Наука, здравље, медицина: Зашто од неких вакцина имамо двоструку корист

Питер Аби врти главом, као да још увек не може да верује: „Тако је у ствари све почело - десило се нешто веома необично", каже.

Аби разговара са мном преко Скајпа из његове родне Данске, иако је највећи део последње четири деценије провео у Гвинеји-Бисао - малој сиромашној западноафричкој земљи са бурном колонијалном прошлошћу и скорашњом историјом низа државних удара.

Тамо се преселио 1978. године да покрене добротворну акцију Здравствени пројекат „Бандим".

У оно време није постојао национални програм вакцинације против малих богиња, тако да је, после избијања једне посебно гадне епидемије, његов тим одлучио да усмери сав труд на њихово обезбеђивање деци у локалном крају.

Око годину дана након што су започеле вакцинације, они су дошли до једног изузетног открића: она деца која су били вакцинисана против малих богиња била су 50 одсто пута мање склона да умру од оних која нису.

„Било је то запањујуће", каже Аби - али не из разлога на које бисте прво помислили.

Ствар је у томе да мале богиње никад нису убијале ни близу половини деце у Гвинеји-Бисао.

На основу пропорције оне деце која су првобитно умирала од ове болести, вакцина је требало да буде много мање успешна него што је стварно била. Бројке се нису поклапале.

„Питали смо се: 'Како је ово могло да се деси?'", каже Аби.

У масовним испитивањима која су уследила, показало се да је вакцинација смањивала шансе да деца умру за трећину (друге студије су дошле до значајно виших процена) - док је само четири одсто овог пада објашњено чињеницом да их вакцина спречава да се заразе од малих богиња.

То је моћ мистериозног феномена који је Аби назвао „неспецифични ефекти".

Срећне случајности

Више од једног века, поједине вакцине су нам пружале неку врсту скривене додатне заштите - и то заштите која далеко превазилази њихову првобитну намену.

Не само да нас ови мистериозни ефекти могу заштити у детињству, већ они могу да смање и ризик од умирања у сваком стадијуму нашег живота.

Истраживање у Гвинеји-Бисао показало је да су људи с ожиљцима од вакцине против великих богиња и до 80 одсто склонији да још увек буду живи око три године након што је студија почела, док су у Данској научници открили да су они који су примили вакцину против туберкулозе у детињству били 42 одсто мање склони да умру од природних узрока пре 45. године.

Исто важи и за псе: експеримент у Јужној Африци показао је да су пси који су вакцинисани против беснила имали много већу стопу преживљавања, преко онога што би се очекивало само на основу њиховог имунитета од беснила.

Друге срећне случајности подразумевају заштиту од патогена који немају никакве везе са циљаном болешћу, као што су смањење тешких алергија, борба против одређених типова канцера и помоћ у спречавању Алцхајмерове болести.

Вакцина против туберкулозе тренутно се испитује због способности да заштити од Ковида-19, иако су микроорганизми који стоје иза ове две болести потпуно другачији - један изазива бактерија, а други вирус.

И раздваја их 3,4 милијарде година еволуције.

Упркос више деценија истраживања, ови скривени ефекти и даље нису открили своје тајне. Али све док их не будемо разумели, научници оклевају да их употребе у своју корист - и зато је у току трка да се открије шта се ту заправо догађа.

Корист од БСЖ-а

Иако постојање „неспецифичних ефеката" није било јасно утврђено све до Абијевог рада осамдесетих, научници су много дуже већ подозревали да се нешто необично дешава кад примимо вакцину.

Узмите на пример туберкулозу - једног од највећих непријатеља човечанства.

Живимо с овим бактеријским зликовцем облика кобасице најмање 40.000 година и током највећег дела наше историје он је представљао смртну пресуду.

Пронађен је у трећини свих древних египатских мумија а можда смо га пренели и Неандерталцима.

Чак и од почетка 20. века, однео је животе десетина милиона људи, укључујући визионарског писца Џорџа Орвела, политичку личност Еленор Рузвелт и чешког писца Франца Кафку.

До прекретнице је дошло кад су француски бактериолози Алберт Калмет и Камил Герин изумели вакцину БСЖ, која је настала постепеним мењањем верзије бактерије пронађене у кравама, будући да многе животиње са фарми носе властити тип.

Први пут је неко дете примило ову вакцину 1921. године, а до педесетих година постало је јасно да се ради о великој прекретници; вакцина се сматра 70-80 одсто успешном у спречавању најтежих облика ове болести.

