Zona interesa: Kako su stvoreni najstravičniji zvukovi na filmu

Zona interesa, film o Holokaustu, za čiji je nastanak bilo potrebno deset godina, proglašen je za jedan od najsurovijih prikaza ljudske brutalnosti svih vremena.

Film je bio u konkurenciji za ovogodišnje najznačajnije nagrade - imao je devet nominacija za britanske filmske nagrade Bafta i pet nominacija za Oskara.

Osvojio je dva Oskara - za najbolje međunarodno ostvarenje i za zvuk.

Da je osvojio glavnu nagradu, filmZona interesa bi izazvao najveći šok u istoriji dodele Oskara.

Moć ovog filma je u onome što čujete, a ne šta vidite.

Film otvara kadar u kojem se ništa ne vidi.

Tokom nekoliko zastrašujućih minuta, nema slike, samo u talasima nadolaze jezivi zvukovi koji u nekom trenutku utihnu.

Ovo je prva naznaka toga koliko će zvuk biti važan u ovom filmu.

Slušaj, čini se da je poruka, nemoj biti zaslepljen onim što ćeš videti.

„Želeo sam da gledaoci shvate u šta će biti utopljeni," reditelj Džonatan Glejzer objasnio je uvod filma u intervjuu za magazin Rolingston.

„Tako ćete načuliti uši, pre nego što se vaše oči naviknu na ono što ćete gledati."

Scene koje zatim slede su vesele i opuštene, kako pratimo mladu nemačku porodicu na pikniku u živopisnom okruženju, što uspostavlja dalji neprijatni ton ostatka filma.

Na početku otkrivamo da tu porodicu čine nacistički komandant Rudolf Hes, njegova supruga Hedvig i njihovo petoro dece, a da je njihova divno uređena kuća sa rajskom baštom zidom odvojena od smrtonosnog logora Aušvic.

Hes nadgleda izgradnju gasnih komora, udaljenih nekoliko metara od njegove porodične kuće, a u kojima će živote izgubiti hiljade Jevreje.

U ovom trenutku film se cepa na dva kraka.

„Postoji film koji gledate i film koji čujete", objašnjava Glejzer.

Dok vizuelni element, a Glejzer ga opisuje u intervjuu Gardijanu kao „Velikog brata u nacističkoj kući", uglavnom prikazuje banalne svakodnevne aktivnosti u porodičnom domu i junake koji bezobzirno ignorišu ili zbijaju šale na temu stradanja koje se događa tu pored, zvuk donosi zastrašujuće drugačiju priču.

Filmsku muziku je komponovao Majka Levi, angažovan i za poslednji Glejzerov film Pod kožom (Under the Skin), ali ona je štedljivo korišćena, umesto nje dominantan je nemuzički dizajn zvuka, koji otelotvoruje zvuke Aušvica i delo je Džonija Berna, nominovanog za nagrade Oskar i Bafta i Tarna Vilersa, koji je bio zadužen za miks.

Dok se članovi porodice bave uobičajenim, svakodnevnim poslovima, zvuci koje čujemo da dolaze iza zida Hesove kuće deluju jezivo.

To su urlici zatvorenika od kojih vam se ledi krv u žilama, povici čuvara koji ih zlostavljaju i pucnji.

U pozadini se čuje i mehanički šum gasnih komora i krematorijuma koji radi bez prestanka.

Na ekranu nema scena nasilja i ubistava, pa je gledaocima prepušteno da sami zamišljaju šta se zapravo dešava.

„Bili smo namerno dvosmisleni sa zvukom," izjavio je Bern u intervjuu za BBC Kulturu.

„Da li je to urlik čoveka ili pištaljka voza? Da nije možda zvuk bebe u kući? U zavisnosti od vašeg raspoloženja, možete da čujete zvuk drugačije u različitim prilikama.

„Vaš um počinje da stvara sopstvene vizije, mi oslikavamo te prizore u njihovim glavama na osnovu kolektivne mentalne slike i znanja koje ljudi već poseduju."

Plan od samog početka

Kada je Glejzer to predložio Bernu, posle zajedničkog rada na filmu Pod kožom, bio je veoma jasan u tome čime se ovaj film ne bavi.

