Србија и одбојка: Како је настала плава чета и како су њени творци допринели новим медаљама

„Чувај се, свете, плаве чете", речи су чувене југословенске одбојкашке химне из 1997. године које су и данас актуелне у Србији, земљи одбојкашких шампиона.

Ни химне, а ни осећаја широм света да се плаве чете треба чувати, не би било да група момака окупљених око селектора Зорана Гајића 1995. године није мимо свих очекивања дошла до бронзе на Европском првенству у Атини - првом одбојкашком такмичењу после укидања спортских санкција Савезној Републици Југославији.

„Та 1995. година је била одлучујући замајац за велики успон наше одбојке", каже у изјави за ББЦ на српском Зоран Гајић, тадашњи селектор репрезентације СРЈ и актуелни председник Одбојкашког савеза Србије (ОСС).

„Готово сви играчи и играчице који су касније носили дрес репрезентације редом су изјављивали да је то за њих била мотивација да почну да се баве одбојком", додаје он.

Генерација браће Николе и Владимира Грбића, Слободана Ковача, Дејана Брђовића, Горана Вујевића и других утрла је тако стазу успеха - у претходних 26 година одбојкаши Југославије, Србије и Црне Горе и Србије освојили су исто толико медаља са великих такмичења.

Најмање један од чланова овог тима учествовао је у освајању 24 од 26 одличја, док су само две медаље дошле када нико од њих није седео на селекторској клупи или био на терену - оне са европских шампионата 2011. и 2013. године.

Како је 1995. године рођена плава чета?

Током рата у бившој Југославији спортистима из Србије и Црне Горе није било дозвољено да учествују на међународним репрезентативним такмичењима, а 1995. године укинут је ембарго и одбојкаши су поново имали прилику да заиграју у дресу националног тима.

Те године одржавало се Европско првенство у Грчкој и пут до завршног турнира за југословенске одбојкаше ишао је кроз квалификације, а Одбојкашки савез Југославије је уз помоћ домаћина Грчке успео да издејствује улазницу за квалификације у којима је требало бити бољи од Данске, Шпаније, Шведске и Македоније.

„Првобитно није било планирано да Југославија игра квалификације, али смо накнадно додати у групу", подсећа Игор Јагличић, одбојкашки коментатор на телевизији Спорт Клуб.

Репрезентација Савезне Репулике Југославије која је 1995. године освојила бронзану медаљу на Европском првенству у Атини:

Селектор: Зоран Гајић

Квалификације за екипу селектора Зорана Гајића почеле су 26. фебруара 1995. године утакмицом у Копенхагену, а завршене су 12. јуна исте године.

Јагличић се присећа да је на домаћим утакмицама атмосфера била „сјајна".

„Играли смо једну од квалификационих утакмица на Бањици против Македоније, која није атрактиван противник, а сећам се да је било три хиљаде људи и игла није имала где да падне", каже овај спортски новинар.

Слободан Бошкан, члан бронзане генерације из Атине који данас тренира одбојкаше новосадске Војводине, сећа се да су то била прва међународна такмичења које је Југославија играла у екипним спортовима након ембарга, па је махом и због тога набој био велики - на терену и ван њега.

„Била је огромна енергија и код нас и код публике - тачно се видело колико су људи били жељни спортских догађаја", каже Бошкан за ББЦ на српском.

После осам мечева у квалификацијама Плави, како је био надимак југословенских одбојкаша, су успели да се домогну пласмана у Атину, а тамо су кренули без нарочитог притиска.

Онда су уследиле припреме које чланови те генерације памте и 26 година касније.

Бошкан се сећа тог периода и тврди да су то биле једне од најјачих и најдужих припрема које су чланови ове бронзане генерације која се касније окитити и сјајнијим медаљама имали у каријерама.

„Сви су били жељни да покажу шта та генерација може", истиче он.

Ипак, није било лако прогнозирати шта ће се тамо догодити, јер после три године санкција и у недостатку мечева против других селекција било је тешко створити јасну слику о дометима тадашње Југославије.

„Нико није имао никаква очекивања пред то Европско првенство 1995. године - хтели смо да дамо све од себе и видимо колико вредимо, то је све", присећа се селектор Гајић.

