Брак, венчање и традиција: Зашто толико младих жена и даље мења девојачко презиме у мужевљево

Планирање венчања током пандемије пуно је неизвесности, али за тридесетогодишњу Линдзи Еванс, постоји једна ствар у коју је сигурна а то је - промена властитог презимена.

Венчање ове Калифорнијке и њеног партнера заказано је за јул 2021. године.

У Америци, око 70 одсто жена преузима мужевљево презиме кад се уда.

У Великој Британији, тај број иде скоро до 90 одсто, према подацима из 2016. године, а 85 одсто тих жена има између 18 и 30 година.

Иако је овај тренд мањи него што је био пре једну генерацију, очигледно је да је ова културолошка норма и даље веома јака у много земаља на Западу. Упркос томе што данас живимо у индивидуалнијем и родно свеснијем друштву.

Мада дефиниције феминизма варирају, 68 одсто жена млађих од 30 година дефинишу се као феминисткиње у САД и око 60 одсто у Великој Британији.

„Прилично је изненађујуће, будући да традиција потиче из патријархалне историје, од идеје да удата жена постаје само део од бројне мушкарчеве имовине", каже Сајмон Данкан, професор са Универзитета у Бредфорду, у Великој Британији, који проучава ову традицију.

То је дуговечна традиција у већини земаља у којима је матерњи енглески, иако се концепт „поседовања" супруге не користи у Великој Британији већ дуже од једног века и не постоји законска обавеза да се преузме мужевљево презиме.

Већи део западне Европе следи овај пример, с изузетком Шпаније и Исланда, где жене задржавају презиме, и Грчке, која је 1983. усвојила законски захтев да жена задржи презиме до краја живота.

Чак и у Норвешкој, која важи за једну од водећих земаља у родној равноправности и са слабијим патријархалним историјатом, већина жена наставља да преузима мужевљево презиме.

Али око половине жена које прихвате друго презиме такође задржава властито девојачко као средње, које служи и као друго презиме.

„Је ли то само безазлена традиција или постоји некакво шире значење које се преноси из тог времена на ово данашње?" пита се Данкан, који се недавно удружио са научницима са Универзитета у Ослу и Универзитета Западне Енглеске како би поближе проучио зашто ова традиција упорно опстаје.

Патријархална традиција

Постоје разни разлози зашто би жене могле да желе да промене девојачко презиме, можда зато што им се оно не допада или зато што желе да се дистанцирају од одсутних родитеља или насилних чланова породице.

Али после интензивне истраживачке анализе и разговора са свеже венчаним или вереним паровима у Великој Британији и Норвешкој, Данканов тим је идентификовао два главна разлога за то.

Први је истрајност снаге патријархата. Други, идеал „добре породице"; веровање да ако делите презиме с партнером то симболизује обавезивање и уједињује вас и вашу потенцијалну децу у једну породицу.

Неки парови мењају презиме просто зато што је то традиција, док други с одушевљењем прихватају идеју даљег преношења мушких презимена.

„Неки мушкарци и даље инсистирају на одржавању такве врсте патријархалне претпоставке која корене вуче из прошлости. Неке жене се слажу с тим и интернизовале су ту идеју. Има жена које једва чекају да преузму мужевљево презиме", објашњава Данкан.

Истраживање његовог тима сугерише да је пракса да жене мењају презиме повезана са другим патријархалним традицијама као што је да очеви дају руке својих кћери и да ће мушкарци пре први да запросе партнера него жене.

Ове ритуали иницијације, каже Данкан, за многе парове саставни су део „брачног пакета".

„То је део романтике", слаже се Корина Хирш, тридесетдвогодишња Немица која живи у Стокхолму, у Шведској, а која је преузела мужевљево презиме кад су се венчали прошле године.

„Спавали смо у одвојеним собама претходне ноћи. Мој отац и мој муж су одржали говор на венчању, али ја нисам", додаје она.

Хирш верује да ове традиције помажу њој и њеном партнеру да продубе везу, упркос томе што су заједно већ више од осам година.

