Ватерполо, Србија и јуниорска репрезентација: Ко су неки нови клинци и како су освојили свет

„Сви су на ногама у овим тренуцима", каже узбуђено коментатор Радио-телевизије Србије.

До краја финала Европског првенства 2012. године остало је тек нешто више од једног минута, а ватерполисти Србије имају напад.

„(Филип) Филиповић је на другој страни, још може да се поентира, пролази време", штанца коментатор речи без даха.

„Прилика… Гол! Гол, гол, гол, гол, гол - Вања Удовичић".

Капитенски је Удовичић решио меч, ватерполисти су и тада освојили злато, а све је уз телевизор помно пратио једанаестогодишњи ватерполиста Стефан Бранковић.

„Тај гол Удовичића за победу ми је некако остао урезан у сећању", каже Бранковић.

Девет година касније јуниорска репрезентација Србије у ватерполу постала је првак света, а одлучујући гол у финалу постигао је у управо Бранковић - капитенски.

„Знали смо тада да је премало времена да се Италијани врате", каже кратко Марко Радуловић, који је проглашен за најбољег играча турнира.

„Тај тренутак када схватиш да си првак света је осећај који нико не може да ти узме".

Јуниори су тако кренули стопама сениора, који су недавно освојили злато на Олимпијским играма у Токију, одбранивши титулу из Рија.

Шесторица, а можда и голман Бранислав Митровић, тада су се - уз сузе и песму „А сад адио" - опростила од репрезентације, али на праг сениорског тима стижу нови клинци.

„Свака носи неког хероја и биће у будућности нових Филиповића и Прлаиновића да постижу успехе", каже Бранковић одлучно.

„Ипак смо ми одгајани у Србији, имамо тај менталитет - учени смо да освајамо медаље и дижемо трофеје".

Одрастање уз великане

„Хоће ли неко на ватерполо?".

То питање Душана Мандића, после освајања злата у Токију - када је парафразирао чувени Фејсбук статус МВП-ја НБА лиге Николе Јокића - преплавило је друштвене мреже током лета.

Вероватно су га многи послушали и заиста ускочили у базен.

У последње две деценије медаље су се само стизале и стизале, на велику радост младих нада које су… Па, прилично младе.

„Олимпијске игре у Лондону 2012. године су прво ватерполо такмичење којег се сећам", каже Владимир Мишовић, најбољи голман првенства света за јуниоре.

Мишовић, Бранковић и Радуловић су генерација 2001 и одрастали су уз нека од највећих имена српског ватерпола, а последњих година добили су прилику да са њима и тренирају.

„Ове године ћу гледати (дугогодишњег репрезентативца Србије Милоша) Ћука на тренингу", каже Бранковић, ватерполиста Радничког из Крагујевца.

„Није битно што нисмо иста позиција, вуче те да будеш бољи само што гледаш и осећаш поред себе људе који имају толико искуства и знања.

„Када тренираш са њима полако се пењеш ка том светском ватерполу", додаје.

Последњих годину дана поред себе је имао и Страхињу Рашовића, такође дугогодишњег репрезентативца, од којег је, истиче, такође много научио.

„Кад помислим на њега увек су ми у глави његова жустрина када видим да нешто баш јако жели.

„Као тигар буде", каже двадесетогодињши Бранковић.

Како каже, посебно памти сцену са утакмице у Будимпешти прошле године.

„Био сам заиста исцрпљен, а он плива поред мене и виче ми 'дај ми лопту, дај ми лопту'.

„Ја му дам и он креће да весла… Та сцена ми се тако урезала, помислио сам да ја тако треба да изгледам и да морам увек да дајем максимум", каже.

Слична искуства имали су и његови саиграчи.

Мишовића, који наступа за Црвену звезду, првом тиму је прикључио управо селектор Дејан Савић, тада тренер црвено-белих.

„Имао сам страх кад сам чуо да треба тренирам са првим тимом, али са Савићем се то брзо изгуби - баш зна са играчима и како да те усмери да даш максимум", наводи.