Први меч са тада фаворизованом Холандијом није прошао добро и уследио је очекиван пораз.

Међутим, репрезентативци Југославије су касније савладали Украјину, домаћина Грчку, Летонију и Немачку и нашли су се у полуфиналу.

„Сећам се да није владао неки оптимизам док нисмо добили Грчку и тада је постало јасно да можемо до полуфинала", каже Јагличић.

Италијани, који ће касније постати континентални прваци, били су прејаки за Југославију у борби за финале, али је Гајићев тим успео да савлада Бугарску и узме бронзу - прву велику медаљу за југословенску мушку одбојку после 1979. године.

„Пред меч за бронзу је све било на страни Бугара, али смо успели да добијемо и привучемо пажњу на своју генерацију и најавили све оно што ће касније доћи", прича Слободан Бошкан.

Одједном земља која није имала превише успеха у прошлости, која је прошла кроз санкције и тешке квалификације постаје трећа у Европи.

Тада се више ствари поклопило - имали смо талентовану генерацију, али је и у европској одбојци постојао својеврстан вакуум пошто су Италија и Холандија биле далеко боље од осталих, док друге репрезентације нису биле нарочито јаке, објашњава новинар Игор Јагличић.

„Постоји та романсирана прича коју наш народ воли - скупили су се из кафане и освојили медаљу", уз осмех прича Зоран Гајић.

Ипак, како каже, та медаља се ковала годинама, иако ни они сами нису били сигурни за шта су способни те 1995. године.

„Та генерација је годинама заједно стасавала и у млађим селекцијама некадашње Југославије и код мене у Војводини, у Црвеној звезди и Партизану - континуитет у раду смо успоставили крајем 80-тих година и ембарго нас је у томе прекинуо", прича он.

У новосадској Војводини је стасавала обећавајућа генерација младих одбојкаша под Гајићевим вођством, а из те генерације су се Никола и Вања Грбић, Ђула Мештер, Слободан Ковач и Ђорђе Ђурић нашли у бронзаном тиму 1995. године.

Током међународних спортских санкција од 1992. до 1995. године многи чланови те генерације, као и тренер Гајић, напустили су Југославију, али су успели да остану тим.

„Јако смо се добро познавали, многи играчи су и током ембарга и после тога играли за мене у иностраним клубовима попут Бобе Ковача, Горана Вујевића и Дејана Брђовића", каже Гајић.

Трудио сам се да их повучем са собом у клубове и увек смо били у контакту, чак и када нисмо могли да играмо, додаје садашњи председник ОСС.

Освајање бронзе био је тада огроман успех, али будућност југословенске одбојке и даље је била у магли.

Плави одбојкаши су тада постали свесни колику снагу и потенцијал имају - то је заправо било најважније, тврди Слободан Бошкан.

„Ипак, када би било ко из наше генерације рекао да је после ове медаље знао да ћемо у наредним годинама имати такав континуитет - био би неискрен", закључује он.

Четврт века у врху на темељима из Атине

Мушка одбојкашка репрезентација Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) у својој историји има само две бронзане медаље са највећих такмичења - обе су са Европског првенства и освојене су 1975. и 1979. године.

„Одбојкаши су у старој Југославији били углавном екипа која може да буде седма, осма или девета на неким већим такмичењима - и то је то", каже одбојкашки коментатор Игор Јагличић.

Бронзом из Атине почиње трофејни низ југословенске и српске мушке одбојке - осим што је освојена медаља после 16 година, на тај начин је изборена и шанса да се тим такмичи и дође до медаља на Олимпијским играма у Атланти 1996. године и шампионату света 1998. године.

Ипак, тек после још једне бронзе на Олимпијади у Атланти постало је јасно да тадашња Југославија „има шта да тражи" међу најбољим екипама планете и почели су да се праве дугорочнији планови за наредна такмичења, каже Гајић.

Средњи блокер те репрезентације, Ђула Мештер, који је са Гајићем сарађивао у Војводини и претходно у јуниорској селекцији СФРЈ, јасно се сећа завршнице Игара у Атланти.

Плави у у четвртфиналу добили Бразил са 3:2 у сетовима и „показали су карактер" шампиона, али су у полуфиналу поново налетели на Италијане који су тада још увек били „далеко испред" и нису имали шансе, истиче Мештер у изјави за ББЦ на српском.

