Нагорно Карабах: Живот Јермена на граници са Азербејџаном - „Кад бисте само знали какво је то било понижење”

Подељена села, пресечени путеви, заустављена производња. После рата у јесен 2020. године између Јерменије и Азербејџана појавило се десетине километара нове границе, односно контуре које још нису утврђене.

Дописници ББЦ-ја на руском из Јерменије пропутовали су дуж нове границе да би видели како се локално становништво навикаква на комшије.

„Добро дошли у Азербејџан!" - гласи реченица на енглеском на великом билборду поред пута који води из јерменског Гориса у јерменски Капан.

Али чим зауставимо аутомобил да бисмо фотографисали билборд појављују су руски граничари да утврде ко смо и зашто смо се овде зауставили:

„Овде је генерално забрањено фотографисање. Уколико пређете пут већ сте на азербејџанској територији. Али пошто сте из Москве, ми ћемо вас штитити", шали се војник.

У совјетско време пут је грађен због погодности које су постојале игноришућу административне границе између република.

Када је Совјетски савез престао да постоји између Јерменије и Азербејџана догодио се први рат, када је Баку изгубио контролу не само над Нагорно-Карабахом, већ и над седам околних територија.

После рата који је Јерменија изгубила у јесен 2020. године, те територије су враћене под контролу Азербејџана.

Пут из Гориса у Капан на неколико кривудавих места сада залази у територију коју је Азербејџан вратио, тако да је одмах по завршетку рата азербејџанска војска поставила дуж њега неколико оваквих билборда.

Неки Азербејџанци и не пролазе тим путем, али они на симболичан начин подсећају непријатеља, који је доживео пораз, о ономе што се догодило.

Да би се избегли нови сукоби између Јермена и Азербејџанаца, Русија, која је учествовала као посредник у закључивању мировног споразума, не само да је довела мировне снаге, већ је распоредила и граничаре тамо где постоји опасност.

Граничари причају да локални становници од њих, а не од јерменске владе, сазнају о томе како се мења гранична линија, где се сада може ићи, а где се не сме:

„Азербејџанци тачно знају шта желе да постигну и бориће се до краја за сваку спорну парцелу, са јерменске стране таква спремност је неприметна, каже руски граничар.

„Напред можете да видите азербејџанску караулу али до Капана можете мирно да стигнете."

Четири хиљаде година стар Капан је престоница области Сјуник у Јерменији.

На истоку се граничи са Азербејџаном, на западу са азербејџанском енклавом Нахчиван, на југу са Ираном.

Погледајте видео: Шта је узрок сукоба Јерменије и Азербејџана?

И тако док се ми возимо према Капану, у сусрет нам иду камиони са иранским регистрацијама.

Уз пут често се наилази на фигуре медведа, који држе у зубима кључ.

Према једној од легенди, Сјуник или Зангезур, како га називају локалци (чији се велики део региона простире на обронцима Зангезурских планина) је кључ читаве Јерменије.

Док су се водиле битке у Карабаху, више пута смо чули од различитих саговорника у Јерменији да би следећи циљ азербејџанско-турске коалиције, у случају победе, био Сјуник.

Заузимање тог места омогућило би Азербејџану да се уједини не само са Нахчиваном, већ и са Турском.

Чини се, да сад бар нико неће да напада Сјуник.

Али према мировном споразуму који су потписали руски председник Владимир Путин, председник Азербејџана Илхам Алијев и премијер Јерменије Никол Пашињан, кроз та места мора да прође пут који ће Азербејџан ипак повезати са Нахчиваном.

Алијев је већ наредио да се започне изградња железничке пруге из града Горадиза до Зангелана, који је враћен Азербејџану после јесењег рата, и даље до јерменске границе.

Званичници које смо срели у Капану још не знају ништа о томе како ће нови пут проћи кроз њихов регион.

Међудржавна комисија, коју су у јануару формирали заменици премијера влада Азербејџана, Јерменије и Русије, наставља да ради на „мапи путева" за деблокаду свих транспортних коридора у региону.

