Кинески Ујгури: Видео снимак пружа редак увид у живот у затвореничком логору у Кини

Мердан Гапар је навикао на позирање пред камерама.

Као модел за масовни кинески оналајн малопродајни ланац Таобао, овај 31-годишњак био је добро плаћен да покаже свој добар изглед у луксузним промотивним снимцима за одевне брендове.

Али један Гапаров видео је другачији. Уместо гламурозног студија или модерне градске улице, позадина у њему је гола соба са прљавим зидовима и челичном жицом преко прозора. И ту где позира, Гапар седи у тишини са тескобним изразом на лицу.

Држећи камеру десном руком, он открива своју прљаву одећу, своје натечене зглавке и пар лисица који му везују леви зглоб за метални оквир кревета - једини комад намештаја у просторији.

Гапаров видео, заједно са низом пропратних текстуалних порука такође прослеђених ББЦ-ју, пружају језиво и изузетно ретко сведочанство из прве руке о кинеском максимално обезбеђеном и тајновитом затворском систему - послат директно изнутра.

Овај материјал само је још један доказ који документује последице кинеске борбе против онога што она зове „три зле силе", сепаратизма, тероризма и екстремизма у најзападнијем региону земље Синђијангу.

У последњих неколико година, кредибилне процене показују да се више од милион Ујугура и других мањина присилно држи у мрежи максимално чуваних логора у Синђијангу за које Кина инсистира да су добровољне школе за обуку против екстремизма.

Хиљаде деце је раздвојено од родитеља, а, како показује једно скорашње истраживање, жене су на силу подвргнуте методама контроле рађања.

Поред недвосмислених оптужби за мучење и злостављање, Гапарово сведочанство изгледа да пружа и доказе да се, упркос инсистирању Кине да је већина кампова за преваспитавање затворено, Ујгури и даље масовно држе затворени и без подигнуте оптужнице.

Оно садржи и нове детаље о огромном психолошком притиску који се врши на ујгурску заједницу, укључујући документ који је он фотографисао, а у ком се деца од само 13 година позивају да се „покају и предају".

И док Синђијанг тренутно доживљава скок у броју заражених од корона вируса, прљави и скучени услови које он описује истичу озбиљан ризик од заразе који представља ова врста масовног затварања током глобалне пандемије.

ББЦ је послао детаљне захтеве за коментар кинеском министарству спољних послова и властима Синђијанга, али нико није одговорио.

Гапарова породица, којој се он није јавио откако су поруке престале да пристижу пре пет месеци, свесна је да је објављивање овог видеа у трајању од четири минута и тридесет осам секунди њега у ћелији можда појачало притисак и пооштрило казну са којима се он суочава.

Али они кажу да је то њихова последња нада, да истовремено скрену пажњу на његов случај и на патњу Ујугура у целини.

Његов стриц Абдулхаким Гапар, који тренутно живи у Холандији, верује да би видео могао да покрене јавно мњење на исти начин на који је снимак полицијског опхођења према Џорџу Флојду постао моћан симбол расне дискриминације у САД.

„Обојица су на властитој кожи осетили бруталност због своје расе", каже он.

„Али док су у Америци људи дигли глас, у нашем случају влада само тишина."

„Значи овде ћу умрети": Како су чувар и затвореница побегли из затвора у Северној Кореји

Мердан Гапар је 2009. године - као и многи Ујугури у то време - напустио Синђијанг да би потражио бољу прилику за себе у богатијим кинеским градовима на истоку.

Будући да је студирао плес на Уметничком универзитету у Синђијангу, прво је нашао посао као плесач, а потом, неколико година касније, као модел у јужном кинеском граду Фошану. Пријатељи кажу да је Гапар могао да зарађује и до 1.000 фунти дневно.

Његова прича звучи као реклама за динамичну економију ове земље у процвату и „Кинески сан" председника Си Ђинпинга. Али Ујгури, са својим туркијским језиком, исламском вером и етничким везама са народима и културама централне Азије, одавно се у кинеским очима доживљавају као предмет подозрења и суочавају са дискриминацијом у ширем друштву.

