Спорт и психологија: Зашто не верујемо у аутсајдере

Kада је Ламонт Марсел Џејкобс освојио злато на 100 метара 1. августа ове године, многи су вероватно били изненађени. Италијан је био аутсајдер, далеко од фаворита према кладионицама, експертима и навијачима.

Џејкобс је иза себе оставио тркаче из нација са много већом спортском историјом у стварању спринтера.

Такође, 26-годишњи атлетичар је то учинио у спорту који је био његов други избор.

Иако се као тинејџер такмичио у спринту, он је касније открио скок у даљ, да би се тркама на 100 метара вратио тек као сениор, 2018. године.

Kоначно, он уопште није био спринтер са нарочито брзим резултатима - по први пут је истрчао ову деоницу испод 10 секунди тек почетком ове године.

Његова прича је изузетна - спортиста који је пронашао себе у каснијој фази каријере у земљи која баш и нема педигре спринтерских постојбина, али који је одувао конкуренцију.

Међутим, Џејкобсов подвиг показује и неке ствари око којих обично грешимо када процењујемо таленте спортиста.

Постоји разлог због којег прецењујемо фаворите и потцењујемо аутсајдере. Kада бисмо умели да гледамо, да ли бисмо могли да пронађемо још спортиста као што је Џејкобс?

Можда прецењујемо спортске успехе остварене на јуниорском нивоу, захваљујући неким чувеним, али и варљивим истраживањима од пре 40 година.

Пошто је уочио правилност у месецима рођења играча у НХЛ-у (Национална хокејашка лига) и две развојне лиге средином осамдесетих, Ангус Томпсон, тада са универзитета у Алберти и Роџер Барнсли, са Сент Мери универзитета у Kанади, спровели су студију које ће у наредним годинама инспирисати даља истраживања.

Двојица истраживача су проучавали 7.000 спортиста који су имали између осам и 20 година, из једне од канадских јуниорских лига у хокеју на леду.

Они рођени у месецима који се поклапају са почетком хокејашке сезоне, између јануара и јуна, имали су веће шансе да заиграју за неки од водећих тимова од оних рођених између јула и децембра.

У ствари, скоро 40 одсто играча из најбољих тимова били су рођени током прва три месеца такмичарске сезоне у поређењу са пет током следеће три месеца.

Изгледало је као да је веома битно ако сте пар месеци старији, виши, бржи или јачи од својих вршњака. Ова појава се назива релативним старосним ефектом.

Хокејашка студија Томпсона и Барнслија је такође открила да је већина играча лиге била рођена у првој половини године.

Могуће је да су млађи играчи, уморни од борбе са оним нешто старијим, током времена лакше одустајали.

Релативни старосни ефекат је већ био познат из студија направљених средином шездесетих година прошлог века.

Деца која су у оквиру своје академске године била старија, обично су постизала боље резултате од млађих саиграча.

(акође, млађи играчи су чешће патили од психијатријских поремећаја, иако ти резултати нису били познати до 2000. године.

Неколико година касније, Томпсон и Барнсли су објавили још једно истраживање у којем су открили сличне односе међу 837 бејзбол играча у професионалној МЛБ лиги.

Накнадне студије су сугерисале да се релативни ефекат може применити и на кошаркаше, рукометаше, фудбалере и остале спортисте.

Ипак, чини се да он није имао утицаја на стонотенисере и младе плесаче.

Да ли је могуће да је све било тако једноставно?

Да ли је неколико месеци одрастања више помагало деци да стигну до врха?

Оно што су Томпсон и Барнсли пропустили да уоче је био даљи развој јуниорских хокејаша.

Није изненађујуће да је и у професионалним и јуниорским лигама однос између млађих и старијих играча био сличан.

Јуниорске лиге су слале играче у професионалну лигу.

Сви старосни односи у претходној лиги су се преливали и у наредну.

Али ако су старији играчи у оквиру једне године били бољи од својих млађих вршњака, било је за очекивати да ће такав однос у професионалној лиги бити још драстичнији.

Ипак, то се није десило.