„Ту је и стрес због губитка дела домовине, због изгубљеног рата.

„Он још није прошао, потребно је много више времена", рекао је један од регионалних званичника, који је желео да остане анониман.

Контролишући део пута, Азербејџанци још увек нису затворили кретања саобраћај, не само из Гориса у Капан, већ и даље, из престонице региона ка југу, до иранске границе.

Само саобраћајна полиција на периферији града упозорава:

„После неколико кривина видећете шаторе, то су Азербејџанци, ту не смете да се зауставите."

Затворени путеви и аеродром на граници

Ипак, неке путеве блокирала је нова граница.

На пример, најкраћи пут од Капана до села Агарак.

Средином фебруара њени становници пријавили су неколико случајева пуцњаве из правца Азербејџана, тако да је у близини села требало да буде постављено још једно место за руске граничаре.

Сада мора да се иде заобилазним путем у Агарак, а путовање не траје 10 минута, већ 40 минута.

Али није увек могуће доћи до тамо: првог дана, када су ББЦ дописници покушали да се одвезу до Агарака, земљани пут прекрио је велики снег.

Аутомобил једноставно није могао да прође овим планинским тереном, очајнички клизећи низ падину сваке нове планине и на крају се заглавио у селу Вартаванк.

„Дођите сутра, треба трактор да дође и очисти пут, тада ћете моћи да дођете до Агарака, а сада ни Лада Нива не може да прође", посаветовао нас је локалац.

Како каже, пре рата у околини села живело је стотине људи, али када су почела ратна дејства они су отишли и до данас се не журе да се врате, ишчекујући резултате преговора о граници.

У марту, пред почетак сезоне сетве, сељани ће се вратити, али за сада на локалним улицама има више паса него живих људи.

Бело штене, коме недостаје друштво и које се радује снегу који је тек пао, дуго је кружило око нас тражећи да се игра, али било је прилично бесмислено разговарати с њим о новој јерменско-азербејџанској граници.

Погледате видео: Страхоте рата - збрисана читава генерација

Када су се војни сукоби тек завршили, у Капану се активно расправљало о томе да чак и градски аеродром може да припадне Азербејџану.

Али за сада се стране слажу да ће нова граница ићи дуж реке која иде паралелно са пистом.

Авиони су престали да лете до Капана после распада СССР, за 25 година, старо узлетиште претворило се у рушевине али је у лето 2017. у граду започела изградња новог аеродрома.

Нови аеродром је добио сертификат у новембру 2020, одмах по завршетку рата, када се испоставило да ће нова граница буквално ићи дуж његове ивице.

Од тада запослени иду на посао, сервисирајући зграду која је спремна за рад, али ни не знају када би тамо могао да слети први авион.

За сада су планирани летови само из Јеревана, одакле је потребно пет, шест сати вожње аутомобилом до Капана, али у будућности аеродром теоретски може да прими и међународне летове.

„На 150 метара од војног пункта преко реке већ пролази граница, и сада је, како кажу, Азербејџан тамо", слежу раменима наши саговорници, чини се да не верују у потпуности да је Азербејџан успео да врати територије које није контролисао четврт века.

Дуж две обале реке, која је претворена у границу, безбедност аеродрома надгледају азербејџански, јерменски и руски граничари.

„Да ли видите Азербејџанце директно одавде?", покушавамо да разјаснимо.

„Виде се њихови шатори. Такође можемо да видимо када изађу да играју фудбал на пољану."

Из региона који су се вратили под контролу Азербејџана, 800 људи се преселило у Капан, а 4.700 је прешло у целу регију Сјуник.

Погледате видео: Јермени спаљивали куће пре одласка из Нагорно-Карабаха

Осам породица које су напустиле Гадрут (град у Нагорно-Карабаху, који је сада под контролом Азербејџана), Зангелан (регионални центар који је вратио Азербејџан), Мињиван (село у зангеланској регији), сада живе у бившој школи интернату у Капану.