Гапарова родбина каже да му је било речено да би за његову каријеру модела било најбоље да ублажи свој ујгурски идентитет и да своје црте лица назива „полу-европским".

И иако је зарађивао довољно новца да купи себи позамашан стан, кажу да није могао да га региструје на властито име, и да је уместо тога био приморан да искористи име пријатеља традиционалног Кинеза.

Али те неправде сада делују благе у поређењу са оним што га је чекало.

После два брутална напада на пешаке и градске путнике у Пекингу 2013. године и граду Кунмингу 2014. године - за које је Кина окривила ујгурске сепаратисте - држава је почела да гледа на ујгурску културу не само као на сумњиву већ и као бунтовну.

Године 2018, кад је држава осмислила свој одговор - разгранати систем логора и затвора убрзано изграђених широм Синђијанга - Гапар је и даље живео у Фошану, где га је чекао нагли заокрет у животу на лошије.

У августу те године, он је ухапшен и осуђен на 16 месеци затвора због продаје канабиса, што је оптужба за коју његови пријатељи инсистирају да је намештена.

Било да је стварно крив или не, имао је мало шанси да буде ослобођен, према статистици која показује да више од 99 одсто оптуженика који заврше на кинеским кривичним судовима бива осуђено.

Али, по његовом пуштању у новембру 2019. године, олакшање које је могао да осети зато што је одслужио казну било је кратког даха. Мало више од месец дана касније, на врата му је покуцала полиција, рекавши му да мора да се врати у Синђијанг да заврши рутинску процедуре регистрације.

ББЦ је видео доказе који показују да он није био сумњичен ни за какав додатни прекршај, већ да су власти напросто тврдиле да ће „можда морати да одслужи неколико дана образовања у својој локалној заједници" - што је еуфемизам за логоре.

Петнаестог јануара ове године, његови пријатељи и породица добили су дозволу да му донесу топлију одећу и његов телефона на аеродром, пре него што је убачен у авион из Фошана у пратњи двојице полицајаца назад за његов родни град Кучу у Синђијангу.

Постоје докази да се Ујгури присилно враћају кући, или са неког друго места у Кини или из иностранства, а Гапарова породица убеђена је да је он нестао у логорима за преваспитавање.

Али више од месец дана касније стигле су им невероватне вести.

Он је некако успео да се дочепа свог телефона и искористио га је да комуницира са спољним светом.

Саудијке које су се бориле за право на вожњу су у затвору

Текстуалне поруке Мердана Гапоара, за које се тврди да су послате из исте просторије као и видео који је сам снимио, причају још страшнију причу о његовом искуству након што је стигао у Синђијанг.

Написавши их у апликацији за кинеску друштвену мрежу ВиЧет, он објашњава да је прво држан у полицијском затвору у Кучи.

„Видео сам 50 до 60 људи заточених у малој просторији не већој од 50 квадратних матера, мушкарци здесна, жене слева", пише он.

„Свако је носио тзв. 'одело из четири дела', црну врећу преко главе, лисице, окове за ноге и челични ланац који везује лисице са оковима."

Кинеско коришћење ових комбинованих веза за руке и ноге у прошлости су критиковале групе за заштиту људских права.

Гапар је био присиљен да носи ту скаламерију и, придруживши се колегама затвореницима у ограђеној области која чини око две трећине ћелије, открио је да нема места да се легне и спава.

„Подигао сам врећу са главе и рекао полицајцу да су ми лисице толико тесне да ме боле зглобови", написао је он у једној поруци.

„Он је почео да се дере на мене да ће ме, 'ако још једном скинем врећу, премлатити на смрт'. Након тога се нисам усудио да проговорим", додаје он.

„Последња ствар коју желим је да умрем овде."

Он пише о сталним крицима који допиру са неког другог места у затвору. „Соба за саслушање", написао је.

И описује запуштене и нехигијенске услове - затвореници имају вашке, док сви међу собом деле свега шачицу пластичних чинија и кашика.

„Пре јела, полицајци би затражили од људи са заразним болестима да дигну руку и они би онда јели последњи", пише он.

