Србија, ватерполо и пливање: У земљи олимпијских шампиона, више од половине младих су непливачи

Земља непливача освојила је још једно златно олимпијско одличје - у базену.

Звучи невероватно, али је тако - готово две трећине младих до 30 година у Србији не зна да плива, показзало је истраживање.

Удружење Побуна Србија анкетирало је 2.400 особа, а многи су навели да за време школовања „никад нису пробали да науче да пливају јер није било школа пливања или базена у њиховом месту".

Када је истраживање објављено, 2019. године, наведено је да „75 одсто непливача никада није било на мору".

Директор Ватерполо клуба Партизан Никола Куљача каже да је једино решење - системско.

„Пливање је једна од основних спортских дисциплина - уз атлетику и гимнастику - и требало би да буде у склопу школских активности", наводи он за ББЦ на српском.

„Уживање у плићаку"

Ивица базена или плићак на обали места су где се окупља највећи број људи на купалиштима.

Тако је 26-годишњој Ивани Станковић, која не уме да плива, најважније да ногама може да дотакне дно.

„Тада сам опуштена, али нисам спремна да будем у већим дубинама.

„Као мала, нисам имала прилике да боравим на мору, а поред тога и моја мајка је непливач, тако да су ми могућности да научим да пливам биле ограничене", каже она за ББЦ на српском.

Као дете је ишла на курс пливања.

„Страх ме је ипак обузимао све време и нисам изашла на завршно полагање због тога.

„Желим да научим да пливам, посветићу једно летовање томе сигурно, али се за сада није јавио адекватан тренутак за то", наводи.

Да јесте прави тренутак за пливање, најавио је некадашњи министар просвете Младен Шарчевић почетком 2020. године.

Он је током представљања Стратегије развоја до 2030. године, рекао да се у школе враћају „базични спортови", међу којима је и пливање.

То је потврдио и заменик градоначелника Београда Горан Весић у јулу, када је најавио изградњу пет отворених базена.

„Тада ћемо моћи да разговарамо са Министарством просвете, науке и технолошког развоја да се пливање уведе као обавезан предмет у основној школи јер има много деце која су непливачи, због чега се дешавају трагични догађаји", навео је он.

Само у једној недељи у јуну ове године, утопило се шесторо младих.

Тренер и координатор у Српском пливачком клубу Веселин Петровић каже да се „нажалост, о пливању води рачуна само кад дође летња сезона и кад крене црни биланс утапања на рекама и базенима".

Наводи да у неким градовима, попут Крушевца, Јагодине, Параћина и Новог Сада, деца која похађају трећи, четврти или пети разред током једне школске године имају часове физичког на базену барем неко време.

„То није прописано у школском систему, али у тим местима имате велике спортске центре и базене, где професори воде ђаке на обуку и тренинге пливања у договору са спортским центрима.

„Насупрот томе, деца у Београду су оштећена зато што немају контакт са водом и воденом средином током школовања", каже он.

Додаје да је разлог томе мали број затворених базена у односу на број становника.

„Нови Сад има три затворена базена и око седам пута мање становника од Београда, а у главном граду има око шест или седам базена што је само по себи негативан параметар за водене спортове", наводи.

У питању су спортски центри Мирко Сандић, Ташмајдан, Милан Гале Мушкатировић, стари ДИФ, Пинки и 11. април на Новом Београду, као и Завод за спорт на Кошутњаку.

Такође, Обреновац има свој спортско-културни центар.

Петровић каже да њихово искуство показује да у Београду има највише непливача или слабијих пливача.

Непливачи, полупливачи и пливачи

Петровић објашњава да у пливачком спорту постоје три категоризације познавања пливачких вештина - непливач, полупливач и пливач.

„Ту долази до мешања.

„Људи мисле да су пливачи, а у ствари су полупливачи", наводи.

Полупливачи су, каже, особе које су самосталне и релативно безбедне у дубокој стајаћој води - на језерима и базенима.

„Међутим, оне не познају спортске технике пливања.

„Иако делимично познају пливачку вештину, не сматрамо их безбедним ако уђу у Дунав или Саву", наводи.

Пливачи се одређују тиме што знају бар два од четири званично призната стила пливања - краул, леђно, прсно и делфин.

„Жене често пливају прсни стил са главом изнад воде што није ефикасно, то су полупливачи.

„Да би пливање било спортско, глава мора да се спусти у воду", објашњава.

У супротном, додаје, ако се на тај начин уђе у таласе, брзу воду или реку, пливач може да буде животно угрожен.