„Четвртог дана како је рат избио, Путин је предлагао да се рат прекине, али је Пашињан рекао да ће се борити до краја. А шта је сада остало од Нагорно-Карабаха?", огорчен је Валериј Гаспарјан, који је био приморан да напусти Гадрут после 20 година.

Његов најстарији син наставља да служи војску Нагорно-Карабаха, а најмлађи је учествовао у војним дејствима и био је рањен.

Колико времена ће морати да проведу овде, Гаспарјан не зна:

„Захваљујући љубазном човеку који нас је овде сместио, у супротном бисмо по оваквом времену морали да проведемо ноћ на отвореном."

Досељеници не плаћају струју, гас, доносе им храну.

Прима пензију од 35.000 драма, што је око 30 долара, а изнајмљивање смештаја у Капану, према његовим речима, кошта од 50.000 драма.

На питање о чему избеглице сада највише брину, пензионер каже да је сада најважније вратити заробљенике кући.

Потрага за мртвима и повратак затвореника и даље су најболније теме у земљи три месеца после завршетка рата.

Такође је неопходно свим досељеницима да се обезбеди нови смештај.

„Добро, предао си Нагорно-Карабах. Али зашто сада предајеш Зангезур? Ово је срце Јерменије. Оно што Турци кажу, он је одмах рекао:

„Да, спреман сам да учиним", револтирано Гаспарјан коментарише понашање Јерменског премијер Пашињана.

Његове привремене комшије у згради школе-интерната, које су такође биле принуђене да напусте своје домове, не слажу се са тим како он оцењује политичку ситуацију у земљи:

„Не треба причати да је лоше, да је све лоше. Најважније је вратити децу из заробљеништва, а онда ће почети држава и решиће све друге проблеме", каже Нарбик, напомињући да га обично, из неког разлога, сви зову Коља.

„Ту је кров над главом, струја, вода, грејање, храна - све је бесплатно. Не можете да кажете да држава уопште не брине о људима."

Шурнух је подељено село

Понегде је већ почела изградња нових домова за људе који су морали да напусте властите домове.

Нова јерменско-азербејџанска граница пресекла је село Шурнух скоро на пола.

У Шурнуху живи око 80 људи, има 35 кућа, крајем децембра овде је стигла делегација у којој су била три азербејџанска генерала, један руски и потпуковник јерменске војске.

Становници су обавештени да се 11 кућа сада налази на територији Азербејџана и да их треба ослободити.

„Један од тих генерала са рукама на боковима ми је рекао: Ово је сада азербејџанска земља! А са наше стране само потпуковник, који ћути.

„Да ли знате какво је то понижење било?", прича старешина села Акоп.

Он је био принуђен да остави свој дом и да се пресели са породицом у сеоску управну зграду.

У совјетско време, у овој једноспратној белој згради налазио се дом здравља, а администрација је била у великој двоспратници прекопута.

Али већ је током првог рата за Нагорно-Карабах, била погођена ракетним системом „Град" и нису је обнављали, сместивши администрацију и дом здравља у једну зграду.

Погледате видео о деци која су остала сирочад рата

Са прозора куће у којој живи педесетседмогодишња Лариса са породицом, види се преко пута њена бивша кућа коју су морали да напусте.

„Многи кажу да су оставили све, надајући се надокнади, али су заправо понели сву имовину", шали се она.

„Узели смо све, осим штапова које смо ставили у башти да би пасуљ растао уз њих. Желела сам да и њих покупим, али онда видим: Азербејџанци их већ носе за потпалу."

„Не желим да плачем, али нема траве, нема места за стоку, она умире због овога", каже жена.

У ходнику куће у којој сада живи са породицом налази се истранжирана лешина краве, „убили су је јер је штала мала, није могла да стане у њу".

Лариса пије чај и гледа кроз прозор своју бившу кућу.

На столу је слатко од ораха.