„Али ако желите да једете раније, можете и да ћутите. То је морално питање, схватате?"

Потом, 22. јануара, док се Кина налазила на врхунцу кризе са корона вирусом, вести о масовном националном покушају да се контролише епидемије стигла је и до затвореника.

Гапарово сведочанство сугерише да је примена карантинских правила била много строжа у Синђијангу него било где другде. У једном тренутку, четворо младих људи, старости између 16 и 20 година, доведено је у његову ћелију.

„Током периода епидемије они су затечени напољу како играју игру сличну бејзболу", пише он.

„Доведени су у полицијску станицу и били млаћени све док нису вриштали као бебе, док им кожа на гузовима није попуцала и нису могли да седе."

Полицајци су почели да терају све затворенике да носе маске, иако су морали и даље да носе врећу преко главе у загушљивој, претрпаној ћелији.

„Врећа и маска - било је још мање ваздуха", пише он.

Кад су полицајци касније дошли са топломерима, неколико затвореника укључујући Гапара, имали су температуру вишу од нормалне телесне од 37Ц.

И даље носећи „четвороделно одело", премештен је у другу собу на спрату где су чувари ноћу држали отворене прозоре, због чега је ваздух био толико хладан да он није могао да спава.

Тамо су звуци мучења били још јаснији.

„Једном сам чуо човека како је вриштао од јутра до мрака", пише он.

Бебе иза решетака: Како изгледа живот деце рођене у затвору

Неколико дана касније, затвореници су били утоварени у минибусеве и послати у непознатом правцу. Гапар, који је био прехлађен и цурио му је нос, био је одвојен од осталих и одведен у простор који се види на видеу који је послао - место које је описао као „центар за контролу епидемије". Чим се нашао тамо, био је везан лисицама за кревет.

„Читаво тело ми је прекривено вашима. Сваки дан их хватам и требим са тела - страшно ме сврби", пише он.

„Наравно, окружење овде је боље него у полицијској станици са свим оним људима. Овде живим сам, али чувају ме двојица чувара."

Мало опуштенији режим, каже он, пружио му је прилику да се јави. Чини се да је његов телефон остао непримећен међу његовим стварима, којима је добио приступ у новом место заточеништва.

Након 18 дана проведених у полицијском затвору, одједном се и кришом нашао у контакту са спољним светом.

Неколико дана је описивао своја искуства. А онда, наједном, његове поруке су престале да пристижу.

Од тада од Гапара није било ни гласа. Власти нису пружиле никакво званично обавештење о томе где се налази нити разлог за наставак његовог задржавања.

Немогуће је независно утврдити аутентичност тих текстуалних порука. Али експерти кажу да видео снимак делује право, посебно због пропагандних порука које могу да се чују у позадини.

„Синђијанг никад није био 'Источни Туркистан'", каже се у објави на ујгурском и кинеском са звучника испред његовог прозора.

„Сепаратистичке снаге код куће и у иностранству исполитизовале су овај географски термин и позвали оне који говоре туркијски језик и верују у Ислам да се уједине", каже се у тој објави.

Џејмс Милворд, професор историје са Универзитета у Џорџтауну и експерт за кинеску политику у Синђијангу, превео је и анализирао Гапарове текстуалне поруке за ББЦ.

Он каже да су оне доследне са другим добро документованим случајевима, од његовог пребацивања назад у Синђијанг до првобитног држања у скученим, нехигијенским условима.

„Овај опис полицијске ћелије је веома, веома живописан", каже професор Милворд.

„Он пише на веома добром кинеском и пружа, искрено, много језивих детаља о начину на који се опходи према тим људима. Тако да је то један заиста редак извор."

Доктор Адријан Зенз, виши сарадник у Кини који ради у Меморијалној фондацији жртава комунизма и још је један водећи учењак из Синђијанга, сугерише да је права вредност видеа у томе што говори о тврдњи кинеске владе да је логорски систем угашен.

„То је изузетно значајно", каже доктор Зенз. „Ово сведочанство показује да читав систем затварања људи, њихово сортирање и потом убацивање у вансудске логоре… да се он и те како дешава."

