Авганистан: Из Кабула и других градова, годину дана талибанске владавине

Кад слетите на међународни аеродром у Кабулу, прва ствар коју запазите су жене, у смеђим веловима и црним одорама, које вам ударају печат у пасош.

Аеродромска писта, пре годину дана место паничне плиме људи који су очајнички желели да побегну, сада је много мирнија и чистија.

Редови белих талибанских застава лепршају на летњем поветарцу - билборди са старим славним лицима су прекречени.

Шта се налази иза ове капије у земљи која је окренута наглавачке брзим талибанским преузимањем власти?

Кабул, где је женама речено да уступе радна места мушкарцима

Поруке су, у најмању руку, запрепашћујуће.

„Они желе да уступим своје радно место брату", пише једна жена на платформи за поруке.

„Стекле смо своје положаје искуством и образовањем… ако прихватимо ово, то значи да смо издале саме себе", каже друга.

Села сам са неколико бивших виших државних службеница из министарства финансија које деле овакве поруке.

Оне су део групе од више од 60 жена, многе из Авганистанске дирекције за јавне приходе, које су се окупиле након што им је у августу прошле године речено да иду кући.

Оне кажу да су им талибански званичници потом рекли: пошаљите ЦВ мушких рођака који могу да се пријаве за ваша радна места.

„Ово је мој посао", инсистира једна жена, која, као и све жене у овој групи, нервозно тражи да се њен идентитет не открива.

„Радила сам уз велики напор више од 17 година да бих добила овај посао и завршила мастер. Сад смо се вратиле на нулу."

У телефонском позиву изван Авганистана, придружује нам се Амина Ахмади, бивша генерална директорка дирекције.

Она је успела да оде, али ни то није излаз.

„Губимо наш идентитет", жали се она. „Једино место где можемо да га сачувамо је у нашој властитој земљи."

Амбициозно име њихове групе - „Лидерке Авганистана" - даје им снагу; оно што оне желе су њихова радна места.

Оне су жене које су избориле за себе нове просторе за едукацију и прилике за посао током две деценије међународног ангажовања које се окончало доласком талибана на власт.

Талибански званичници тврде да жене још увек раде.

Оне које раде углавном су припаднице медицинског особља, просветне раднице и чланице аеродромског обезбеђења - места на која иначе одлазе жене.

Талибани такође истичу да се жене, које су некада држале око четвртину државних послова, још увек плаћају - додуше тек мали део од њихове некадашње плате.

Бивша државна службеница ми каже како ју је на улици зауставио талибански чувар који је критиковао њен исламски вео, илити хиџаб, иако је она била потпуно покривена.

„Имате важније проблеме да решавате од хиџаба", узвратила му је она - још један тренутак чврсте решености жена да се боре за своја права у оквиру Ислама.

Страх од глади притиска рурални Гор

Призори делују идилично.

Класје злаћане пшенице њише се на летњем сунцу у забитим централним висоравнима Авганистана.

Можете да чујете нежно мукање крава.

Осамнаестогодишњи Нур Мухамед и двадесетпетогодишњи Ахмад замахују срповима да би рашчистили преостале делове пшеничног поља.

„Има много мање жита ове године због суше", каже Нур, док му је младо лице замазано знојем и прљавштином.

„Али то је једини посао који сам могао да нађем."

Пожњевено поље протеже се у недоглед испред нас.

Било је то десет дана тешког рада за двојицу мушкараца у цвету младости за еквивалент од два долара дневно.

„Студирао сам електротехнику, али сам морао да напустим студије да бих издржавао породицу", објашњава он.

Његов жал због те одлуке је опипљив.

Ахмадова прича је једнако болна.

„Продао сам мотоцикл да бих могао да отпутујем у Иран, али тамо нисам могао да нађем посао", објашњава он.

Сезонски послови у суседном Ирану некада су били решење за људе у сиромашнијим покрајинама Авганистана.

Али посла је понестало и у Ирану.

„Наша талибанска браћа су добро дошла", каже Нур. „Али треба нам влада која ће нам пружити прилике."

Раније истога дана, седели смо за светлуцавим храстовим столом са Горовим покрајинским кабинетом мушкараца у турбанима заједно са талибанским гувернером Ахамдом Шах Дин Достом.

Бивши заменик гувернера из сенке током рата, он мрзовољно говори о својим недаћама.

„Сви ме ови проблеми растужују", каже он, наводећи сиромаштво, лоше путеве, немогућност приступа болницама и школе које не раде како треба.

Крај рата значи да више агенција за помоћ сада ради овде, укључујући у дистриктима који су раније били ван домашаја.

Почетком године, откривени су услови масовне глади у две најдаље покрајине у Гору.

Али рат није окончан за гувернера Дина Доста. Он каже да су га заточиле и мучиле америчке снаге.

„Не наносите нам више бола", каже он. „Не треба нам помоћ Запада."

„Зашто се Запад увек меша?", пита се он. „Ми не доводимо у питање како се ви опходите према вашим женама или мушкарцима."

У наредним данима, посећујемо школу и клинику за неухрањеност, у друштву чланова његовог тима.

„Авганистану је потребна пажња", каже талибански млади универзитетски образовани директор за здравље Абдул Сатар Мафак који звучи малко прагматичније.

„Морамо да спасавамо животе људи и за то нам не треба политика."

Присећам се онога што ми је рекао Нур Мухамед у пшеничном пољу:

„Сиромаштво и глад су такође борба и то већа од оне оружане."

Студентска звезда избачена из одељења у Херату

Осамнаестогодишња Сохаила трепери од узбуђења.

Следим је низ мрачно стубиште до подрумског простора пијаце само за жене у Херату, древном западном граду одавно познатом по отворенијој култури, науци и креативности.

Ово је први дан откако је овај базар поново отворен - талибани су га затворили прошле године, а ковид-19 годину дана пре тога.

Виримо кроз стаклени излог њене породично радње за одећу која још није спремна.

Ред шиваћих машина тавори у ћошку, док са плафона висе балони у облику црвених срца.

„Пре десет година, моја сестра је покренула ову радњу кад је имала 18 година", каже ми Сохаила, поделивши са мном кратак историјат њене мајке и баке које су шиле јарко обојене традиционалне Кучи хаљине.

Њена сестра је отворила и интернет клуб и ресторан.

Осећа се тихи шум активности на овом простору резервисаном само за жене.

Неке од њих слажу робу на полице, друге трачаре док разгледају накит и украсну гардеробу.

Простор је слабо осветљен, али у овом сумраку постоји трачак светла за жене које су провеле сувише времена седећи код куће.

Сохаила има још једну причу да подели са нама.

„Талибани су затворили средње школе", наводи она, говорећи успут о нечему што има огромне последице по младе амбициозне тинејџерке као што је она.

Већина средњих школа је затворено, по наређењу ултра-конзервативних талибанских клерика, иако многи Авганистанци, укључујући припаднике талибана, позивају на њихово поновно отварање.

„Ја сам у четвртом разреду - ако не матурирам, не могу на универзитет."

Питам је да ли у Авганистану она може да буде Сохаила која жели да буде.

„Наравно", одговара она самоуверено. „Ово је моја земља и не желим да идем у неку другу."

Али година без школе мора да је била тешка.

„Нисам то била само ја, већ све девојке у Авганистану", одговара она стоички.

„То је тужна успомена…"

Издаје је глас док јој навиру сузе.

„Била сам најбољи ђак."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]