„Džonatan mi je rekao: 'Ne želim da prikažem slike koje su ljudi već videli. Nema smisla da se to radi, mi ćemo jezivo stradanje prikazati zvukom," kaže Bern.

„Tek kada smo započeli postprodukciju, shvatili smo da ako želimo da prikažemo industriju i opseg tog mesta, zvuk mora da bude stalno prisutan u filmu."

Pritisak je tada bio na Bernu, koji je takođe radio zvuk za filmove Ne (Nope) i Jadna stvorenja (Poor Things).

„Osećao sam ogromnu odgovornost da s jedne strane tačno prikažem žrtve i preživele Holokausta, a s druge da obezbedim da ovaj film funkcioniše."

Ako je porodični život Hesovih na filmu bio začudna fantazija (a Bern se seća da je ekipa koja je snimale te domaćinske scene pitala Glejzera kada će snimati loše stvari, jer je to ipak film o Holokaustu), zvuk je morao da otkrije istinu u priči.

Usledilo je veoma iscrpno istraživanje kako bi se ispratila vizija Berna i Glejzera o „dva filma".

Početka tačka su bile osnovne stvari, poput toga da se čuju motocikli koji su se tada vozili ili da do nas dopru zvuci ptica koje su svojstvene toj lokaciji i u tom trenutku su tu obitavale.

Bern je zatim pročitao mnoga svedočenja preživelih u Aušvicu, kao i neobjavljene izjave i dokumente iz državnog muzeja Aušvic-Birkenau na prostoru nekadašnjeg logora u Poljskoj, gde je film sniman.

„U mnogima od njih se spominje zvuk," kaže on.

„Ljudi su se sećali zvuka električne ograde, da je bilo orkestara koji su svirali, kao i zvuka drvenih klompi."

Međutim, pored spomenutih zvukova, svedočenja preživelih sadržala su detaljne opise ubistva i mučenja, pa je Bern sam zamišljao zvukove, povike čuvara, vitlanje biča ili pucanje pištolja.

Stvarajući deo zvučne biblioteke za film, Bern je snimio mnogo materijala na terenu, a koji su mogli da budu uverljivi prikazi užasa koje je trebalo preneti zvukom.

„Da sam nekome rekao: 'Glumi kada umireš ili pretvaraj se da si upucan', da sam iskoristio tu drvenu glumu za film koji je poput dokumentarca, bilo bi pogrešno.

„Trebalo je pronaći zvuke u stvarnom svetu stvari koje su se desile, snimiti ih i zatim im dati drugu namenu", objašnjava.

„Na primer, među onima koji su stizali u logor mnogi su bili Francuzi, jer su odatle dolazili vozovi, a pre godinu i po dana u Parizu su bili organizovani protesti.

„Moja ekipa i ja smo zašli među demonstrante, pomešali se sa njima i skrivenim mikrofonima smo snimali smo ljude kako uzvikuju.

„Da bismo prikazali noćne terevenke čuvara, otišao sam u kvart Riperban u Hamburgu i snimao glasove pijanih Nemaca."

Procene u montaži

Bern je montirao zvuk godinu i po dana, spajajući zvuke i snimljenu sliku.

Da li ga je u nekim trenucima brinulo da će film napraviti previše groznim?

„Apsolutno," kaže on.

„Bilo je veoma teško odlučiti koliko daleko zapravo zvuk treba da nas vodi, a bilo nam je potrebno tri ili četiri meseca da bismo procenili koliko zvuka treba da se čuje."

„Zato je bilo neophodno da se stalno sluša film od početka do kraja da bismo procenili ono što se dešava u drugom satu filma.

„Definitivno postoje trenuci kada smo uneli previše zvuka."

„Uneli smo stalan zvuk mašina u logoru, dva ili tri minuta pre kraja filma, ali smo shvatili da to može da menja neke druge grozne zvukove koje već imamo.

„To nam je omogućilo da izbacimo ono što zvuči previše senzacionalno."

Kompozicije koje je napisao Livaj su takođe ozbiljno rezane u montaži, jer se pratila ideja da kroz ceo film se provlače razni apstraktni zvukovi, pored zvukova iz prirode, osim u nekoliko nadrealnih, snolikih crno-belih scena u kojima mlada devojka krije voće za zarobljenike.

S obzirom na dokumentarističku prirodu filmu, to je urađeno „jer smo osetili da time govorimo kao da se to stvarno nije desilo", kaže Bern.