Орахе је за време лета донела из Зангелана, који сада припада Азербејџану, и сир који је правила у свом дому, који је сада такође у иностранству.

На крову једне од кућа под контролом азербејџанске војске, постављена је видео камера и помоћу ње надгледају ситуацију у селу, а кад виде да су новинари овде дошли да нешто снимају, обраћају се руским граничарима који су ту дежурни.

Још један од пресељених лица Едик Ајрапетјан, каже да су руски граничари помагали становницима, који су напустили своје куће, да се втате ако су нешто заборавили.

„Има један дека који је заборавио тамо ципеле, отишао је у ономе што је имао на себи.

„Овде је почео такав снег да пада, да је морао да се врати, за помоћ се обратио руским граничарима, они су контактирали Азербејџанце и они су га пустили да узме ципеле из своје некадашње куће", прича Едик.

И Лариса и Едик се жале да су пашњаци, на којима су становници Шуруха напасали стоку, припали Азербејџану.

Сада немају где да пасу, и чак морају да их прате и пазе до појилишта, да случајно не би залутале на азербејџанску територију одакле могу и да се не врате.

На рубу села већ је започета градња 12 кућа за интерно расељена лица, за које обећавају да ће бити завршене до краја 2021. године.

Ћорсокак

„Људи се са стресом носе са великим потешкоћама, јер је прошло мало времена", каже градоначелник Вардениса, Арам Мелкоњан.

„Током последњег сукоба из нашег града је погинуло 17 људи, од којих 14 младића млађих од 20 година.

„А из читавог региона погинуло је скоро 100 људи."

У град Варденис, који је стар 15 хиљада година и налази се на северо-истоку Јерменије, допутовали смо када градоначелник није био тамо.

Отпутовао у једно од суседних села да се опрости од младића који је погинуо у рату, а чије тело нису могли да пронађу три месеца.

Погледате видео о азербејџанским избеглицама

Пре рата, кроз Варденис је пролазио нови пут, који је повезивао Јереван са Степанакертом.

Био је то најбржи начин да се њиме дође до Нагорно-Карабаха, па су га користили и мештани, и туристи, и новинари који посећују регион.

Када је Јерменија изгубила рат, Варденис се од транзитног града претворио у ћорсокак, саобраћај на путу је нагло опао, хотели, продавнице, кафићи и бензинске пумпе почели су да се затварају.

Градоначелник процењује да су привредни губици града Варденис, који су настали као резултат рата између 500 и 700 милијарди драма за годину дана (1,1 до 1,3 милијарде долара).

„Раније су у ово време кроз град стално пролазили аутомобили, аутобуси са туристима, развијао се мали бизнис, а сада нам долазе само ваше колеге и Црвени крст, каже локални становник Павлик.

„Многи привредници и становници већ пакују кофере и размишљају о пресељењу у друге градове."

После рата у Варденис се из области које су враћене Азербејџану преселило 56 породица, више од 200 људи, и градске власти сада покушавају да им свима помогну са смештајем и послом.

Проблеми Вардениса се не завршавају блокираним путем.

Највећи рудник злата у Јерменији, рудник Сотк, до рата је био један од три највећа пореска обвезника у државном буџету.

После рата 70 одсто територије рудника нашло се на азербејџанској страни и сада рудник не ради.

Арам Мелкоњан прича како је укупно у Сотку радило око 1000 људи, од којих су 550 били становници Вардениса.

„Током последњих неколико дана дошло је до отпуштања, то су велике потешкоће за град, за администрацију, за градоначелника", каже он.

„Морамо да смислимо шта ће ови људи да раде, сви они имају кредите, ово је огроман проблем.".

Преко неколико офшор компанија, рудник припада власницима из Русије, који, према речима градоначелника, сада преговарају са азербејџанском страном тако да рудник наставља да ради у истом режиму још најмање две године.

Али детаљи преговора нису познати.

За сада је азербејџанска војска подигла заставу Азербејџана изнад рудника са своје стране, а обезбеђење рудника које је доведено из Русије рекло нам је да је немогуће разговарати ни са ким из руководства компаније, јер су стално на састанцима.

