Јемен: Деца заборављеног рата

Ако патња негде станује, онда би њена адреса могла да буде Улица ал-Рашид, у Таизу, граду у Јемену окруженом планинама и побуњеничким Хутима.

У овој уличици грубо тесаних кућа, млади не могу да побегну од ужаса сукоба на који свет често заборавља.

Омањи дечак тршаве тамне косе води нас низ улицу вешто избегавајући рупчаге штакама на којима хода.

Бадер ал-Харби има седам година, мало мање него што траје рат у Јемену.

Десна нога му је одсечена до изнад колена.

На његовој мајици пише „спорт".

У дворишту његове породичне куће, Бадер седа на камен.

До изражаја долази патрљак његове ноге.

На другој нози нема обућу.

Његов старији брат Хашим му даје подршку.

Деле исту муку и ћуте заједно.

Хашимово десно стопало је смрскано и нема палац.

Не престаје да се врпољи и нервозно помера руке као да покушава да стресе ожиљке.

Дечаци су страдали у гранатирању Хута једног октобарског јутра прошле године.

Враћали су се из школе кући, на распуст, каже њихов отац Ал-Харби Насер ал-Маџнахи.

Од тада нису похађали наставу.

„Све се потпуно променило", каже он, седећи на душеку прекрштених ногу.

„Не играју се више напољу са другом децом.

„Имају инвалидитет. Уплашени су и имају психичке проблеме".

Тананим гласом, деветогодишњи Хашим каже да би волео да се врати у школу.

„Желим да учим", каже ми.

Питам Бадера да ли и он жели да иде у школу.

„Да," одговара.

„Али, одсечена ми је нога, па како да идем?".

Њихов отац каже да нису уписани у следећи разред зато што нема новца да им плати превоз до школе.

Нема начина да породицу склони на сигурно.

„Иако смо уплашени, не можемо да приуштимо да живимо било где друго", објашњава ми, „зато што би станарина била већа".

„Тако да смо приморани да останемо овде, без обзира на то да ли ћемо преживети или умрети".

Сукоб који је почео као грађански рат су додатно распириле супарничке групе у околним земљама које подржавају различите стране у сукобу.

Суни у Саудијској Арабији подржавају међународно признату власт у Јемену.

Шиити у Ирану дају подршку покрету Хута, чији званични назив је Ансар Алах (Божји помоћници).

У септембру 2014. године Хути су заузели јеменску престоницу Сану и свргли званичну владу.

Следећег пролећа, интервенисала је коалиција предвођена Саудијском Арабијом, уз подршку Велике Британије и Сједињених Држава.

Саудијци су обећали да ће брзом операцијом вратити свргнуту владу на чело земље.

Нису баш успели.

Осам година касније и после хиљаде ваздушних напада коалиције, Хути и даље престоницу држе под њиховом влашћу.

Саудијци сада траже начин како да брзо напусте рат, бар војно.

За то време, на линији фронта у Таизу, Бадер и Хашим иду на спавање и буде се уз звуке рата.

„Чујем експлозије", каже Бадер, „има и снајпериста".

„Пуцају на све у комшилуку.

„Осећам као да бомба може да експлодира близу мене, или да разнесе кућу".

Одлазимо до друге куће, удаљене тек неколико корака, у којој станује још једно уништено детињство.

Амир се појављује на кућном прагу.

Трогодишњи дечак у жутој мајици је тих и туробан.

Уместо десне ноге, има металну протезу.

Његов отац, Шариф ал-Амри, помаже му да стоји и често се повија да га пољуби у чело.

Амир је обогаљен истог дана када су и Бадер и Хашим, само неколико сати касније.

Био је у кући рођака преко пута улице, када је погођена гранатом.

Погинули су његов ујак и шестогодишња рођака.

Амир је преживео, али носи дубоке ожиљке на души.

Док Шариф говори о болу његовог сина, Амир дрема у његовом наручју, по загушљивој врелини.

„Сећа се сваког тренутка од момента када је ударила граната, до доласка у болницу.

Каже: „Ово се десило мом ујаку, а ово се десило мојој рођаки.'

Прича о диму и крви које је гледао.

Када види децу како се играју, веома се узнемири и каже: „Ја немам ногу'".

Свака кућа у улици има свој страх.

У Мунировој кући их је више него у већини других.

Отац четворо деце ме води сокаком до његове породичне куће, која је управо на линији ватре.

Наоружани Хути су толико близу, у комшилуку, каже он, удаљени су око 20-30 метара.

„Тамо, испред нас је снајпер", каже Мунир док пузи испод прозора у дневној соби.

„Могу сада да га видим ако отворим прозор.

„Ако изађеш напоље у башту, пуцаће.

„Живимо у страху овде у Таизу".

Људи не знају када ће их погодити граната или снајпер.

„Дај боже да дође мир и да Јемен опет буде велики".

Погледајте видео:

У ходнику срећемо његовог најстаријег сина Мохамеда, живахног 14-годишњака који је у колицима.