Чак и у тако раном стадијуму, научници су приметили да је БСЖ повезана са драматичним падом броја деце која умиру у првим месецима живота.

Ово је одувек било збуњујуће - било је мало вероватно да је то због вакцине која спречава озбиљне случајеве туберкулозе, зато што је обично потребно време да се болест развије.

„Та бројка се смањила за скоро 70 одсто", каже Михаи Нетеа, имунолог са Универзитета Радбоуд у Холандији.

„Дакле, од самог почетка, позитивни ефекти били су прилично изражени."

Од тада је постало очигледно да је БСЖ повезан не само са нижом смртношћу, већ и да пружа заштиту од широког распона инфекција невезаних за туберкулозу, као што су грип, сепса и херпес.

Обучавање имунитета

Једно могуће објашњење за способност неких вакцина да нас заштите од микроорганизама поред оних које би требало да гађају су да ти микроорганизми деле антигене - молекуле које имуни систем користи да идентификује стране нападаче.

На пример, вакцина БСЖ могла би да упозна тело с одређеним протеином који може да се нађе и у другим бактеријама или вирусима.

Али кад узмете у обзир огромни распон других инфекција које ова конкретна вакцина може да спречи, делује мало вероватно да сасвим случајно све оне имају исте антигене.

Друга идеја је да вакцине ненамерно дају имуном систему неку врсту опште обуке.

Скорашње студије откриле су збуњујуће доказе који подржавају ову теорију, укључујући откриће да је група младих људи који су добили БСЖ а потом били изложени патогенима који нису туберкулоза имали различиту врсту имуних реакција од оних који нису били вакцинисани.

Право изненађење је да ово сугерише да ти необични позитивни ефекти не зависе од прилагодљивог имуног система - оне врсте коју су вакцине прављене да покрену, са све ћелијама које уче да лове конкретне патогене - већ од урођеног имуног система.

Ово је необично, будући да се сматра да тај примитивнији, општији одбрамбени систем није способан да се развије и прилагоди на исти начин.

„БСЖ репрограмира ДНК имуног система", каже Аби.

„То, дакле, значи да сте конкретно створили имунитет против туберкулозе, али сте и истовремено обучили свој имуни систем."

То би могло да објасни зашто вакцина може да заштити људе и од одређених врста ракове и деменције, будући да имуни систем игра важну улогу у стицању обе болести.

Наше имуне ћелије непрестано претражују тело у потрази за мутираним ткивом које ће уништити, а канцер је значајније присутнији код људи на имуносупресивима.

Одавно се сматра да код Алцхајмерове болести одређену улогу игра хронично запаљење, које има везе са имуним стањима као што је Кронова болест.

Изненађујуће, али БСЖ је сада стандардни метод лечења за неинвазивни рак бешике и једна од најуспешнијих терапија своје врсте.

Пацијенти са раком бешике који су лечени овом вакцином мање су подложни Алцхајмеровој болести, а она се тренутно налази и на клиничким испитивањима како би се видело да ли смањује јављање плакова - абнормалних грудви протеина повезаних с овом болешћу - код здравих људи.

Аби објашњава да, иако је једна доза вакцине добра, што више доза примите, толико јачи ти позитивни ефекти умеју да буду.

„Некако имуни систем реагује позитивно на подстицај", каже он.

Штавише, чини се да ово нису способне да постигну само вакцине - они који су природно били заражени патогенима као што су мале богиње и преживели имају боље шансе за дугорочно преживљавање од оних који никад нису били заражени.

Није сасвим јасно зашто је то тако, али, још једном, сматра се да је за то разлог обучавање имуног система које тело прими, а које му помогне да се избори са другим болестима.

Бизарно, али иако се већ сматра да ове скривене позитивне стране спасавају милионе живота годишње, Аби сматра да њихов потенцијал није до краја искоришћен.

„Рекао бих чак супротно", каже он.

Под један, оне се тренутно не узимају у обзир кад са осмишљавају програми вакцинисања. То је проблематично, зато што нису све вакцине једнако способне да доведу до тих ефеката.

Девојчице против дечака

Пример за то је вакцина против малих богиња.

Кад су Аби и његов тим увели нови тип вакцине у Гвинеји-Бисао деведесетих, на њихов ужас открили су да је она удвостручила стопу смртности код девојчица - али не и код дечака.

Много година касније, схватили су зашто.