Други ниво кредибилности пружа фотографија документа за који извори кажу да га је Гапар послао након што га је пронашао на поду тоалета у центру за контролу епидемије.

Документ се позива на говор секретара Комунистичке партије префектуре Аксу, а датум и локација сугеришу да је он и даље био у циркулацији у званичним круговима у Кучи у време Гапаровог затварања.

Документ који позива децу од само 13 година да се „покају због својих греха и добровољно предају" чини се да представља нови доказ до које мере Кина надгледа и контролише мисли и понашање Ујгура и других мањина.

„Мислим да је ово први пут да сам видео званичну објаву о томе да се малолетници сматрају одговорним за своју верску активност", каже доктор Дарен Бајлер, антрополог са Универзитета у Колораду, у Болдеру, који је истраживао Ујгуре и нашироко писао о њима.

Упркос ризику да ће објављивање видеа и текстуалних порука Мердана Гапара да га изложи дужој и строжој казни, они блиски њему кажу да више немају избора.

„Ни ћутање му неће помоћи", каже његов стриц Абдулхаким Гапар из свог дома у Амстердаму.

Абдулхаким каже да је редовно био у контакту са нећаком пре него што је овај одведен у притвор и сматра - као што је добро документовано у другим случајевима - да је ова прекоморска веза била један од разлога зашто је Гапар затворен.

„Да, сто посто сам сигуран у то", рекао је он. „Затворен је само зато што сам ја у иностранству и учествујем у протестима против кинеских кршења људских права."

Абдулхакимов активизам, који је започео 2009. године у Синђијангу кад је он помагао да се деле леци пред велике протесте у граду Урумки, био је разлог зашто је он уопште побегао у Холандију.

Протест у Урумкију после се претворио у низ насилних нереда, који су, тврде кинеске власти, однели скоро 200 живота и доживљавају се као још једна велика прекретница ка увођењу веће контроле над регионом.

Након што му је речено да кинеске власти планирају да га ухапсе, Абдулкахим се докопао пасоша и отишао. Више се није враћао.

Он инсистира да су све његове политичке активности, и у Кини и у иностранству, биле мирне а његов нећак, каже он, никад није показао никакво занимање за политику.

На списку питања које је ББЦ послао кинеским властима тражи се да оне потврде да ли се Мердан Гапар или његов стриц сумњиче за било какав злочин у Кини.

Пита се и зашто је Гапар везан за кревет и тражи се одговор власти на његове оптужбе за злостављање и мучење.

Ни на једно питање није стигао одговор.

Где год да се тренутно налази Мердан Гапар, једна ствар је сигурна.

Било да је његова ранија пресуда била оправдана или не, његово тренутно заточеништво пример је да чак и образовани и релативно успешни Ујгури могу да постану мета логорашког система.

„Овај млади човек, као фото-модел, већ има успешну каријеру", каже професор Милворд. „Он сјајно говори кинески, пише веома добро и користе се ученим изразима, тако да то очигледно није неко коме је потребно образовање у професионалне сврхе."

Доктор Адријан Зенз тврди да је управо то сврха овог система.

„Заправо није битна позадина особе", каже он.

„Битно је да систем ставља на пробу њену лојалност. У неком тренутку ће скоро сви доживети неки облик затварања у логоре или преваспитавање, свако ће бити изложен том систему."

Кинеска влада негира да прогања ујгурско становништво. Након жестоких критика које су по овом питању потекле из САД-а, портпарол кинеског Министарства спољних послова Хуа Чунјинг навео је смрт Џорџа Флојда, рекавши да су Ујгури у Синђијангу слободни у поређењу са Афроамериканцима у САД.

Али за породицу Мердана Гапара, коју прогања слика њега везаног за кревет на непознатој локацији, постоји веза између ова два случаја.

„Кад сам видео снимак Џорџа Флојда, он ме је подсетио на снимак мог нећака", каже Мерданов стриц Абдулхаким.

„Читав ујгурски народ је у овом тренутку као Џорџ Флод", каже он. „Ми не можемо да дишемо."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]