Светско првенство у фудбалу 2022: Дијего Марадона - препредени преварант или геније са којим нема шале

У серији текстова о иконама Светског купа, биограф Дијега Марадоне и фудбалски стручњак из Шпаније Гиљем Балаге сведочи о причи из табора Аргентине и томе како их је њихов број 10 инспирисао да дођу до славе у Мексику 1986. године.

Дијего Марадона је на Светско првенство у Мексику 1986. стигао са још нечим у коферу, поред копачки.

Он је понео и надања и снове целе нације која је и даље финансијски и емотивно патила од последица рата вођеног на Фокландским острвима четири године пре тога.

Када су Марадона и његови саиграчи освојили титулу првка света, урадили су то као представници нације која је тог месеца повратила понос - и осмех.

Било је то првенство на којем је 25-годишњи Марадона био на врхунцу моћи и поред нагомиланих доказа о његовој зависности која ће, временом, разорити његов организам.

Био је суперзвезда која је титулу освојила за своју земљу, за Аргентинце свих узраста који су га константно подсећали ко је он, одакле је дошао и шта би био да није постојала магија фудбала.

Лампе су бљештале

Аргентина је на турнир отишла као тим који је Марадону доживљавао као главног адута и једину наду, па је цела група и била конципирана у склопу удовољења његових потреба.

Одбрамбени играч Хулио Олартикоечеа, који је био његов цимер у Мексику, сећа се да је на прстима одлазио у купатило док је Марадона спавао: „Надао сам се да га нећу пробудити, јер онда не би могао поново да заспи, па бих ја био крив уколико би следећег дана одиграо лоше".

Што се тиче смештаја за тимове, он је током првенства у Мексику био веома скроман.

Онај који је био резервисан за Аргентину је био скоро па примитиван, са очајном инфраструктуром са којом су морали да живе и у својој домовини, али никако у складу са очекивањем од највећег фудбалског такмичења на свету.

У резиденцијалном делу смештаја - Клубу Америка - надомак стадиона Ацтека, постојала је само једна телефонска линија за цео тим и један једини телевизор, који је био у трпезарији.

Играчи су, по доласку, сами морали да осмисле абажуре за бљештаве лампе у својим незавршеним собама.

Било је чак и соба које су се налазиле на 100 метара од осталих и у којим су била смештена четворица играча - те собе су биле у таквом стању да су остале изгледале доста добро.

Сви играчи, међу њима и Марадона, добијали су јадну дневницу од аргентинског фудбалског савеза од 25 долара.

Ипак, све ово није сломило овај тим, већ га је само оснажило и повезало.

„Када пристанете да останете у 'шупи' онда у ствари поручујете да сте спремни на све, да живите у лошим условима и да на терену и ван њега радите ствари које баш и не волите", рекао је Хорхе Валдано који је током турнира постигао четири гола.

„Та потреба да делите све је, чини ми се, помогла целој групи која је постајала све хомогенија. Била је то велика трансформација, чудо које никада до тада нисам искусио у мојој спортској каријери".

Играчи су морали да остану јединствени и да помажу једни другима, нарочито током утакмица које су игране усред дана, на великој надморској висини, по опасним врућинама - све то само да би термин био прилагођен телевизијским преносима широм света.

Сваки вид протеста би наилазио на лаконски одговор Жоао Авеланжа, председника ФИФА-е: „Само терајте даље".

„Наше речи су биле за добробит фудбала. Њихове речи су биле за добробит бизниса", присећа се Валдано након што су он и Марадона протестовали због термина одигравања утакмица.

Неко ново тимско сујеверје

Јединство је грађено на сујеверју и током рутинских припрема за мечеве. Кулминирало је пред први меч против Јужне Кореје.

Најбаналније вежбе су постале рутина, које су се религиозно придржавали током целог турнира само да не би избаксузирали све што је до тада било урађено.

Неколико дана пре прве утакмице, неки од играча су били ухваћени како једу хамбургер у тржном центру, због чега их је прекорио тимски лекар.

Пред сам меч, за ручак је послужен роштиљ од меса које су из Аргентине допремила двојица пилота.

Затим су се играчи укрцали у трошни аутобус који их је одвезао на стадион.

Када су стигли, у њиховој свлачионици је зазвонио телефон, а када је бек Хозе Луис Браун дигао слушалицу, на другој страни се нико није јављао.

Играч средине терена Карлос Тапија се обријао када је стигао на стадион, док је Марадона на поду направио фигуру са копачкама, дресом и штуцнама и нико од играча није смео да прекорачи преко ње.

Штопер Нестор Клаусен је донео камеру којом је снимио Олартикоечеу како интервјуише остале играче, као да је репортер.