Када је гранатирана његова школа, друга деца су побегла и њега оставила.

Сада се брине да ако погоде кућу да ће му породица настрадати, јер ће покушати да га спасе.

Таиз, који је дословно под опсадом 3.000 дана, је поприште сукоба владиних и снага Хута.

Ни млади нису поштеђени.

Локални доктор нам је рекао да је од 2015. године ампутирао око 100 удова деци, која су обогаљена у гранатирањау хутских снага, минама и неексплодираним убојним средствима.

Већина деце која су обогаљена и убијена у Таизу током рата су жртве напада Хута.

Остали су погинули у ваздушним нападима коалиције предвођене Саудијском Арабијом у првим годинама рата, а поједине су убиле владине снаге.

Све стране у сукобу имају крв на њиховим рукама.

Сукоб у Јемену се мало стишао од прошле године, када је склопљено примирје посредовањем Уједињених нација.

Одржало се шест месеци.

Сада се не води прави тотални рат, али ни не влада мир.

Саудијска Арабија и Иран су пружили једно другом руку и помирили се.

За сада је добро.

Било је преговора између Саудијаца и Хута, али нам извори кажу да су обустављени.

Али нема разговора у којима учествују непосредно сукобљене стране у Јемену.

Земља се све више цепа на делове и личи на растурену слагалицу која више не може да се састави.

Сепаратистички покрет, кога подржавју Уједињени Арапски Емирати (УАЕ), залаже се за независност јужног дела Јемена.

Ова област је била независна од 1967. до 1990. године.

То је још једна пукотина у земљи која се распада.

У Јемен долазим од ескалације рата у марту 2015. године.

Ово је моја седма посета.

Док међународна заједница води разговоре о миру, на терену се осећа изнуреност и очај.

Током тронедељног боравка на терену на југу Јемена, обавили смо више разговора и чинило се као да се многи наши саговорници опраштају од земље, као у миси за преминулог.

Многи сумњају да ће Јемен опстати у тренутном облику.

Још више њих сумња да ће Хути склопити мир.

„Тврде да имају божанско право да владају", рекао је становник Таиза стар око 20 година, који је желео да остане неименован.

„Тврде да је пророк њихов деда.

„Не могу да замислим да ће они положити оружје и пристати на демократију и изборе".

Исто мисли Гамал Махмуд Ал Масрахи, који управља кампом за расељена лица у југозападном делу Јемена.

„Међународна заједница је у заблуди" ако мисли да ће Хути склопити мир, каже он.

Хтели смо да опипамо пулс људи на северу који је под контролом Хута и где живи највећи број од 32 милиона становника Јемена.

Али када смо тамо стигли, Хути нам нису дозволили да радимо.

Хуманитарни радници у Сани су нам рекли да де факто владари све више угњетавају народ.

Док напуштамо Улицу ал-Рашид, Бадер је напољу, али сам седи на ивици пута.

Амира отац вози на пречки бицикла.

„Не бој се, сине мој", Шариф каже, „ја сам ту".

Пита његовог сина шта жели у будућности.

„Купи ми пушку", Амир одговара замуцакујући.

Тако тескобно одзвањају ове речи изговорене бебећим гласом.

„Напунићу пушку и пуцати у оне који су ми одузели ногу".

Погледајте видео:

И глад прети деци Јемена

Возио је мотор по гадном терену, делом по путу, делом по камењу, по ужареном времену, три сата.

Али то је био једини начин да Раџа Мохамед одвезе његовог тешко болесног сина Авама до специјалне дечје болнице у Таизу.

Прво је 10 дана радио да заради новац како би платио пут до Моке, лучког града на Црвеном мору.

Пут је коштао 20.000 јеменских ријала, што је око 14 америчких долара.

Када је Авам стигао у јеменско-шведску болницу, која се још тако зове мада су је шведски добротвори одавно напустили, особље је похитало да му измери тежину и висину.

Али нису им били потребни вага и кројачки метар да установе да је дете тешко потхрањено.

Довољно је било видети његове смежуране руке и надувен стомак.

Раџа, који има још четворо деце, већ се годину дана бори за живот сина.

„Увек има повишену температуру", каже ми док стоји поред Авамовог кревета и хлади га комадом картона.

„Били смо у свим болницама у Моки. Речено нам је да га доведемо овде.

„Једва могу да прехраним моју децу.

„Понекад имамо само хлеб и чај. И тако може да буде месец и више дана".

Глад је честа појава у Јемену, али се стање погоршало због сукоба који је уништио изворе прихода и узроковао поскупљења, расељење више од четири милиона људи, и затварање половине здравствених установа у земљи.

Раџа је један од оних који су због рата остали без крова над главом.

„Мењали смо место боравка шест или седам пута", каже он.

„Сваки пут морамо да одемо на друго место, јер се плашимо нагазних мина".

Глад прогања његово дете - и многе друге овде - од рођења.