У ствари, према једној студији објављеној 2020. у којој се посматра 12 сезона омладинске селекције фудбалске академије Ексетер Ситија, најмлађи играч - уколико је прошао комплетан циклус у омладинској школи - имао је четири пута више шанси да потпише професионални уговор од старијих.

Они млађи играчи који заврше ову фудбалску школу имају више шанси за успех.

Спортисти који физички раније сазру боље се котирају код тренера из очигледних разлога; они су виши, бржи и јачи од вршњака.

А тренере нарочито привлаче играчи који се физички издвајају од осталих.

У књизи Сокерномикс, аутори кажу да скаути радије препоручују плавокосе играче, као да им нешто светлија коса помаже да се више истичу на самом терену.

Али на дуге стазе, овај фокус на највеће играче може да завара.

На универзитету у Егзетеру, Kрег Вилијамс, професор педијатријске физиологије примећује да млађи играчи имају више шанси за успех када се посматра дужи временски период.

„Због тога што немају предност у снази, мањи играчи морају потпуно да се ослоне на друге вештине и да раде на контроли лопте и раду ногу.

Они такође могу да додатно развију стратегију и тактику која ће се односити на противникове слабости", каже Вилијамс.

Тако да, када одрасту и када физички сустигну своје вршњаке, они су у бољој ситуацији да постану професионалци.

Они спортисти који касније сазру, као Џејкобс, нису неуобичајена појава у спорту.

Са 21 годином, када су неки од његових вршњака већ играли за свој национални тим, фудбалер Нголо Kанте је дебитовао у својој професионалној каријери као играч трећелигашког француског клуба.

До тренутка када је са 25 година дебитовао као репрезентативац (није играо ни у једној омладинској селекцији Француске), овај играч средине терена никада није освојио ниједан велики трофеј.

До 30. године, он је постао првак света, освојио је Премијер лигу, Лигу шампиона, Лигу Европе, ФА куп, а добио је и бројна индивидуална признања.

Генерално, он се сматра једним од најбољих фудбалера на свету на тој позицији.

Kантеов тренер из времена када је био јуниор, каже да су клубови превидели Kантеа јер је био „ситан момак" који није био „нимало спектакуларан играч".

Можда наше предрасуде о томе који се млади спортисти издвајају значе да смо превидели неке друге таленте.

Постоје докази о томе да играчима који су били велики таленти у младости није загарантован успех у сенироској конкуренцији.

Међу врхунским бициклистима, само њих 29 одсто је уопште учествовало на јуниорским првенствима света.

Од свих спортиста који су учествовали на Олимпијским играма у Атини 2004, само њих 44 одсто је имало свој интернационални дебитантски наступ у јуниорским данима.

Већина је своје прве међународне наступе имала са 22 године у просеку, а да притом не постоји ниједна индикација да би им ранији почеци дали веће шансе за успех.

Ипак, нису сви спортови наклоњени онима који касније сазревају.

Просечно доба у којем олимпијци почињу тренинге специфичне за њихове дисциплине је 11,5 година.

За пливање и хокеј на леду, та граница се налази на 8,1 и 8,9 година. За овакве спортисте идеални су веслање (15,4), стрељаштво (15,3) и атлетика (14).

Овакви спортисти, налик Џејкобсу, чији успеси у њиховим спортовима стижу нешто касније, вероватно су тренирали различите спортове у младости.

Одабир једног спорта, па чак и успеси у њему у раним годинама, нема никакве везе са евентуалним каснијим резултатима.

Али вештине стечене у више различитих спортова могу да дају шансу спортистима да се касније у каријери са успехом опробају у некој другој дисциплини.

Чак и у елитним спортовима, догађа се да спортисти који су фаворизовани показују понекада чудно понашање.

Тениски фаворити имају веће шансе да раније одустану од борбе уколико почну меч слабије, каже Хенгчен Даи, истраживачица у Андерсоновој школи за менаџмент на Универзитету у Лос Анђелесу.

Она је специјалисткиња за бихевиорално одлучивање.

Њена теорија каже да врхунски спортисти који поставе високе критеријуме за остваривање спортских резултата, боље користе обрте у мечевима.

„Психолошко ресетовање може да им помогне да позитивније одговоре на изазове", каже она.