Иако се неспецифични ефекти везују за широк дијапазон вакцина, од оне против магарећег кашља до дечје парализе, великих богиња, жуте грознице и грипа, најбоље раде код оних који садрже живе вирусе.

Ове „живе" вакцине праве се узимањем патогена који су и даље способни да реплицирају сами себе и ослабљују их да не би били толико штетни.

„Деактивиране вакцине", с друге стране, садрже бактерије или вирусе који су „убијени" топлотом или хемикалијама - и стога не могу да се репродукују.

Зато што живе вакцине носе са собом скривене користи а деактивиране не, редослед којим се оне дају веома је битан.

Сада постоји све више доказа да ако деца добију деактивирану вакцину након што су добили живу, она поништава неке од користи које су могла да стекну.

Пре него што је нова вакцина против малих богиња уведена у Гвинеји-Бисао, било је нормално примити дозу вакцине деактивиране дифтерије, магарећег кашља и тетануса (ДТП), после које би уследило примање вакцине са живим малим богињама са девет месеци.

Али нова вакцина давана је са четири месеца, што значи да је ДТП дат последњи. (Друге деактивиране вакцине такође би могле да смање позитиван ефект ако се дају преко реда, као што је за она дечју парализу.)

Иако су научници сада свесни колико је важан редослед којим се дају вакцине,

Аби каже да се то још увек рутински не узима у обзир, тако да би многа деца могла да пропусте њихове скривене добре стране.

Није најјасније зашто је редослед давања вакцина био важан само код девојчица, делимично зато што је спроведено врло мало истраживања о томе по чему се разликују мушки и женски имуни системи.

„Некако је имунологија остала слепа на пол", каже Аби.

„Ако читате истраживања о смртности у земљама са ниским примањима, ту не постоје дечаци и девојчице - само деца. И тако ми доживљавамо да су она иста, а она то дефинитивно нису."

Истраживање је изнова показало да жене имају јаче имуне системе од мушкараца - мање је вероватно да ће се озбиљно разболети од инфекција, мање су подложне раку и значајније склоније претераним реакцијама као што су аутоимуне болести и алергије.

Жене такође обично изграде снажније имуне реакције на вакцине.

„Женски имуни систем мора да буде веома другачији из очигледног разлога, зато што оне морају да могу да затрудне а да им тело не одбаци фетус. Стога морате да имате имуни систем који има сложенији механизам повратне реакције. А то у њиховом случају важи од рођења", каже Аби.

Кад би се ненамерни бонус ефекат вакцина - и како најбоље да их искористимо - узимао у обзир приликом планирања програма вакцинације, процењује се да би сваке године могло да се спречи додатних 1,1 милиона смрти.

Исто тако, последице игнорисања овога могле би да буду катастрофалне.

Парадокс истребљења

Светска здравствена скупштина је 1980. године саопштила да су велике богиње искорењене, након дуге и сконцентрисане кампање да се против њих вакцинишу сва деца на свету.

Али чим је вирус искорењен, такође је нестало и нешто друго - саме вакцинације.

У Великој Британији, деца рођена после 1971. године нису примила ту вакцину, а то може да има озбиљне последице по њихово здравље.

„И у Гвинеји-Бисао и у Данској вакцина против великих богиња била је повезана са веома јаким позитивним ефектом. Али кад смо укинули ту вакцину, није урађена ни једна једина студија која би показала шта је то значило", каже Аби.

У овом тренутку, свет се налази на ивици још једне победе. Дечја парализа је успешно искорењена из скоро сваког кутка света, а Африка је званично проглашена слободном од овог вируса почетком септембра, након што је ова истребљена из Нигерије.

Сада још може само да се нађе у малим џеповима Авганистана и Пакистана.

То је довело до забринутости шта би могло да се деси следеће. Као и са вакцином против великих богиња, вакцину против дечје парализе пратила је велика доза неспецифичних ефеката.

На пример, 2004. године она је делимично проглашена заслужном за смањење смртности деце за око 67 одсто у Гвинеји-Бисао - упркос чињеници да је у то време дечја парализа тамо била скоро потпуно искорењена.

„Могуће је да кад искоренимо болест, ми престанемо са давањем живе вакцине. И мислимо да чинимо нешто добро, али заправо повећавамо смртност", каже Аби.

Иако анти-вакцинашки покрет деценијама неоправдано потпирује сумњу у вакцине, чини се да су, иронично, једине тајне које су вакцине до сада криле биле да су боље по нас него што је ико могао да замисли.

Можда је време да схватимо њихов пун потенцијал пре него што постане прекасно.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]