Сви су пили мате, врло популарно аргентинско пиће налик чају.

Тренер Карлос Биљардо је сваког дана звао супругу телефоном, тачно у пет сати поподне.

Везњак Рикардо Ђусти би на центар терена редовно остављао бомбону.

Аргентина је победила 3:1.

Следећи меч су играли против Италије.

Бунтовници су поново јели хамбургер, пилоти су донели месо за роштиљ, играчи су заузели иста места у аутобусу, Браун је телефоном разговарао ни са ким, Тапија се бријао (иако није морао), Марадона је поново направио невидљивог човека, Олартикоечеа је био репортер, тим је у исто време испијао мате, Биљардо је позвао жену тачно у пет сати, а Ђусти је отишао на центар терена где је оставио једну бомбону.

Валдано, човек који је пре изгледао као неко ко чита књиге, а не као неко ко верује у судбину, рекао је поводом ових ритуала: „Веома поштујем свачије појединачно сујеверје, али ме је бринуло оно тимско".

„На крају првенства га је било толико да је све изгледало као нешто што смо извели већ хиљаду пута".

Капитен ком Марадона никада није опростио

Капитен Данијел Пасарела, први Аргентинац који је подигао трофеј Светског купа 1978. и човек који је уживао у цигаретама и чаши вискија, одиграо је првенство за заборав.

По доласку у Мексико, играчима је речено да не пију воду из чесме, али је Пасарела вероватно мислио да се коцкице леда у његовом вечерњем вискију не рачунају, па је ускоро завршио са прилично озбиљном дијарејом.

Тренирао је нормално два дана пред меч са Јужном Корејом, био је и најављен као стартер, али се затим поново разболео.

У тих неколико дана, он је изгубио неколико килограма.

Тренинзима се вратио пре трећег меча његове репрезентације против Бугарске, али је покидао мишић у левој нози.

Лекар репрезентације је тврдио да је сам појачао тренинге, без његове дозволе, док је играч тврдио да је био повређен јер је био присиљен да игра.

Никада више није заиграо за Аргентину, а у исто време је био убеђен да је постојала завера против њега коју су предводили Марадона и селектор Биљардо.

Веровали у то или не, али Пасарела се спаковао и запутио ка плажи.

Марадона му то никада није опростио. Касније је написао: „Док смо се ми 1986. мучили, он се сунчао у Акапулку".

У предвечерје четвртфиналног меча против Енглеске, Пасарела се поново разболео и завршио у болници због чира дебелог црева.

Марадона је одбио да га посети у болници.

Потрага за дресовима по Мекико Ситију

Реми са Италијом, тријумф са два гола разлике над Бугарском и победа 1:0 против Уругваја су значили да је све спремно за четвртфинале против Енглеске.

Токсична и грозничава атмосфера коју су подстицали медији - Фокландски рат је и даље био свеж у памћењу многих - гарантовала је да следећи меч неће бити обичан.

Марадона је био јасан: „Ово је само фудбал и тачка".

Али нико није веровао у то, он понајмање.

Касније је признао: ,,Сви смо пре меча изјавили да фудбал нема никакве везе са Малвинским (Фокландским) ратом… Будалаштина".

Енглески навијачи су током меча шеснаестине финала против Парагваја скандирали: ,,Дајте нам Аргентинце, хоћемо још један рат!".

Некадашњи аргентински војници су послали телеграм тиму у којем су их упућивали на тактику којом су потопили британски разарач ХМС Шефилд.

Време између утакмице против Уругваја и четвртфинала против Енглеске је изгледало као вечност, али је на крају аргентинском тиму предах ипак добро дошао.

Играчима је било речено да ће морати да играју у тамно плавим дресовим које су носили и против Уругваја, али Биљардо је желео другачије дресове јер су они које су носили до тада били тешки и неподношљиви, нарочито по мексичкој спарини.

Проблем је представљало то што спонзор Ле Кок Спортиф није имао дресове са изрезом какве су желели играчи, нити су имали времена да их направе.

Технички асистент аргентинског тима Рубен Москеља и економ Тито Бенрос су добили задатак да се растрче по Мексико Ситију и да пронађу дресове који би били пригодни за четвртфинале Светског првенства.

Они су од свега што су успели да пронађу сузили избор на два модела - први је био сличне боје оних дресова које су већ имали, док је други модел био бљештавији и светлије боје.

„Не, само не тај", рекао је видно згрожени Биљардо.

Само неколико тренутака касније занемео је када је Марадона ушао у свлачионицу, уперио прст ка дресу и рекао: „Какав диван дрес, Карлосе. Са оваквим дресом ћемо победити Енглезе".

„У реду", рекао је селектор, ,,идемо са овим дресовима".