Кључ је, наводи, у Савићевом ставу и „људској комуникацији".

Марко Радуловић, такође члан Радничког из Крагујевца, каже да би била част само бити на припремама репрезентације Србије.

„Постоји ту мала доза стреса да ли ћемо успети да оправдамо тај позив ако он дође, али радимо најбоље што умемо, па ће ваљда и то доћи", каже.

Наравно, селектор Савић и на то мисли, па је са младим надама ишао на вечеру - али без ватерпола.

„Опустио нас је максимално колико је могао, причали смо о приватним животима, породицама.

„Оставили смо ватерполо са стране", наводи Радуловић.

„Рекао нам је све што осећамо нормално, да ћемо се навићи и да ће све бити у реду".

Тим који је освојио Светско првенство у Прагу

Селектор Урош Стевановић, иначе Савићев помоћник у сениорској репрезентацији, познат је по раду са млађим играчима.

Млади ватерполисти - личне карте

У финалу Светског првенства за ватерполисте до 20 година у Прагу, репрезентација Србије савладала је Италију 10:8 (3:3, 1:1, 3:2, 3:1).

То је треће злато Србије у овом узрасту - титула је освојена и 2011. и 2015, уз сребро 2019. и бронзу 2009, 2013. и 2017.

Кренули су ватерполисти силно - Чешка је савладана са чак 28:0, да би уследио реми са Шпанцима 6:6, када је Радуловић изблокиран приликом шута за победу.

Уследиле су победе против Америке 14:9 и Словачке 15:0, а потом и против Бразила у осмини финала 15:5.

Хрватска је поражена 12:10 у четвртфиналу, а капитен Бранковић каже да ће меч памтити до краја живота.

„Избачен сам пред крај меча, а мој тим се скупио и почео гризе.

„Осетио сам тада као да ми шаљу енергију и да им ја враћам, као да смо и даље сви заједно, иако сам ја ван базена.

„Доста ми је то било емотивно, памтићу тај тренутак заувек", истиче.

Мађарска је у полуфиналу савладана 10:7 и на крају Италија.

„Мало су се слегли утисци, иако у почетку нисмо били свесни шта смо урадили", наводи Бранковић.

Титула у Прагу круна је њихових дугогодишњих напора.

Ово је њихова прича.

Рођен је 2. маја 2001. године и Партизаново је дете.

Одрастао је у Земуну, а у ватерполу је завршио због старијег брата Јанка.

„Он је први почео да тренира и родитељи су били као 'не интересује нас, идеш на ватерполо као старији брат'", каже Бранковић уз осмех.

Одмах су га, каже, послали у Партизан, где је провео десет година.

„Та Партизанова школа је неопходна за сазревање младог играча и моја генерација је једна од последњих која је успела да захвати тај стари систем", присећа се.

„Тренер ког највише памтим кад сам био мали је Синиша Будраг, па браћа Ћирићи (Стефан и Милош), после Зоран Контић, па Зоран Миленковић.

„То су све имена која треба проћи да би се сазрело", наводи.

Ватерполо идоле никада није имао, већ је, истиче, гледао да „од свих великана покупи оно најбоље".

У Раднички из Крагујевца прешао је 2019. године и већ има освојен Куп Србије, као и регионалну лигу освојену овог пролећа.

Кад није у базену воли да „сазнаје нове ствари и занимљиве чињенице", а додаје и да је у последње време постао заљубљеник у природу и путовања.

„Када прочитам, видим или осетим нешто ново то ме испуни целог, цео дан будем под утиском и легнем да спавам знајући да нисам протраћио дан.

„А у природи упознајеш себе и сазреваш, сви се осећају лепо окружени природом.

„Надисати се кисеоника и лећи да спаваш у девет увече. Нема ништа лепше од тога".

Рођен је 6. јануара 2001. у Ријеци.

Поникао је у чувеном Приморју и играо за млађе селекције Хрватске, због чега се о њему доста писало када је одлучио да наступа за Србију.

Пре Радничког из Крагујевца у Србији је играо за Војводину и Шабац.