„Нисмо очекивали да ћемо се осећати још блискије после венчања, али чињеница да смо га организовали уз велику помпу и сада имамо само једно презиме учинила је своје."

„Добра породица"

Други разлог на који су наишли Данкан и његов тим тиче се више јавне перцепције. Они су закључили да се преузимање партнеровог презимена доживљава као начин да се спољном свету прикаже посвећеност и заједништво.

„Осећам да нам то даје идентитет као породици, а не као појединцима", слаже се Линдзи Еванс у Калифорнији.

Данканово истраживање закључило је да је тај наратив о „доброј породици" нарочито снажан међу женама које већ имају децу.

Чак и неке од оних које испрва нису преузеле партнерово презиме, учиниле су то кад су се породиле.

„Желела сам то да урадим да бих се више повезала са сином, не само у нашим односима, већ и на папиру", каже Џејми Берг, тридесетшестогодишња америчка балерина и гимнастичарка која живи у Ослу, у Норвешкој.

Пошто је неколико година држала девојачко презиме, највише зато што је било важно за професионални идентитет, додала је мужевљево презиме у пасош и друге документе кад им се родио син, како „бисмо сво троје имали исто презиме".

Тиме ће се, надала се она, избећи административна збрка, на пример, кад путују ван земље.

У Данкановој студији до изражаја је дошао још један заједнички сентимент међу многим родитељима, а то је да деца могу постати збуњена или несрећна као последица тога што им родитељи имају различита презимена.

Али он тврди да док то може да створи одређену нелагоду код одраслих, социолошка истраживања показују да има врло ограничен утицај на децу, а већина уопште није збуњена око тога ко чини њихову породицу, без обзира на то које презиме носе.

Традиција против феминизма?

Учењаци су подељени око тога како ова пракса утиче на напоре да се постигне родна равноправност.

Данкан каже да је „прилично опасно" уколико парови то раде само зато што желе да прихвате традицију или напросто претпоставе да то тако мора.

„То оснажује идеју да је муж ауторитет… продужава се традиција да је муж глава породице", објашњава он.

Тај аргумент снажно подржавају жене као што је Ники Хесфорд, власница компаније на северу Енглеске.

Она је сада разведена, али није желела да прихвати презиме бившег мужа кад су се венчали и каже да је изненађена што види да тако мало жена чини исто.

„Жене се жале да увек на крају заврше као главне неговатељице, оне су те које остављају посао по страни кад се дете разболи, носе га у болницу или њихова професионална каријера пати. Али оне од самог почетка постављају преседан тако што кажу 'ти си важнији од мене, ти си примарни, ја сам секундарна'", тврди Хесфорд.

„Неки људи ми кажу да претерујем с анализом свега тога и да то ништа не значи, али ја се не слажем с тим", додаје она.

Међутим, Хилда Берк, ирска терапеуткиња за парове, сматра да жене које одлучују да задрже презиме не би требало да осуђују друге тако брзо.

Ова специјалисткиња истиче да су те концепте „старомодне романсе", које потпирују филм и књижевност, друштвене мреже само додатно појачале.

То значи да ће на жене и даље остављати утисак тај тип порука, упркос чињеници да феминизам има већу платформу данас.

„Већина садржаја инфлуенсерки врти се око тога колико је важно да имате дечка, да планирате велико венчање и медени месец. Иако се те жене идентификују као феминисткиње, начин живота који оне представљају заправо је романтични идеал", каже Берк.

Она верује да је, за многе, промена девојачког презимена у мужевљево прагматична опција и да нема нужно везе с тим да ли сте мање или више феминисткиња.

Други аргумент је да је, кад се све сабере и одузме, суштина феминизма и у томе да се женама омогући слобода избора.

То значи да док год су оне те које одлучују које ће презиме носити, не би требало да буде важно да ли то подржава патријархалне норме или не.