И тако су, само 24 часа пре једне од најславнијих утакмица у историји фудбала, у импровизованој радионици, чланови експедиције задужени за дресове и запослени у Клубу Америка ушивали бројеве на нове сјајно-плаве гресове, док су од сребрно-сивог материјала који су нормално користили играчи америчког фудбала, правили грб аргентинске федерације.

Погледајте видео о Фокландском рату Аргентине и Британије

Мали је, дебео и игра само једном ногом

План Енглеске није био да Марадони додели стриктног чувара, иако је избор на позицији штопера бескомпромисног Терија Фенвика, који је зарадио максималан број жутих картона на првенству, свакако слао одређену поруку.

Енглески менаџер Боби Робсон му је наводно рекао: „Не брини Тери, мали је, дебео и игра само једном ногом".

Ове речи су га вероватно прогониле целог живота.

Браун је сумирао осећања многих аргентинских играча: „Дошли смо до центра игралишта, пустили су химну и, кажем вам, било је као да ми је неко ставио нож међу зубе. Баш сам желео да видим да ли можемо да им се реванширамо тиме што ћемо их победити", рекао је он.

„Нормалан живот је остао за мном. И сви смо размишљали само о једној ствари. Никада нисмо причали о проблемима које смо имали на Малдивима, али сви смо били као преображени".

С обзиром да је ово била утакмица која ће заувек бити запамћена као једна од најзначајнијих свих времена, прво полувреме је било поприлично обично.

Затим је наступио петоминутни бљесак током којег је Марадона показао свету два лица свог играчког карактера: препреденог и острашћеног преваранта и недодирљивог, ненадмашног фудбалског маестра.

Подлац или витез? Скоро извесно и једно и друго.

Била је то представа која је у очима нације, фудбалског генија претворила у легенду.

После озлоглашеног гола из 51. минута, постигнутог „Божјом руком", уследио је нехотични волеј Стива Хоџа после којег је лопта отишла високо у ваздух.

Требало је да заврши у рукама Питера Шилтона, али је голман каснио неких пола секунде.

Марадона је први скочио.

Током скока се наместио као да ће да је удари главом, али се у ваздуху изненада појавила песница и ударила лопту која је полако одскакутала у небрањену мрежу.

Чинило се да су сви видели игру руком - осим судије Алија бин Насера из Туниса и линијског судије Богдана Дочева из Бугарске.

Дочев, који је рекао да је тада био убеђен да је гол био потпуно исправан, два дана касније је члану судијске комисије рекао да је видео да је Марадона одиграо руком, али није поништио гол јер га је главни судија већ био досудио.

Три и по минута после ове контроверзне одлуке, стигао је и гол који се до данас води као један од највећих икада постигнутих.

Гол којег никада не би било да је Бин Насер свирао фаул на Глену Ходлу у ситуацији која му је претходила.

Уследило је 10 магичних секунди генијалности када је Марадона започео кривудави пут са његове половине терена, а завршио сталожено упутивши лопту у мрежу за 2:0 за Аргентину.

Ова утакмица је променила животе, не само Марадони, већ и његовим саиграчима, али и многим од њихових противника из енглеског тима.

Жустри центархалф Енглеске репрезентације Фенвик је био спреман да заустави Марадону на сваки начин, али је на крају могао само да га испрати погледом како се враћа у другом полувремену након указане помоћи и протрчава поред њега и постиже погодак који је касније назван ,,Голом века".

Фенвик је 20 пута играо за Енглеску, и ако изузмемо 16 минута које је одиграо на пријатељској утакмици против Израела у фебруару 1988, четвртфинале Светског првенства је била његова последња утакмица за Енглеску.

Касније је признао да су га тај пораз и комплетно искуство које је доживео током елиминације репрезентације Енглеске, оставили ,,огорченим и превареним" следећих 20 година.

Да није добио жути картон раније током меча због фаула баш над Марадоном, он би га скоро сигурно зауставио пре него што је утрчао у казнени простор, уместо што га је само окрзнуо руком по стомаку док се приближавао Шилтоновом голу.

Марадонин саиграч Ектор Енрике је постао национално благо у Аргентини.

Човек који је Марадони послао лопту непосредно пре него што је овај извео свој хипнотишући дриблинг, касније је - мало у шали, али и озбиљно - овако описао свој пас: ,,Каква је била лопта коју сам му упутио, убио бих га да је промашио".

Енглески голман Шилтон никада није опростио броју 10 не то што је руком дао гол, већ што се касније није извинио због тога.

Касније је одбио да позове Марадону на своју опроштајну утакмицу.

Марадонин одговор је био очекивано оштар: „Истина је, није ме позвао… Ах, срце ми се цепа! Уосталом, ко то па иде на опроштај голмана? Голмана?!".