Међутим, против Русије су ствари биле другачије и стигла је још једна бронза.

„Никада нећу заборавити последњи поен из Атланте када смо освојили бронзу и доживели касније дочек у Београду заједно са кошаркашима - после злата из Сиднеја нисмо имали ту привилегију због тада актуелне политичке ситуације у земљи", додаје Мештер.

У претходних 26 година, мушка одбојкашка репрезентација бранила је боје три државе - СР Југославије, Србије и Црне Горе и Србије - и учествовала је на свих 15 првенстава Европе која су одржана у том периоду, укључујући и овогодишњи шампионат на којем су српски одбојкаши заузели четврто место.

Два пута су се нашли само међу најбољих осам селекција Европе (2009 и 2015), док су у преосталих 13 наврата стизали до борбе за медаље којих су укупно освојили 10 - три злата, сребро и шест бронзаних одличја.

На пет од последњих шест светских првенстава плава чета је успела да се пласира у полуфинале - 1998. године освојила је сребро, 2010. године бронзу, а три пута је завршавала турнир као четвртопласирана репрезентација планете (2002, 2006 и 2018).

На Олимпијским играма освојили су бронзу у Атланти 1996. године и титулу у Сиднеју 2000. године, али после тога нису успели да добаце даље од четвртфинала.

У Светској лиги изборили су се за укупно девет медаља - једну златну, пет сребрних и три бронзане.

Континуитет који српски одбојкаши имају од распада бивше Југославије се на репрезентативном нивоу у врхунском спорту, не само у одбојци, ретко виђа.

Зоран Гајић каже да не постоји превише „елегантно" и несвакидашње објашњење за тај феномен.

„Људи једноставно раде - одбојкаши скромно живе и много раде, не размишља се много о неким другим стварима које би могле да скрену фокус са тога", сматра он.

Игор Јагличић, који је на десетинама турнира путовао са српским репрезентативцима, сматра да је један од разлога успеха ред који је успостављен још те 1995. године.

„Ко год да је био селектор постојао је један уходан живот репрезентације - знало се ко шта ради, када и где, био то одлазак на ручак или нешто озбиљније", објашњава овај новинар.

Члан генерације која је у Атини пробила лед, Слободан Бошкан, сматра да велики део заслуга припада људима који су тада водили југословенску одбојку - пре свих Александру Боричићу, тадашњем председнику савеза и актуелном председнику Европске одбојкашке федерације.

„Он је од овога направио једну одрживу причу", поручује Бошкан.

Како је генерација из 1995. године наставила да живи кроз нове успехе?

Само две медаље са великих такмичења стигле су у Србију, а да у њиховом освајању на терену, са клупе или из фотеље у Одбојкашком савезу Србије није учествовао неко од освајача бронзане медаље из Атине 1995. године.

Тренер Зоран Гајић је до 2001. године предводио репрезентацију са клупе и тај период се сматра једним од најуспешнијих у историји југословенске и српске одбојке - одбојкаши су постали олимпијски (2000. године у Сиднеју) и европски шампиони (2001. године у Чешкој), уз још четири медаље са Олимпијаде, европских и светских првенстава.

Злато са Игара у Сиднеју је највећи успех српске и југословенске одбојке и тај тим је најјачи у историји обеју земаља, сматра одбојкашки коментатор Игор Јагличић.

Окосницу те екипе чинили су момци који су пет година раније у Атини освојили бронзу попут браће Грбић, Горана Вујевића, Андрије Герића, Ђуле Мештера и Слободана Бошкана, а прикључили су им се млађи играчи које је предводио Иван Миљковић и нешто старији Васа Мијић.

Од играча који су 1995. године играли на првенству Европе у Грчкој, Никола Грбић је најдуже носио репрезентативни дрес и 2010. године се опростио још једном бронзом на Светском првенству у Италији.

Андрија Герић се повукао годину дана раније, освојивши сребрно одличје у Светској лиги чија се завршница те године играла у Београду.

Србија је у наредних пет година наставила да ниже успехе - постала је првак Европе 2011. године и освојила је бронзу две године касније за време селекторског мандата Игора Колаковића.

