Зона интереса: Како су створени најстравичнији звукови на филму

Зона интереса, филм о Холокаусту, за чији је настанак било потребно десет година, проглашен је за један од најсуровијих приказа људске бруталности свих времена.

Филм је био у конкуренцији за овогодишње најзначајније награде - имао је девет номинација за британске филмске награде Бафта и пет номинација за Оскара.

Oсвојио је два Оскара - за најбоље међународно остварење и за звук.

Да је освојио главну награду, филмЗона интереса би изазвао највећи шок у историји доделе Оскара.

Моћ овог филма је у ономе што чујете, а не шта видите.

Филм отвара кадар у којем се ништа не види.

Током неколико застрашујућих минута, нема слике, само у таласима надолазе језиви звукови који у неком тренутку утихну.

Ово је прва назнака тога колико ће звук бити важан у овом филму.

Слушај, чини се да је порука, немој бити заслепљен оним што ћеш видети.

„Желео сам да гледаоци схвате у шта ће бити утопљени," редитељ Џонатан Глејзер објаснио је увод филма у интервјуу за магазин Ролингстон.

„Тако ћете начулити уши, пре него што се ваше очи навикну на оно што ћете гледати."

Сцене које затим следе су веселе и опуштене, како пратимо младу немачку породицу на пикнику у живописном окружењу, што успоставља даљи непријатни тон остатка филма.

На почетку откривамо да ту породицу чине нацистички командант Рудолф Хес, његова супруга Хедвиг и њихово петоро деце, а да је њихова дивно уређена кућа са рајском баштом зидом одвојена од смртоносног логора Аушвиц.

Хес надгледа изградњу гасних комора, удаљених неколико метара од његове породичне куће, а у којима ће животе изгубити хиљаде Јевреје.

У овом тренутку филм се цепа на два крака.

„Постоји филм који гледате и филм који чујете", објашњава Глејзер.

Док визуелни елемент, а Глејзер га описује у интервјуу Гардијану као „Великог брата у нацистичкој кући", углавном приказује баналне свакодневне активности у породичном дому и јунаке који безобзирно игноришу или збијају шале на тему страдања које се догађа ту поред, звук доноси застрашујуће другачију причу.

Филмску музику је компоновао Мајка Леви, ангажован и за последњи Глејзеров филм Под кожом (Under the Skin), али она је штедљиво коришћена, уместо ње доминантан је немузички дизајн звука, који отелотворује звуке Аушвица и дело је Џонија Берна, номинованог за награде Оскар и Бафта и Тарна Вилерса, који је био задужен за микс.

Док се чланови породице баве уобичајеним, свакодневним пословима, звуци које чујемо да долазе иза зида Хесове куће делују језиво.

То су урлици затвореника од којих вам се леди крв у жилама, повици чувара који их злостављају и пуцњи.

У позадини се чује и механички шум гасних комора и крематоријума који ради без престанка.

На екрану нема сцена насиља и убистава, па је гледаоцима препуштено да сами замишљају шта се заправо дешава.

„Били смо намерно двосмислени са звуком," изјавио је Берн у интервјуу за ББЦ Културу.

„Да ли је то урлик човека или пиштаљка воза? Да није можда звук бебе у кући? У зависности од вашег расположења, можете да чујете звук другачије у различитим приликама.

„Ваш ум почиње да ствара сопствене визије, ми осликавамо те призоре у њиховим главама на основу колективне менталне слике и знања које људи већ поседују."

План од самог почетка

Када је Глејзер то предложио Берну, после заједничког рада на филму Под кожом, био је веома јасан у томе чиме се овај филм не бави.

„Џонатан ми је рекао: 'Не желим да прикажем слике које су људи већ видели. Нема смисла да се то ради, ми ћемо језиво страдање приказати звуком," каже Берн.

„Тек када смо започели постпродукцију, схватили смо да ако желимо да прикажемо индустрију и опсег тог места, звук мора да буде стално присутан у филму."

Притисак је тада био на Берну, који је такође радио звук за филмове Не (Nope) и Јадна створења (Poor Things).

„Осећао сам огромну одговорност да с једне стране тачно прикажем жртве и преживеле Холокауста, а с друге да обезбедим да овај филм функционише."

Ако је породични живот Хесових на филму био зачудна фантазија (а Берн се сећа да је екипа која је снимале те домаћинске сцене питала Глејзера када ће снимати лоше ствари, јер је то ипак филм о Холокаусту), звук је морао да открије истину у причи.

Уследило је веома исцрпно истраживање како би се испратила визија Берна и Глејзера о „два филма".

Почетка тачка су биле основне ствари, попут тога да се чују мотоцикли који су се тада возили или да до нас допру звуци птица које су својствене тој локацији и у том тренутку су ту обитавале.

Берн је затим прочитао многа сведочења преживелих у Аушвицу, као и необјављене изјаве и документе из државног музеја Аушвиц-Биркенау на простору некадашњег логора у Пољској, где је филм сниман.

„У многима од њих се спомиње звук," каже он.

„Људи су се сећали звука електричне ограде, да је било оркестара који су свирали, као и звука дрвених кломпи."

Међутим, поред споменутих звукова, сведочења преживелих садржала су детаљне описе убиства и мучења, па је Берн сам замишљао звукове, повике чувара, витлање бича или пуцање пиштоља.

Стварајући део звучне библиотеке за филм, Берн је снимио много материјала на терену, а који су могли да буду уверљиви прикази ужаса које је требало пренети звуком.