Много година касније, Крис Водл је љутњу поводом „Божје руке" ставио у другачију перспективу: „Велики број навијача Енглеске никада неће опростити Марадони за то што је урадио. Али да је Гари Линекер урадио исто то на другом крају терена, и даље бисмо га славили као хероја".

Хоџ, играч средине терена репрезентације Енглеске није могао ни да замисли колико ће његова размена дреса са Марадоном на крају утакмице утицати на његов живот.

Тим чином он је обезбедио будућност и себи и потомцима.

Више од 20 година овај дрес је био позајмљен Националном фудбалском музеју у Манчестеру, да би затим на аукцији био продат за 8,4 милиона евра, што представља највећу суму новца икада плаћену за неки комад спортске историје.

Недавно је објављено да ће се ускоро на аукцији наћи и лопта коју је Марадона два пута послао у мрежу.

Очекује се да буде продата за више од три милиона евра.

Власник лопте? Судија Бин Насер.

Погледајте видео: Марадонин дрес оборио рекорд

„Заслужили су срећнији крај"

Следећа је била Белгија, изненађујући тим овог турнира.

Победа над Енглеском је учинила да се Аргентинци осећају непобедивим и одбрана Белгије је попустила у 51. минуту.

Хорхе Буручага је упутио пас кроз средину терена, а Марадона је левом спољном пребацио преко голмана Жана Марија Пфафа који му је кренуо у сусрет.

Затим је покупио једну лопту на 40 метара од гола и упутио се трком право ка противничком голу и успут елиминисао три одбрамбена играча променом правца кретања.

Пре него што је Пфаф могао да одлучи шта да ради, Марадона га је по други пут савладао.

Његови генијални потези су поново одлучили исход меча.

Овог пута му је било потребно 12 минута.

После најбоље појединачне игре икада виђене на светским првенствима, Аргентина се пласирала у финале.

Противник им је била репрезентација Западне Немачке.

Марадони је ово била најнеубедљивија игра у елиминационој фази првенства, мада је и овде имао завршну реч.

И поред вођства од 2:0, Аргентина је дозволила Западној Немачкој да се врати у игру головима Карла Хајнца Руменигеа и Рудија Фелера који је изједначио у 81. минуту меча.

Неколико тренутака касније, једна лопта је одскакутала до средишта терена где се већ налазио велики број играча.

Марадона је кренуо удесно, а затим се вратио назад.

Приближавала су му се двојица немачких играча, а још двојица су му блокирала пут унапред, када је уочио Буручагу како се дијагонално обрушава ка казеном простору са десне стране терена.

Пустио је лопту да одскочи два пута пре него што је упутио у милиметар савршени пас који је пресрео Буручагин трк.

Нападач је после трећег додира лопту послао у доњи угао гола.

„Дао ми је најбољи пас његове каријере, онако како само он уме то да уради", рекао је Буручага.

„Не зна се где сам пронашао снагу да истрчим тих последњих неколико метара".

И још једном се Марадонина процена донета у кључним тренуцима меча показала исправном и тако се трофеј Светског купа поново вратио у Аргентину.

Била је то његова пета асистенција на турниру на којем је такође постигао и пет голова, тако да је активно био умешан у 10 од 14 голова колико их је Аргентина укупно постигла.

Половина од укупног броја удараца које је упутио у гол, завршили су у мрежи.

Када су се вратили у базу, играчи су се ухватили за руке и оптрчали почасни круг око терена за тренинге.

То је био комплетан опсег њиховог славља.

Директори аргентинске фудбалске федерације нису ни помислили да орагнизују прославу, али су зато себи осигурали авионске карте у првој класи за повратак кући, док је победнички тим морао да лети економском класом.

Заслужили су срећнији крај.

Нераскидива веза која је била успостављена међу играчима - браћом по оружју - током година се постепено претворила у натегнут однос, препун оговарања.

Марадона је поново предводио репрезентацију Аргентине на Светском купу 1990. године у Италији, на којем су изгубили од Западне Немачке.

Кокаинска зависност је већ почела да узима данак и 1991. године је зарадио суспензију на 15 месеци након што је био позитиван на тесту.

Поново је предводио свој тим у Сједињеним Америчким Државама 1994, али је убрзо послат кући пошто је био позитиван на ефедрин.

Али тог лета 1986, када је је закорачио на балкон Каза Росаде са пехаром у рукама - исти онај балкон са којег је некадашња прва дама Аргентине, Евита Перон, одржала чувени говор „вољеним сиромасима" - Дијего Армандо Марадона је знао да је коначно остварио свој сан.

Никада у животу више није био толико срећан као што је био у том тренутку.

Погледајте видео: Како се Аргентина опростила од фудбалског божанства

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]