Директор ВК Партизан Никола Куљача сматра да истраживање не показује да би се они који не знају да пливају нужно удавили када би скочили у воду.

„Сматрам да се ту више ради о томе да ли постоји функционално знање сва четири стила или барем једног стила како треба.

„Било би поразно да само 25 одсто младих зна да се одржава на води, али да у неким екстремнијим условима не би могли да се одржавају", наводи.

Стога су из Ватерполо клуба Партизан осмислили пројекат у сарадњи са општином Вождовац да се у школе уведе један час физичког васпитања на базену на ком би се учило пливање.

„Овде на Бањици имамо сву инфраструктуру за часове обуке пливања, а пливачку школу имамо и ми као ватерполо клуб.

„Пробаћемо да са професорима договоримо неку врсту сарадње да ђаци између првог и четвртог разреда крену на часове пливања, чим школе почну да раде", каже.

Најмањи проценат пливача у граду на две реке: „Чланарине у пливачким клубовима у Београду високе"

Велики број непливача и мали број базена резултира високим чланаринама, каже Петровић.

„Оне су узроковане тиме што се спортски центри само делимично финансирају из државног буџета.

„Они морају самостално да приходују, а трошак пребацују на спортске клубове који раде у оквиру тих центара - што доводи до тога да клубови морају да приходују од родитеља уписане деце", објашњава.

Додаје да је иницијатива коју је његов клуб предузео - најнижа чланарина у Београду.

„Родитељи крену да доводе децу неколико месеци, а потом више или немају да плате, или дође зима.

„Међутим, деци је потребно од 12 до 24 месеца да науче пливачку вештину с обзиром на њихове моторичке способности", наводи.

Објашњава да је доследност потребна у спорту и код деце и код одраслих, да би та активност сходно броју радних сати имала одређене видљиве резултате.

„Пливање је један од најздравијих, ако не и најздравији спорт за развој деце, а притом је део опште културе", наводи.

Додаје да имају полазнике школе пливања и од 70 година, а да се одрасли обично јаве у тридесетим.

„Стидљиво питају за обуку, али кад виде да има много људи који такође не знају да пливају, буде им лакше", каже.

„Војводина има најдужу пливачку традицију"

Петровић каже да у Војводини процентуално има најмање непливача у односу на остатак Србије.

Такође, додаје да је ситуација са непливачима била најгора у јужном и централном делу Србије.

„Међутим, са изградњом базена 70-тих, 80-тих и 90-тих у Нишу, Параћину, Јагодини, тај део Србије почео је да предњачи по броју обучених непливача.

„Тамо сте осамдесетих и деведесетих година имали акције да из свих оближњих села доводе децу да науче да пливају", каже.

Наводи да смо још из комунистичког доба наследили огромне базене.

„Имали сте градове где су пливање и ватерполо традиција, као што је у Врњачкој Бањи, која има затворени базен у хотелу и велики отворени базен", каже.

Додаје да су у последњих десет година и градови попут Ужица, Краљева, Ваљева, Лесковца и Бора добили затворене базене.

„Хоће ли неко на ватерполо?"

Петровић наводи да је период између пете и шесте године до десете или дванаесте идеалан да деца почну да се баве пливањем.

А да би се бавили ватерполом, неопходно је да веома добро познају сва четири стила пливања.

„Тек тада могу да почну да раде са лоптом.

„Када родитељи код нас у клубу изразе жељу да упишу децу на ватерполо, ми прво урадимо тест пливачких способности", каже Куљача.

Објашњава да уколико дете није довољно добар пливач, усмеравају га на њихову школу пливања где постоји почетни, средњи и напредни ниво.

„Тек кад савладају напредни, могу да почну да се баве ватерполом.

„Зато је важно децу доводити већ око седме или осме година, а може и раније већ са шест", наводи.

Упознајте Ану Јововић - са три године су јој ампутирали ногу, а сања Олимпијске игре:

Додаје да у репрезентацији Србије постоје играчи који су почели са шест година, а сада носе златне медаље.

„Тренутно имамо повећано интересовање - и родитеља и деце.

„Иако постоји током целе године, изражено је у септембру са почетком школе и у марту када родитељи пожеле да им деца науче да пливају пре одласка на море", каже.

Наводи да велики број деце који дође на обуку пливања види ватерполисте док тренирају, јер сви тренирају заједно.

„Родитељи их после тога једноставно оставе да наставе да тренирају ватерполо.

„Позивам све да дођу и како је рекао репрезентативац у ватерполу Душан Мандић после освојене златне медаље на Олимпијским играма у Токију - хоће ли неко на ватерполо?", каже Куљача.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]