После рата, на територији Азербејџана нашло се много пашњака, где су локални становници напасали стоку.

Многи од њих су кравље млеко продавали фабрици сира „Екокат", која 99 одсто производње шаље у Русију.

Погон производи око 600 тона сира годишње.

Предузеће је дневно добијало око 40 тона млека, али сада, предвиђа градоначелник Вардениса, количине ће се смањити, а становници ће почети да продају своје краве које немају где више да пасу.

Оснивач и власник фабрике Артур Мовсисјан признаје да је рат погодио његов посао, али не жели да разговара о томе:

„Ја нисам од оних људи која ће плакати. Морамо бити јаки и морамо пронаћи начине да кренемо напред."

„Људи су клонули духом, и то је највећи проблем. Да би нешто урадили, уложили, људи морају да буду расположени."

Артур је против нових граница између Јерменије и Азербејџана, сматра да у свету не би требало да постоје било каква ограничења у виду државних граница између држава.

„Зашто су потребни? Земље се кошкају око њих, то увек доводи до сукоба. Границе су ограничења у свим областима," додаје он.

„Време ће да прође и ране ће да зарасту"

Са градоначелником Вардениса Мелкоњаном шетамо градом.

Он показује затворене радње, апотеке, бензинске пумпе и каже да рачуна на рад трилатералне међувладине комисије, око које су се договорили Алијев, Пашињан и Путин на састанку у Кремљу 11. јануара.

Радна група, коју чине потпредседници влада Јерменије, Азербејџана и Русије, мора да прикаже план за деблокаду транспортних артерија у региону.

Азербејџан треба добије могућност да превози робу до Нахчивана и даље у Турску, Јерменија преко територије Азербејџана треба да има транспортни коридор са Русијом.

„Једно од главних питања о којима је разговарала трилатерална групи је пут Јереван - Варденис - Келбаџар - Степанакерт", каже градоначелник Вардениса.

„Овај пут може бити изабран јер је најближи руској граници, врло је квалитетно изграђен, потрошено је много новца за њега.

„Мислим да неће дозволити да се овај пут једноставно изгуби.

„Ако се одатле буде прелазила граница са Русијом, преко Азербејџана кроз Гјанџу, добићете 160-180 км. Ово је најкраћи пут.

Надам се да ће овај пут бити ускоро отворен и да ће наш град поново продисати. Док град још нечему вреди."

Пре него што је постао градоначелник, Арам Мелкоњан се професионално бавио боксом, па се сада у Варденису завршава школа бокса, а док је служио војску био је извиђач.

Када смо се срели током рата, градоначелник је био у униформи, једва чекао да иде на фронт и жалио се да га власти из Јеревана неће пустити да се бори, јер мора да брине о свом граду.

Сада наставља да редовно путује, али не до линије фронта, већ до нове границе, на којој и даље стоји јерменска војска.

Каже да команда забрањује војсци да контактира са непријатељем, али ипак долази до неке врсте комуникације између њих:

„Људи стоје 20 метара једни од других. Ујутро устају и могу да се поздраве, дешава се да причају, ако је нешто потребно, они дају. Ово је добро, захваљујући томе постоји будућност."

Мелкоњан износи, вероватно у овом тренутку најмање популарно мишљење у Јерменији, да ће становници две земље пре или касније научити да прихватају једни друге:

„Између Јерменије и Азербејџана биће, наравно, комуникација. Време ће пролазити, ране ће зарасти.

„Мислим да ће се обновити суседски односи. То је неопходно, једноставно је неопходно.

„Наравно, требаће пуно времена да ране зарасту, требаће деценије, али људи морају да могу да живе, да раде, да могу да иду напред. Да бисмо то постигли морамо бити попут комшија."

Овај материјал је први из серије репортажа о томе, како живе људи у Јерменији и Азербејџану после рата у Карабаху 2020. године.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]