„Мој дечко ми никад није тражио да преузмем његово презиме. Као феминисткиња, ја могу да донесем одлуку која је најбоља за мене, а да не морам да бринем о родним улогама", каже Еванс.

Хоће ли више људи мењати презиме у будућности?

Истраживачи се живо расправљају око тога колико ће распрострањена традиција преузимања мужевљевог презимена бити у будућности.

Има мало предсказивачких академских истраживања, мада постоје индиције да су, упркос спором напретку до сада, и жене и мушкарци све отворенији према алтернативама.

У Великој Британији, истраживање из 2016. године спроведено на више од 1.500 људи показало је да би 59 одсто жена и даље волело да преузме супружниково презиме после венчања, а 61 одсто мушкараца и даље жели да оне то учине.

Иако су ове цифре прилично високе, оне су око 30 одсто ниже од пропорције Британаца који тренутно следе ту традицију.

Друга анкета показала је да 11 одсто особа старости између 18 и 34 године у Великој Британији сада користи два спојена презимена кад се венчају.

То је пракса које су се у прошлости традиционално држале богатије породице.

„Разговарали смо о томе и одлучили да, будући да ћемо делити све у нашим животима, има смисла да делимо и презимена", објашњава Ник Нилсон-Бин, тридесетшестогодишњи Британац који живи у Шведској, а који има иста два спојена презимена као и његова супруга.

„Деловало је помало архаично и старомодно да она само преузме моје презиме", објашњава он.

У САД, све већи број жена такође се одлучује за два презимена без цртице између да би биле видљивије на интернету из професионалних разлога.

За то време, неки парови мешају презимена или измишљају нова која ће заједнички делити, а мушкарци преузимају презимена жена, иако оба ова феномена остају неуобичајена.

„Нисам био одушевљен свим тим маскулинитетом и патријархалним глупостима и знао сам колико је важно да моја жена сачува идентитет", каже Кирен Маквејд, 39-годишњи британски инжењер, који је преузео презиме супруге.

Имајући у виду да су жене склоније удаји касније (просеке је 35 година или старије у европским земљама, као што су Велика Британија, Италија, Шпанија, и око 28 година у САД), то би могло да има одређеног утицаја и на избор будућих презимена.

Заједничка студија из Норвешке и САД-а показује да су старије, образованије и финансијски самосталније жене склоније томе да задрже девојачко презиме, док је та пракса мање заступљена код млађих, ниже плаћених и мање популарних жена и међу афро-америчком заједницом.

„Већ сам имала кућу, диплому, кола, све те ствари. И тако, кад бих морала да променим презиме, морала бих после то да урадим и на свим тим папирима и дозволама", објашњава Америка Назар, педесетогодишња зубарка која живи у Норвешкој и није променила презиме пошто се удала прошле године.

Други истраживачи истичу утицај ЛГБТ заједнице, у којој већ постоји склоност да се буде флексибилнији приликом промене презимена.

Доктор Хит Шчечингер, психолог и терапеут са Калифорнијског универзитета у Берклију, предвиђа да би хетеросексуални парови могли бити подстакнути да задрже властито презиме како се „концепт породице" буде ширио.

„Време је да то постане отворена дискусија у оквиру партнерстава, а не нешто што се претпоставља или је унапред одређено", слаже се маркетиншка менаџерка Верити Сешнс из Енглеске, која је задржала властито презиме кад се удала.

„Неки од мојих пријатеља одлучили су да прихвате женино презиме и обожавам их због тога", каже она.

Међутим, она каже да разуме да други парови „воле традицију" или се одлучују за конвенције у вези с именима које просто „чине да је лакше разумети ваше породично стабло".

У Лондону, терапеуткиња Берк такође сматра да ће се традиционалне конвенције у вези са презименима променити, мада су сада током борбе против Ковида-19 неки други приоритети избили у први план.

Љубитељи традиције мушких презимена као што је Корина Хирш, међутим, надају се да она ипак неће изумрети.

„Било би лепо да се настави, али само ако није усиљена", каже она.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]