Скоро 500.000 јеменске деце млађе од пет година је озбиљно неухрањено и боре се за живот, наводе Уједињене нације (УН).

Авам се суочава са још једном опасношћу.

Тестови сумњају на леукемију која би захтевала дуготрајно лечење.

Ако би Раџа оставио сина у болници на лечењу, то значи да би ризиковао да му остала деца код куће буду гладна.

Сутрадан води Авама кући.

Докторима говори да ће покушати да заради новац и да га врати у болницу.

Доктори кажу да имају много пацијената из града који је некад био познат по трговини кафом, а сада је преплављен расељеним људима.

Тамо путујемо истим џомбастим путем којим је Раџа водио сина у болницу, али удобним аутомобилом.

Стижемо у сеоску клинику, препуну мајки обавијених од главе до пете црним абајама (хаљинама-огртачима) и покривених лица, које у наручју држе болесну децу.

Тешко се дише уз јауке мајки и плач беба.

Клиника која има три просторије је обично затворена, али локални званичници су одлучили да је отворе због наше посете.

Мајке су потрчале ка нама мислећи да смо страни доктори, молећи нас да помогнемо њиховој деци.

Појављује се овдашњи доктор и говори да особље штрајкује и да неће никоме пружити помоћ.

„Не можемо ништа да урадимо за њих", каже др Али бин али Доберах.

„Нисмо добили плате четири месеца.

„Неки од нас ће потражити посао за који се добија плата, јер не можемо да прехранимо нашу децу".

Клиника више не добија средства страних агенција које пружају помоћ, а која су коришћена и за исплату одређеног броја зарада.

Због недостатка средстава, затворено је девет здравствених установа у Моки и другим местима на западној обали Јемена.

Агенције за помоћ смањују средства помоћи свим деловима земље.

Светски програм за храну организације УН је већ много смањио помоћ северу и југу земље.

Кажу да ће морати да обуставе доставу хране за између три и пет милиона људи до средине септембра, осим уколико не добију још новца.

И док се страни дародавци нећкају да дају прилог, деца у Јемену се боре за живот.

Усред гужве нашла се и 11-месечна беба Сафа, чије руке и ноге су кост и кожа, а лице згрчено од бола.

Ћерка рибара слаби. Она такође има проблема са јетром.

„Понекад нема шта да једе док јој је отац на мору.

„Морамо да чекамо да се врати да бисмо могли да јој купимо храну", каже њена мајка Ум Ахмед.

„Забринута сам за њу.

„Желим да јој помогнем, али тешко живимо".

Ум Ахмед стоји погнуте главе и повијених рамена.

Историја њене породице је као сажетак ратних година у Јемену.

Исписана је крвљу и патњом.

Каже нам да живи расељена седам година, да је њен девер погинуо у ваздушном нападу, а да је братаницу разнела нагазна мина.

Од деветоро деце, сахранила је четворо, који су преминули од неухрањености и проблема са јетром.

Глад сада прети да јој узме и 11-месечну девојчицу.

Ум Ахмед нас води до њене куће која је близу и која, попут њене земље, зна и за боље дане.

Светло плава боја фасаде је избледела.

На улазу су китњаста дрвена врата, али унутра је мало намештаја и ниједна играчка.

Сафу ставља у висећу лежаљку направљену од мараме и љуљушка је да не плаче.

Њен муж Анвар Талеб изгледа забринуто и измучено.

Он је рибар, трећа генерација, са густом брадом, који једва може да прехрани његову породицу.

„На мору проведем 15 до 20 дана и радим оно што ми се понуди", каже он, „али, у последња три месеца нисам успео да нађем ниједан посао".

„Понекад новац који зарадимо покрије само трошкове пута".

Каже нам да је удао две ћерке - узраста 14 и 15 година - јер није могао да их прехрани.

Питамо га да ли можемо да их упознамо, а он одговара да чак и ако би он дозволио, њихови мужеви не би.

Још два прерано завршена детињства. Још две скривене жртве рата.

Сафи можда истиче време.

Њене родитеље возимо до оближње болнице која је боље опремљена и која ради.

Примају је одмах, али доктори кажу да је потребан специјалистички преглед у болници у Адену, лучком граду на југу.

Пут до града траје пет сати и њени родитељи не могу да га приуште.

После неколико дана чули смо да су и њу вратили кући, а тамо имају мало да је прехране.

Рат, глад и сиромаштво се овде прожимају.

Деца у Јемену могу да избегну једну, али да страдају од друге две опасности.

А постоји и могућност да их занемари међународна заједница.

Ужаси у Украјини су ближи домовима многих западних земаља, него патње на далеком Арабијском полуострву.

Сада више него икада пре, Јеменци страхују да могу бити заборављени.

Ко ће помоћи рањеним дечацима у Тиазу - Бадеру, Хашиму и Амиру - и изгладнелим бебама у Моки - Аваму и Сафи?

Погледајте видео:

Додатно извештавање: Витске Бурема, Ахмед Бајдер и Гоктај Коралтан

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]