Јерменија-Азербејџан: Који су узроци сукоба око Нагорно-Карабаха

Још једном су избили сукоби између Јерменије и Азербејџана, две бивше совјетске републике у региону Кавказа.

У средишту вишедеценијског сукоба налази се област Нагорно-Карабах. Она је призната као део Азербејџана, али је контролишу етнички Јермени.

Десетине хиљада људи изгубило је животе, а милиони су напустили домове током рата који је званично окончан 1994. године. Међутим, сукоб никада није у потпуност заустављен.

Ове две земље су крајем осамдесетих и почетком деведесетих водиле крвави рат за ту област. Иако су прогласиле примирје, никад нису успеле да се сложе око мировног споразума.

Прича у 100 речи

Нагорно-Карабах је саставни део Азербејџана, али његово становништво је већински јерменско. Кад се Совјетски Савез распао осамдесетих, Нагорно-Карабах је гласао да се припоји Јерменији - изазвавши рат који је обустављен примирјем 1994. године.

Од тада, Нагорно-Карабах је остао део Азербејџана, али га контролишу сепаратистички етнички Јермени које подржава јерменска влада. Преговори одржавани током наредних деценија, којима су посредовале међународне силе, никад нису успели да доведу до мировног споразума.

Јерменија је већински хришћанска, док је нафтом богати Азербејџан већински муслимански. Турска одржава блиске везе са Азербејџаном, док је Русија у савезу са Јерменијом - мада има добре односе и са Азербејџаном.

Прича у 500 речи

Кавказ је стратешки важна планинска област у југоисточној Европи. Вековима су се различите силе у региону - и хришћанске и муслиманске - бориле за контролу над њим.

Савремена Јерменија и Азербејџан постали су део Совјетског Савеза кад је овај настао двадесетих година прошлог века. Нагорно-Карабах била је област са већинским етничким јерменским становништвом, али су Совјети дали контроли над облашћу азербејџанским властима.

Јермени у Нагорно-Карабаху наредних деценија су више пута тражили да буду подведени под јерменску власт. Али тек када је крајем осамдесетих започео распад Совјетског Савеза, регионални парламент Нагорно-Карабаха званично је изгласао да се припоји Јерменији.

Азербејџан је покушао да угуши овај сепаратистички покрет, док га је Јерменија подржавала. То је довело до етничких сукоба и - након што су Јерменија и Азербејџан прогласили независност од Москве - до неспутаног рата.

Погинуло је десетине хиљада људи, док је расељено и до милион, а стално се извештавало о томе како су етничко чишћење и масакре чиниле обе стране.

Јерменске снаге преузеле су контролу над Нагорно-Карабахом пре него што је 1994. године уз посредство Русије проглашено примирје.

Након тог споразума, Нагорно-Карабах је остао део Азербејџана, али је њиме од тада углавном владала сепаратистичка самопроглашена република, којом су управљали етнички Јермени, а подржавала их је јерменска влада.

Установљена је и Линија контакта Нагорно-Карабаха, раздвојивши јерменске и азербејџанске снаге.

Од тада су покретани мировни преговори уз посредовање Минск групе Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) - тела основаног 1992. године којим председавају Француска, Русија и САД.

Али до сада мировни споразум није потписан. Борбе су се настављале током читаве три деценије, са последњим озбиљним инцидентом који се десио 2016. године, кад су погинуле десетине припадника трупа с обе стране.

Сукоб додатно компликује геополитика. Држава чланица НАТО-а Турска била је прва земља која је признала независност Азербејџана 1991. године.

Бивши азерски председник Хејдар Алијев једном их је описао као „једну нацију у две државе".

Обе деле туркијску културу и становништво, а турски председник Реџеп Тајип Ердоган обећао је подршку његове земље Азербејџану.

Штавише, Турска нема званичне односе са Јерменијом. Турска је 1993. године затворила своје границе са Јерменијом из подршке Азербејџану током рата око Нагорно-Карабаха.

Истовремено, Јерменија има добре односе са Русијом. У Јерменији постоји руска војна база, а обе су чланице војног савеза Организација Уговора о колективној безбедности (ОДКБ).

Међутим, Владимир Путин гаји добре односе и са Азербејџаном, а Москва је затражила обуставу ратних дејстава.

У Јерменији је 2018. године дошло до мирне револуције, у којој је с власти свргнут дугогодишњи владар Серж Саргасјан.

Лидер ових протеста Никол Пашињан постао је премијер након слободних избора одржаних исте године.

Пашињан се сложио с азербејџанским председником Илхамом Алијевим да треба да се деескалирају тензије и они су успоставили прву војну дежурну телефонску везу између две земље.

Обе земље су 2019. године издале саопштење у ком се каже да „морају да се предузму конкретне мере како би се становништво обе земље припремило за мир".

До сада се, међутим, ништа од тога није остварило.

Није најјасније која земља је прва покренула најновије насиље, али тензије су биле на високом степену месецима, пошто је у сукобима из јула било жртава на обе стране.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]