„Да сам некоме рекао: 'Глуми када умиреш или претварај се да си упуцан', да сам искористио ту дрвену глуму за филм који је попут документарца, било би погрешно.

„Требало је пронаћи звуке у стварном свету ствари које су се десиле, снимити их и затим им дати другу намену", објашњава.

„На пример, међу онима који су стизали у логор многи су били Французи, јер су одатле долазили возови, а пре годину и по дана у Паризу су били организовани протести.

„Моја екипа и ја смо зашли међу демонстранте, помешали се са њима и скривеним микрофонима смо снимали смо људе како узвикују.

„Да бисмо приказали ноћне теревенке чувара, отишао сам у кварт Рипербан у Хамбургу и снимао гласове пијаних Немаца."

Процене у монтажи

Берн је монтирао звук годину и по дана, спајајући звуке и снимљену слику.

Да ли га је у неким тренуцима бринуло да ће филм направити превише грозним?

„Апсолутно," каже он.

„Било је веома тешко одлучити колико далеко заправо звук треба да нас води, а било нам је потребно три или четири месеца да бисмо проценили колико звука треба да се чује."

„Зато је било неопходно да се стално слуша филм од почетка до краја да бисмо проценили оно што се дешава у другом сату филма.

„Дефинитивно постоје тренуци када смо унели превише звука."

„Унели смо сталан звук машина у логору, два или три минута пре краја филма, али смо схватили да то може да мења неке друге грозне звукове које већ имамо.

„То нам је омогућило да избацимо оно што звучи превише сензационално."

Композиције које је написао Ливај су такође озбиљно резане у монтажи, јер се пратила идеја да кроз цео филм се провлаче разни апстрактни звукови, поред звукова из природе, осим у неколико надреалних, сноликих црно-белих сцена у којима млада девојка крије воће за заробљенике.

С обзиром на документаристичку природу филму, то је урађено „јер смо осетили да тиме говоримо као да се то стварно није десило", каже Берн.

Погледајте видео: Тренуци с доделе Оскара који су ушли у историју

Моћ да се створи суштински узнемирујући звук је присутна од почетка филмске историје.

Само помислите на шиштање кисеоника и паничне уздахе астронаута Боумана у финалним сценама 2001: Одисеја у свемиру (2001: A Space Odyssey) или сцену вечере попут ноћне море у филму Булевар звезда (Mulholland Drive), где застрашујућа појава мистериозне фигуре иза зида као да је исисала у вакууму сав околни звук.

Берн наводи још један филм Дејвида Линча Глава за брисање (Eraserhead), као пример убедљивог дизајна звука који изазва непријатност сталним шумом и неконтролисаним променама звука, због чега је овај филм крајње непријатно гледалачко искуство.

Постоје и они филмови у којима банални, свакодневни звукови могу постати језиви, попутНема земље за старце (No Country For Old Men) браће Коен, у коме се памте звукови попут трења чизама по плочнику и шкрипања врата која се полако отварају, пре него што видимо нешто што не бисмо смели.

Исто тако, „нормални" звукови су коришћени да би створили застрашујући ефекат у нискобуџетном хорор класику Вештица из Блера (The Blair Witch Project).

Слушање дахтања и лишћа које шушти у филму о џогеру који трчи кроз парк током дана никог не би уплашило, али у контексту сировог лажног документарца о духовима који се одвија у буквално у мраку, гледалац се заледи од панике.

Звук поседује снагу да нас потпуно поремети, ефекти звука се телесно доживљавају више него када нешто гледамо, објашњава Берн.

„Звук ствара слику која вам је лична и то чини на начин који вас дубље повезује са несвесним и вашим лимбичким системом", каже он.

„Њега не можете да рационализујете лако као што је случај са сликом, а то вас нервира, јер не можете некога да преварите лако кад нешто слуша у односу на то како је кад нешто гледа."

Додаје: „Очи спорије реагују у поређењу с ушима. Мозак процесира звук како он стиже у мождано стабло, на њега реагујете пре него што стигнете да га рационално обрадите, због чега можете бити избезумљени од страха".

Узнемирени гледаоци Зоне интереса су на друштвеним мрежама описали звук као „језив", „попут ноћне море" и „крајње потресан".

Један од коментара гласио је: „Мислим да на почетку Зоне интереса треба да стоји упозорење да дизајн звука може да покрене разна непријатна сећања".

Филм се завршава тако што публика остаје запрепашћена и тиха, док слушамо последњу композицију - налет хорског урликања које се завршава крешендом.

Ово је невероватно тежак филм за гледање, а рад на њему током неколико година оставио је последице и на Берна.

„Било је тешко," признаје он.

„Неколико нас који смо радили на постпродукцији филма пропатили смо спајајући оне језиве звукове. Осећали смо се баш лоше. То је било грозно и није нешто што бих волео да поновим."

После гледања филма, размишљала сам да како се радња одвија, несвесно сам постала неосетљива на звуке, делимично сам их блокирала.

То је нормална реакција, каже Берн, додајући да је и он тако нешто искусио.

„То је разлог зашто звуци у филму постају постепено јачи како се филм одвија, јер их ми искључујемо.

„Чудно је то, зато што као људско биће, ти на крају мислиш 'још један урлик, искључићу га, какве има везе'."

Та чињеница заправо представља страшну и узнемирујућу алегорију филма, тврди Берн.

„Џонатан је то покушао да каже, да сви клизимо ка безосећајности. Овај филм се бави тиме шта једни људи раде другим људима, па хајде да покушамо да се манемо овог насиља", каже Берн.

Погледајте видео: Жене су доминирале индустријом забаве у 2023.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]