Британски музеј: Колико је лако украсти предмете

Вест да су артефакти украдени из Британског музеја у Лондону довела је до интересовања и расправе око тога које све безбедносне препреке постоје како би спречиле људе да отуђе нека од највећих светских блага.

Недавно је музеј отпустио радника након што је пријављен нестанак блага, а лондонска полиција је отворила истрагу.

Потом је оставку поднео директор Британског музеја Хартвиг Фишер.

Предмети који су украдени коришћени су за истраживање и неко време нису били изложени посетиоцима.

Стручњаци за враћање уметнина кажу за ББЦ да су, упркос безбедности, музејске крађе уобичајене, а украдени предмети се потом или продају на црном тржишту или их топе и тако за њих добијају одређени новац.

Понекад се продају за много мање него што су првобитно вредели.

Колико у честе крађе у музејима?

Крађе артефаката се дешавају „сваког дана широм света", каже Кристофер Маринелo, адвокат и оснивач Art Recovery International.

Његова организација специјализована је за лоцирање и враћање украдених уметничких дела широм света.

Али Маринело каже да је „шокантно" када велике институције, попут Британског музеја, буду ухваћене неспремне.

Британски музеј је и раније искусио крађе.

Пре 20-ак година, покренута је оцена безбедности након што је крадљивац украо грчку статуу стару 2.500 година.

Лопов је украо мермерну главу високу 12 центиметара и отишао са њом неопажено.

У то време, музеј је саопштио да ниједна стална стража није била на дужности у грчкој архаичној галерији - делу музеја из којег је статуа украдена - упркос томе што је отворена за јавност.

Музеј је такође саопштио да је преиспитао безбедност колекција и у њу значајно инвестирао, након што је Картијеов прстен вредан скоро 900.000 евра нестао из његове колекције имовине.

Није био изложен за посетиоце.

Нестанак прстена пријављен је полицији 2011. године, али детаљи су се појавили у јавности тек 2017. године.

Како музеји штите благо?

Док крађе из музеја могу да дочарају слике предмета извучених из стаклених витрина, велики део музејског блага заправо се чува иза затворених врата.

Природњачки музеј, на пример, има 80 милиона предмета у колекцији - и научници их користе да одговоре на кључна питања о прошлости, садашњости и будућности.

Само „мали део" њих је изложен за посетиоце, наводи музеј на веб страници.

Колекција Британског музеја састоји се од најмање осам милиона предмета, од којих је око 80.000 изложено, према подацима које је музеј објавио 2019. године.

„Велика пажња је на безбедносним мерама за јавне изложбе", а не на ускладиштене колекције, каже професорка криминологије Емелин Тејлор за ББЦ.

Савет каже да институције треба да добију безбедносне савете за све зграде и локације које музеј заузима.

Алис Фарен-Бредли управља глобалном мрежом за безбедност музеја, која дели информације о безбедности, уобичајеним претњама и ризицима.

Она каже да се у „дубоком складишту" чувају артефакти који су најкрхкији и који вероватно неће бити изложени или позајмљени.

Поједини су у уобичајеним складиштима, а други су у студијским колекцијама, доступним академицима на захтев.

У идеалном случају, сваки предмет треба да буде заведен као инвентар са детаљним описом, бројем и фотографијама из више углова, каже она.

Али због њихове старости и величине, већина колекција нема 100 одсто каталогизованих предмета.

Остале заштите укључују предмете који се чувају у закључаним складиштима, са електронским сензорима на улазима у такве просторе, безбедносним камерама и системима који бележе кретање запослених преко њихових картица за превлачење.

Али ти системи функционишу само ако постоје безбедносни тимови који их надгледају и откривају недоследности, и ако су потребни подаци и даље доступни, каже она.

Фарен-Бредли упозорава да би могли да постоје случајеви инсајдерске крађе којих музеји нису ни свесни, јер би могли да прођу месеци или године пре него што схвате да предмети недостају.

Видела је ситуације у којима неко изнутра не само да узима предмете, већ и мења записе тако да ако неко провери систем видеће да је предмет позајмљен или да никада није био део колекције.

И зна за случај када је неко вадио ствари из сандука и преуређивао изложбу тако да у први мах није видело да нешто недостаје.

Упитана о другим безбедносним мерама на које се музеји ослањају, каже да неки имају провере торби, опрему за детекцију метала и рендгенске апарате за запослене и посетиоце.

Други имају систем узбуњивања који омогућава запосленима да пријаве забринутост.

„Музејима је потребна политика или систем који може да саслуша забринутост људи, јер је људско понашање најчешће један од најбољих детектора неке врсте проблема", каже она.

Али то је само део слике - она каже да су музејима такође потребна средства да истраже такве извештаје, при чему је безбедност „врло блиско" повезана са финансирањем.

Погледајте видео:

Колико је лако зарадити од музејске крађе?

Регистар уметничких губитака, који себе описује као највећу светску приватну базу података о изгубљеној, украденој и опљачканој уметности, антиквитетима и колекционарству, тренутно наводи око 700.000 предмета.

Организација са седиштем у Лондону помаже људима да провере порекло предмета пре куповине или руковања њима.

Пружа и бесплатну помоћ агенцијама за спровођење закона и националним државама.

Сваке године се изврши око 450.000 претрага предмета за продају, у име влада и органа за спровођење закона, аукцијских кућа, сајмова уметности, дилера, банака и зајмодаваца, музеја и галерија, залагаоница и приватних лица.

Маринело, из Регистра уметничких губитака, каже да његова организација од галерија и музеја добија обавештење о крађама.

Професорка Тејлор каже да када се ретки предмети украду, то постаје „трка са временом" за оне који покушавају да их продају.

Понекад се предмети вредни огромних износа на крају продају за релативно мало.

На пример, 2005. године, украдена је скулптура Хенрија Мура вредна више од три милиона евра, а полиција верује да је претопљена и продата за мање од 1.750 евра.

Угледне аукцијске куће неће продавати предмете за које знају да су украдене - оне ће их задржати, објашњава Маринело.

Али неке аукцијске куће, каже он, заинтересоване су да зараде провизије и „остају фрустриране када неко пријави да је нешто украдено у њиховој аукцијској кући".

А ту је и црно тржиште.

Они који на њему тргују продаваће предмете „са великим попустом колекционарима и дилерима", каже Маринело, „који не врше дубинску анализу и заиста их није брига".

Професорка Тејлор, академкиња са Сити универзитета у Лондону специјализована за кривотворења запослених, каже да ће, када украду неки предмет, „лови желети да их изнесе из земље што је пре могуће".

Уз то, „морају да имају купце који чекају", додала је она, пошто ће власти широм света будно пратити кретање ових „врућих" предмета.

Зашто људи краду артефакте?

Професорка Тејлор каже за ББЦ да постоје три вероватне мотивације иза кућних крађа:

„Запослени обично почињу неприметно да чине кривична дела, а онда то временом ескалира. Сваки пут постају мало смелији, узимајући мало више."

Али Фарен-Бредли каже да крађе артефаката нису увек мотивисане финансијском добити.

Поједини инсајдери ће узимати предмете „без намере да их продају, већ зато што су се везали за колекције и осећају да цене те предмете више него што то чини институција".

Такви предмети ће постати успомене у њиховим домовима, а институција задужена за њихову заштиту потенцијално годинама ни не зна да су нестали.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]