељки ББЦ-ја на персијском Рани Рахимпур су 2022. године обили кола, а она сумња да је у њих тада постављен прислушкивач.

Разговор који је водила са мајком снимљен је и објављен на платформи коју држи иранска влада.

Био је тако измонтиран да звучи као да она подржава режим.

Кад су ривалске мреже искористиле интервју да би је дискредитовали, Рана је одлучила да узме паузу од новинарства.

„Режим постаје софистициранији у тактикама", каже Рана.

„Оно што ми се десило само је један од многих начина на које покушавају да нас дискредитују, застраше и, на крају, ућуткају."

То је довело њене пријатеље и колеге на ивицу живаца.

„Сваки пут кад позовем мајку у Ирану, знам да нас неко прислушкује", каже Фарназ Газизадех, још једна водитељка за ББЦ на персијском.

„Застрашујуће је, зато што знате да могу да нађу начин да вас униште."

Није се вратила у Иран 21 годину и недавно је открила да су она и њених деветоро колега осуђени у одсуству на годину дана затвора.

Сазнали су за то пошто су хакери објавили информације из иранског правосуђа.

Пре тога је иранско Министарство спољних послова оптужило особље ББЦ-ја на персијском за подстрекивање на насиље, говор мржње и кршење људских права.

Фарназ и њен муж су отишли са њиховим шестомесечним сином пошто је њен муж завршио у затвору на 25 дана због писања блога.

Код куће, њеног оца је редовно посећивала иранска служба безбедности и претила му, терала га да позива ћерку да се врати и говорила му да зна где му унуци иду у школу.

Године 2022, Фарназин брат се тешко разболео, а њени постарији родитељи су имали проблема да га негују.

Шест недеља касније, њен брат је умро. У року од шест месеци, умро јој је и отац.

„Од тога никад нисам успела до краја да се опоравим", каже она.

„Заиста сам желела да се нађем породици, мојој мајци, али нисам могла."

За Шазију Хају из ББЦ-ја на паштунском, живот у егзилу је такође обојен кривицом.

Она је била сама евакуисана у Велику Британију 2022. године кад су Талибани преузели контролу у Авганистану, оставивши њене родитеље и брата у Кабулу.

„У ноћи када сам напустила кућу око 02:00 изјутра, не знам зашто али нисам могла да загрлим млађег брата. И сада јако жалим због тога", каже она.

„Ја сам слободна овде, а они су у некој врсти затвора."

Она се брине да ће их талибани казнити због њеног рада тако да саветује породици да негира ако их неко пита да ли су у сродству са њом.

А онда је ту и непопустљиво узнемиравање онлајн.

„Више ни не читам те поруке, те претње смрћу", каже Фарназ.

„Понекад су сексуалне природе и умеју да постану веома ружне."

Један новинар Светског сервиса, који је говорио под условом да остане анониман из страха да ће разљутити лидере у родној земљи, каже да је највећи страх који имају он и његове колеге да ће остати без државе ако његова влада одбије да му продужи пасош.

Оно што теже пада многима од ових новинара од претњи је што морају да извештавају о рођеној земљи издалека.

Шазија је некада путовала по Авганистану разговарајући са људима, нарочито женама, о њиховим животима.

Сада мора да придобије њихово поверење на другом крају крчеће телефонске везе.

У Авганистану и Ирану, обични људи се суочавају са претњама само ако пристану да говоре за ББЦ.

Нина каже и да јој је посао постао тежи.

Она се брине да ће, ако буде остала прикована за радни сто, изгубити најважнију вештину, убеђивање људи да јој испричају ствари које не желе да кажу ником другом.

И недостају јој најобичније ствари - као што су породична окупљања на којим су сви одушевљени њеним малим дечаком.

„Љубав је и даље присутна, само што је далека", каже она.

Живети и радити у изгнанству је нека врста полуживота, објашњава Фарназ.

„Не можете стварно живети живот мислећи: 'Сада сам Британка, јер живим у овој земљи.' То не функционише тако", каже она.

„Ви сте у изгнанству, али сте и даље тамо."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]