У овом периоду у српском тиму није било играча или тренера који су учествовали на Европском првенству 1995. године.

Међутим, низ се наставио када је Никола Грбић преузео тим 2015. године и на том месту остао је до 2019. године - српска селекција је у том периоду освојила злато и сребро у Светској лиги, а била је и трећа у Европи.

На Светском првенству у Италији 2018. године Србија није успела да освоји медаљу - изгубила је од Сједињених Америчких Држава у мечу за бронзу.

Наредне године Србија је била 11. у Лиги нација, такмичењу које је наследило Светску лигу, а некада један од најбољих техничара света одлучио је да оде из репрезентације.

Ипак, одласком Грбића није трпео утицај генерације из 1995. године - наследио га је Слободан Ковач.

По преузимању функције Ковач је у интервјуу за сајт odbojka-volleyball.com рекао да је то био „позив који се не одбија" и да „за тренера не постоји добар или лош моменат" да преузму тим.

Србија је непосредно пре тога заузела четврто место на Светском првенству у Италији и Бугарској, а већ у првој години селекторског мандата Ковач је помогао српским одбојкашима да се попну на кров Европе победом над Словенијом у финалу у Паризу.

После освајања злата у Француској селектор је рекао да Србија има „врхунске играче" са којима је радио највише на психолошкој припреми пред такмичење, те да „није направио никакво чудо".

Ковач и Грбић су као тренери наставили оно што је њихова генерација започела, а Зоран Гајић наводи да је веровао да ће бити успешни у одбојци и када не буду више активни играчи.

„Они су људи који су били изузетно посвећени одбојци током читавих играчких каријера - то је утицало да касније одлуче да остану у овом спорту и постану тренери.

„Као тренер сам се трудио да им увек објасним зашто нешто вежбамо на тренингу и, ако сам ја макар мало утицао на то да наставе даље у одбојци, бићу јако задовољан", каже Гајић.

Мештер пак тврди да је веровао да ће Грбић бити успешан тренер још у играчким данима.

„Био је дизач, капитен и лидер на терену, а већ се у последњим годинама каријере окретао том послу", каже некадашњи средњи блокер репрезентације Југославије.

Где су данас освајачи бронзе из Атине?

Готово сви чланови овог тима су по завршетку играчких каријера наставили да се баве одбојком - неки су постали функционери, док су други отишли у тренере.

Гајић је 2016. године постао председник ОСС, а на месту потпредседника је некадашњи средњи блокер репрезентације који је и те 1995. године био у екипи - Ђула Мештер.

Слободан Ковач, поред репрезентације Србије, предводи и пољски Белчатов, док је Никола Грбић главни тренер италијанске Перуђе.

У Перуђи је и Горан Вујевић који обавља функцију спортског директора пошто је претходно је као играч за италијански тим наступао девет година.

Жарко Петровић, један од најискуснијих чланова екипе која је из атинског Пиреја донела бронзу, био је тренер у Војводини пре смрти 2007. године.

Капитен те генерације, Дејан Брђовић, који је преминуо 2015. године, био је тренер крагујевачког Радничког и директор Рибнице из родног Краљева.

Жељко Танасковић је председник Одбојкашког клуба Партизан, а Андрија Герић је данас психолог који ради са спортистима.

Слободан Бошкан као тренер предводи Војводину, у којој је претходно био спортски директор, а у новосадским црвено-белима је раније радио и Ђорђе Ђурић.

Владимир Грбић се 2016. године кандидовао на изборима за председника ОСС, али је тада победио Зоран Гајић.

Како је дошло до тога да читава једна генерација, после играчких каријера које су трајале 15 или 20 година, настави истим путем у неким другим улогама?

Бошкан проналази једноставан одговор.

„Свако од нас је по завршетку каријере размишљао у ком правцу ће отићи, а одлучили смо се да наставимо да радимо нешто чему смо били страствено посвећени.

„Професионални спортиста током каријере свој посао доведе до перфекције, а када завршите каријеру остаје огромно знање које сте стекли и онда се суочите са питањем да ли желите то да надоградите или желите да уђете у неку потпуно нову сферу и почнете од нуле", каже први тренер одбојкаша Војводине.

Ми смо се одлучили за ово прво, закључује Бошкан.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]