„Ако су окренути учењу на својим грешкама, онда они из тих својих грешака извлаче већу корист. Индивидуе које имају високе циљеве могу лакше да се адаптирају и дођу до позитивног резултата".

Шокантни резултатски порази обично долазе када се фаворити унапред предају.

Чак и ако је Џејкобс био предодређен за успех због различитих вештина које је стекао тренирајући различите спортове и због свог општег спортског достигнућа, постоје и неке необичности у вези са тим што је Италијан победио на 100 метара.

Зашто, на пример, Јамајку повезујемо са најбржим спринтерима на свету, а Етиопију и Kенију са најбољим дугопругашима?

Шта ове нације чини фаворитима у тим спортовима?

Доминација неких земаља у одређеним спортовима можда има везе и са тиме како се креира табела освајача медаља на Олимпијским играма, каже Џон Ревилак, економиста са универзитета Астон.

Ако сте специјалиста, то може да вам помогне да напредујете на табели.

Тако, на пример, велодромски бициклизам у мушкој и женској конкуренцији даје укупно 12 златних медаља.

Удвостручавање бициклистичког биланса је била стратегија британског олимпијског тима након изградње велодрома у Манчестеру због Игара Kомонвелта 2002. године, каже Ревилак.

Бициклизам у дворани је, са инвестицијом од 34,7 милиона евра, други спорт у који се највише улагало, а у којем су се Британци такмичили на Играма у Токију, одмах иза веслања (које нуди чак 14 златних медаља).

Трећина свих златних медаља које је Велика Британија освојила на играма 2016, стигла је од веслања и бициклизма, док су Игре из 2012. имале 41 одсто удела у укупном броју медаља за Британију.

Ревилак у неким још увек необјављеним истраживањима каже да начин размишљања о медаљама рађа и неке изненађујуће резултате.

Ако бициклизам, веслање или атлетику третирамо као поједничне спортове, табела би могла да нам да земље које су свеукупно најбоље.

„Шпанија има највише медаља у различитим спортовима, тако да се заиста може рећи да су они истински Олимпијци", каже Ревилак.

У том случају Британци падају на табели.

Иако нека истраживања говоре да је број освојених медаља неке нације пропорционалан количини новца уложеног у спорт, чини се да је однос између новца и успеха ипак нешто компликованији.

Могуће је да државе троше више новца у припремама за домаћинство Игара.

Државе у којима су се Игре одржавале између 1988. и 2016. године су имале за два одсто бољи биланс у освојеним медаљама у поређењу са такмичењима у којима су се борили у иностранству (иако овај тренд временом опада).

У ствари, у периоду после Другог светског рата, бенефити домаћинства су били чак 10 пута већи него у периоду између 1988. и 2016. године.

Постоји неколико корисних елемената које вам доноси домаћинство: локално познавање терена (и могућност да тренирате на њима), домаћа публика, али и чињеница да земље домаћини могу да лобирају око списка спортова који ће се наћи на Играма.

Иако су бејзбол и софтбол већ имали своје место на Олимпијадама, није никакво чудо што их је Јапан поново желео на Играма у Токију.

Наравно, ове године је предност домаће публике била избрисана због празних стадиона у Јапану.

Иако су спортисти можда и навикли на наступе пред празним трибинама, то ипак може да има утицаја на резултате.

У студији која се бавила фудбалским мечевима који су се играли иза затворених врата у Енглеској, недостатак подршке клубовима када су играли на свом терену није имао превелики утицај на то ко је и колико голова постизао, али је зато истраживање показало да се смањио број жутих картона које је судија давао играчима гостујућих тимова.

Могуће је да присуство публике представља додатни притисак на судије да гостима показују картоне, али не и домаћинима.

Без тог притиска теже је утицати на арбитре.

И док предност домаћег терена може да помогне нацијама да постижу боље резултате од очекиваних, Игре у Токију су можда представљале и неку врсту аномалије за Јапан, с обзиром на околности.

Свеједно, нико није био изненађен појединим аутсајдерским причама и са ових Игара.

Спортиста који касније сазревају има много више него што мислите.

Погледајте видео о човеку који хода на канапу 70 метара изнад тла

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]