Pogledajte video: Trenuci s dodele Oskara koji su ušli u istoriju

Moć da se stvori suštinski uznemirujući zvuk je prisutna od početka filmske istorije.

Samo pomislite na šištanje kiseonika i panične uzdahe astronauta Boumana u finalnim scenama 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) ili scenu večere poput noćne more u filmu Bulevar zvezda (Mulholland Drive), gde zastrašujuća pojava misteriozne figure iza zida kao da je isisala u vakuumu sav okolni zvuk.

Bern navodi još jedan film Dejvida Linča Glava za brisanje (Eraserhead), kao primer ubedljivog dizajna zvuka koji izazva neprijatnost stalnim šumom i nekontrolisanim promenama zvuka, zbog čega je ovaj film krajnje neprijatno gledalačko iskustvo.

Postoje i oni filmovi u kojima banalni, svakodnevni zvukovi mogu postati jezivi, poputNema zemlje za starce (No Country For Old Men) braće Koen, u kome se pamte zvukovi poput trenja čizama po pločniku i škripanja vrata koja se polako otvaraju, pre nego što vidimo nešto što ne bismo smeli.

Isto tako, „normalni" zvukovi su korišćeni da bi stvorili zastrašujući efekat u niskobudžetnom horor klasiku Veštica iz Blera (The Blair Witch Project).

Slušanje dahtanja i lišća koje šušti u filmu o džogeru koji trči kroz park tokom dana nikog ne bi uplašilo, ali u kontekstu sirovog lažnog dokumentarca o duhovima koji se odvija u bukvalno u mraku, gledalac se zaledi od panike.

Zvuk poseduje snagu da nas potpuno poremeti, efekti zvuka se telesno doživljavaju više nego kada nešto gledamo, objašnjava Bern.

„Zvuk stvara sliku koja vam je lična i to čini na način koji vas dublje povezuje sa nesvesnim i vašim limbičkim sistemom", kaže on.

„Njega ne možete da racionalizujete lako kao što je slučaj sa slikom, a to vas nervira, jer ne možete nekoga da prevarite lako kad nešto sluša u odnosu na to kako je kad nešto gleda."

Dodaje: „Oči sporije reaguju u poređenju s ušima. Mozak procesira zvuk kako on stiže u moždano stablo, na njega reagujete pre nego što stignete da ga racionalno obradite, zbog čega možete biti izbezumljeni od straha".

Uznemireni gledaoci Zone interesa su na društvenim mrežama opisali zvuk kao „jeziv", „poput noćne more" i „krajnje potresan".

Jedan od komentara glasio je: „Mislim da na početku Zone interesa treba da stoji upozorenje da dizajn zvuka može da pokrene razna neprijatna sećanja".

Film se završava tako što publika ostaje zaprepašćena i tiha, dok slušamo poslednju kompoziciju - nalet horskog urlikanja koje se završava krešendom.

Ovo je neverovatno težak film za gledanje, a rad na njemu tokom nekoliko godina ostavio je posledice i na Berna.

„Bilo je teško," priznaje on.

„Nekoliko nas koji smo radili na postprodukciji filma propatili smo spajajući one jezive zvukove. Osećali smo se baš loše. To je bilo grozno i nije nešto što bih voleo da ponovim."

Posle gledanja filma, razmišljala sam da kako se radnja odvija, nesvesno sam postala neosetljiva na zvuke, delimično sam ih blokirala.

To je normalna reakcija, kaže Bern, dodajući da je i on tako nešto iskusio.

„To je razlog zašto zvuci u filmu postaju postepeno jači kako se film odvija, jer ih mi isključujemo.

„Čudno je to, zato što kao ljudsko biće, ti na kraju misliš 'još jedan urlik, isključiću ga, kakve ima veze'."

Ta činjenica zapravo predstavlja strašnu i uznemirujuću alegoriju filma, tvrdi Bern.

„Džonatan je to pokušao da kaže, da svi klizimo ka bezosećajnosti. Ovaj film se bavi time šta jedni ljudi rade drugim ljudima, pa hajde da pokušamo da se manemo ovog nasilja", kaže Bern.

Pogledajte video: Žene su dominirale industrijom zabave u 2023.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]