„Као мали прво сам тренирао кошарку и карате, али тренинзи нису били редовни и једноставно нисам био за то", присећа се Радуловић.

„Вода је мој терен, у води се осећам најбоље - то је била љубав на први поглед".

Период у Приморју описује као „најлепше године".

„Нисам јурио ни славу, ни новац - далеко од тога да то сада радим - али тада је то била само игра и уживање у спорту", наводи.

Откуд он уопште у Србији?

„Било је несугласица са управом и тренером у Приморју, добио сам позив од Војводине и радо сам пристао", наводи.

Како наводи, када се то догодило више није добијао позив за јуниорску репрезентацију Хрватске.

„Видели су вероватно као увреду што сам са 17 година ишао негде ван да се развијам, без обзира што је то Србија - исто би било и да је Италија у питању", каже.

Убрзо је уследио и позив Уроша Стевановића, селектора јуниорске репрезентације Србије и Радуловић је пристао, наводећи да је то „најбоља одлука коју је могао да донесе".

Када је реч о идолима помиње два имена - Самир Бараћ из Хрватске и Александар Шапић.

„Шапић је број један, непревазиђени нападач, дао је више од 2.000 голова и те бројке све говоре", наводи.

Ретко има слободно време, али када се то догоди воли да буде сам, шета, слуша музику и путује.

Рођен је и одрастао на мору, па су га у једном интервјуу питали како се сналази на копну.

„Како мора", одговорио је уз осмех.

„Волим шуму и природу, па ми је идеално ово подручје Крагујевца, у срцу Шумадије", истиче за ББЦ на српском, такође уз осмех.

Рођен је 15. септембра 2001. у Панчеву.

Ватерполо је почео да тренира са десет година у панчевачкој Младости, али није одмах стао међу стативе.

„Случајно сам постао голман", каже.

„На једном турниру, кад смо били клинци, нисмо имали голмана на тренингу, ја сам се јавио и од тада сам голман", објашњава.

И ватерполо је почео случајно да тренира.

„Родитељима није било битно који спорт, само док се тренира, а ишао сам на фудбал, аикидо и пливање.

„Касније је неколико другова из разреда у основној школи је ишло на ватерполо, па сам и ја кренуо са њима", наводи.

Ватерполо идола током одрастања није имао, али каже да је највише пратио Дениса Шефика.

„Гледао сам од свих наших славних голмана да узмем понешто и пробам то да примерим, чисто да видим да ли и ја могу као они", истиче.

У Звезду је прешао 2015. године, преко друга који је тамо тренирао.

„Десило се и да је у том тренутку Звездин голман из моје генерације престао да тренира, тако да сам се надао да ћу ја упасти на то место".

Тако је и било.

Конкуренција

Уместо „хоће ли неко на ватерполо" једно од најучесталијих питања последњих година било је „има ли будућности за ватерполо у Србији".

И заиста је у једном тренутку изгледало као да нема.

Почетком прошле деценије Србија је у четири сезоне имала три клуба у финалима Лиге шампиона.

Партизан је 2011. постао првак Европе, седми пут у историји, Звезда је две године касније то успела први пут, док је крагујевачки Раднички 2014. изгубио у финалу од Барселонете.

Због економске кризе, којом су нарочито били погођени италијански клубови - а међу њима и моћни Про реко - доста српских репрезентативаца тада је прешло у српске клубове.

Ипак, тај период се брзо и почеле су муке, а посебно је био погођен славни ВК Партизан, седмоструки првак Европе.

У наредних неколико година клупски ватерполо је имао доста финансијских и инфраструктурних проблема, а није био редак случај ни да се клубови гасе.

Међутим, у последњих неколико година ситуација се променила, што је крунисано титулом Радничког у регионалној лиги.

Југослав Васовић, председник Радничког, изјавио је нешто раније за Моцарт спорт да је „од 2018. држава почела озбиљно да обраћа пажњу".

Како наводи, дуговања Ватерполо савеза Србије решена су управо уз државну помоћ, а убрзо су и клубови почели да добијају средства.

Раднички је тада почео да, како каже, „прави клуб, а не екипу" и ове године окончана је дугогодишња доминација хрватских клубова на Јадрану.

Бранковић је био део тог успеха.

„Системски рад Радничког, који почиње да личи на онај рад из Партизана, заиста даје резултате", наводи.

„Тим се слаже у односу на појединце, гледа се да ли су сви компатибилни и да ли се слажу као људи - тако мора да буде да би било успеха", додаје.

Ситуација је се толико променила да ситуација у лиги, сматра Бранковић, почиње да „личи на светски ниво ватерпола".

„Пре неколико година имали смо сваке сезоне по један јак клуб, евентуално два - ове године имамо најмање четири, уз још два који могу да помрсе рачуне свима", каже.

Нови Београд, на пример, има тим снова, каже Бранковић.

Базеном 11. април наредне сезоне дефиловаће пола репрезентације Србије - Мандић, Јакшић, Страхиња и Виктор Рашовић, Душко и Гојко Пјетловић - док их са клупе предводи Владимир Вујасиновић.

„Петар Митровић и Василије Мартиновић, који су били на светском, имаће прилику да тренирају са таквом екипом - то је одлично, покупиће велико искуство", каже Бранковић.

Партизан на то одговара двојицом великана - Стефаном Митровићем и Миланом Алексићем, а Звезда бившим репрезентативцем Николом Рађеном, уз Гаврила Суботића и Вељка Танкосића.

На крају, моћан тим - и чак шест златних репрезентативаца из Прага - има и крагујевачки Раднички, а неће бити лако ни против Војводине и Шапца.

„Ова сезона ће бити баш егал, што је одлично за ватерполо - биће људима занимљиво да гледају", каже Бранковић.

Шта даље?

Злато је освојено и млади ватерполисти су неко време морали да се привикавају на нову нормалност.

„Другарица са којом се дуго нисам чуо ми је писала и као 'еј, видела сам те на вестима'", наводи Бранковић уз осмех.

„Твоје име се врти по медијима, свуда си на друштвеним мрежама… Чудан је осећај", додаје.

Мада није само то чудно.

„Имамо 20 година, сениори смо, следећег лета неће бити јуниорског окупљања репрезентације, као ни јуниорског такмичења међу клубовима.

„Све је то ново за нас", каже.

Који су циљеви у овој години?

„Што боља клупска сезона, што више трофеја и позив у А селекцију репрезентације за Европско и Светско првенство", каже Радуловић.

„За то ћу тренирати, па ћемо видети шта ће бити", додаје.

Мишовић у сезони 2021/2022 циља пласман у Лигу шампиона са Звездом и да се „наметне селектору Савићу у репрезентацији".

Раднички из Крагујевца је већ у Лиги шампиона и то у прилично тешкој групи са Барселонетом, Ференцварошем, Олимпијакосом, Динамом из Тбилисија и Новим Београдом.

„Желимо пласман у најбољих осам", каже Бранковић одлучно, додајући да му је драго што је група тако тешка.

„Да се такмичимо са свима, поготову са највећима, видимо где смо и где треба да напредујемо" , наводи.

Нада се и одбрани титуле у регионалној лиги, али истиче да је нешто испред свега - Србија.

„Много волим Србију, заљубљен сам у њу", каже кратко.

„Све поштујем и ценим, али мени је моја Србија нешто најлепше на свету и урадити нешто за своју земљу је велика ствар, то бих волео", додаје.

Због тога се селимо неколико година у будућност.

Испред младих ватерполиста су новине и велики наслов, исписан масним црним словима - шта пише?

Србија на крову света, Бранковић МВП-на пример?

„Ух, то стварно звучи прелепо", каже млади ватерполиста са чежњом у гласу.

А потом би могло да пише и - Ватерполисти Србије поново одбранили олимпијско злато, Мишовић зачарао мрежу.

„Ма битно је само да је Србија освојила злато", каже млади голман кратко.

„Мишовић не мора нигде да пише", додаје.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]