Светски дан превенције самоубиства: „Причајте када вам је тешко, то може да вас спаси”

„'Имаш све, a несрећна си, стварно не заслужујеш да живиш'".

Тридесетједногодишња Ленка се већ дуже време осећала лоше, али ју је ова мисао навела да на интернету претражује начине како би могла себи да одузме живот.

За мање од 15 минута, на врата њеног стана у Америци закуцала је медицинска екипа за превенцију самоубиства.

„Не знам шта би било да нису дошли, нисам желела да мислим о томе", каже она осам месеци касније за ББЦ на српском.

Самоубиство је трећи водећи узрок смрти међу младима од 15 до 29 година, показују подаци Светске здравствене организације из 2021. године.

Стопа самоубистава се у Србији смањује, али су „стид и срамота и даље један од разлога због чега људи не говоре шта их мучи и не траже помоћ", каже Тања Бокун, психолошкиња, за ББЦ на српском.

Током 2023. године, у земљи је забележено 668 случајева самоубиства, показују подаци Републичког завода за статистику.

У Србији је 2020. године стопа самоубиства била око 13 одсто, три пута више у поређењу са Грчком или два у односу на Италију.

Иако међународни стручњаци кажу да је јако важно обратити се за помоћ и говорити о проблемима, само петина становништва у Србији се некада обратила психотерапеуту, подаци су истраживања Мреже психосоцијалних иновација (ПИН) из 2022.

Збуњеност, срамота и стид

Ленка је први пут потражила помоћ психотерапеута пре десет година, на почетку студија у Србији.

Желела је да се ослободи траума и проблема из детињства и чинило јој се да јој ови разговори помажу.

Међутим, пре осам месеци, јавиле су јој се прве самоубилачке мисли.

„По друштвеним стандардима, била сам јако успешна.

„Имала сам испуњен и феноменалан живот, који и јесте био такав, али је то значило да мени не сме да буде лоше", прича Ленка.

А било јој је.

Да размишља о самоубиству није поделила ни са ким - чак ни са психотерапеутом.

„Била је то нека врста оправдања - 'ето, радим све што могу да бих себи помогла, радим све, осим искрености'.

„Бојала сам се да психотерапеут више неће мислити да сам сјајна и да се добро борим са проблемима, јер сам се и даље трудила да задивим све око себе, па и њега", каже она.

Два месеца касније, уследила је велика промена када се Ленка преселила у Америку.

Посао је нашла одмах и први пут није морала да брине хоће ли имати довољно новца за кирију и трошкове живота.

„Пошто сам навикла да живим у тешким условима, борим се рукама и ногама да бих могла да преживим, ова сигурност ме је уплашила", прича данас.

'Ако не морам више да се борим, шта је онда сврха мог живота', питала се Ленка.

'На папиру' је све деловало добро, али се осећала потиштено, што се одразило и на њен однос са партнером.

Затварала се у себе и „тонула све дубље".

Имала је све, али није била срећна, због чега се јавио и осећај кривице, каже.

„Људи са самоубилачким мислима често верују да ником није стало до њих и да ништа неће да се промени ако их нема", каже психолошкиња Тања Бокун.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Помоћ је на путу

После неколико недеља у Америци, оставши сама у стану, Ленки су се опет јавиле мисли о самоубиству.

„Била сам психички лоше, плакала сам и вриштала.

„Куцала сам те речи на лаптопу ноншалантно, као да нисам била свесна шта радим, било ми је и помало лакше, јер сам ишла ка решењу", каже она.

Кроз неколико минута стигла јој је порука да се јави, и мејл: „Обавештени смо да сте тражили информације како се извршава самоубиство. Помоћ је на путу".

„Мисли о самоубиству су одмах нестале и осетила сам срамоту што неко долази да провери да ли сам добро.

„У исто време сам била уплашена, јер нисам знала шта следи и да ли ће ме медицинска екипа негде одвести", присећа се Ленка.

Стид и страх заменила је љутња.

'Зашто ме ови људи контролишу? Зашто они долазе? Имам право да радим шта желим са мојим животом', питала се бесно.

Разговор са њима ју је умирио, али и освестио да мора да буде искрена са психотерапеутом.

„Тешко је суочити се са чињеницом да си хтео да одузмеш себи живот.

„Када сам коначно рекла психотерапеуту да сам размишљала о самоубиству, осетила сам се 50 килограма лакшом", каже, уз кратку паузу.

Десет пута више позива

Један од првих показатеља да неко пати је губитак воље, заинтересованости и енергије за оним што га је раније испуњавало, указује Тања Бокун.

Реченице и питања које упућујемо треба да им дају до знања да смо уз њих и да видимо колико им је тешко.

Потребно је мање говорити, а више слушати и дати сигнал да нису сами, један је од савета ове психолошкиње, једне од 40 волонтера центра Срце који свакодневно телефонски и мејлом разговарају са људима који размишљају о самоубиству.

Волонтери претходно пролазе обуке, а годишње обаве 8.000 разговора.

Трећина позива стиже од људи који помишљају на самоубиство.

„Када је, на пример, 10. септембар, Светски дан превенције самоубиства, позива је десет пута више", каже Бокун.

'Сада живим за себе'

Шест месеци касније, Ленка каже да се осећа боље.

Наставила је са психотерапијом и вратила се у Србију.

„Мислим да је важно да причамо о оваквим искуствима и међусобно их размењујемо.

„Суочавање доноси побољшање на свим пољима, али је тешко и страшно, јер се током излечења емотивно градиш и почињеш од нуле, као да си дете - рударски је то процес", каже она.

Недавно је поново отишла у Америку и кад год би ушла на неки од профила друштвених мрежа појави јој се порука - Ти си у реду, ако ниси, у реду је потражити помоћ, уз број телефона за стручни савет.

Њу ова порука не узнемирава, али они које би обавештење могло да уплаши могу да га искључе.

„Сада живим за себе и мало ми је жао што сам на неки начин 'уложила' 15 година живота да бих доказала свету да вредим, иако је и то некада потребно.

„Долазак до самоубилачких мисли да би се освестио и схватио колико твој живот вреди је крајња граница и хватање за сламку, а последице су тешке", каже Ленка.

Када би могла да врати време, поделила би са најближима да је размишљала о самоубиству.

„Много сам радила на елиминисању стида, и не треба да пролазимо сами кроз овакве ситуације, али је тешко изговорити.

„То што сте имали мисли о самоубиству не треба да вас одређује, јер је скроз у реду да нисте били добро и да сте затражили помоћ - зато причајте, јер то може да вас спаси", каже Ленка.

*Име саговорнице је промењено, а идентитет је познат редакцији

Неке од стручних установа, саветовалишта и СОС телефона који вам могу пружити помоћ у Србији су:

Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић

Вишеградска 26, Београд; Телефон: 011/3636400; www.lazalazarevic.rs

Центар Срце

Телефон: 0800-300-303; Мејл: [email protected]; www.centarsrce.org

Радно време је 14 до 23 часова, сви позиви су анонимни и помоћ је бесплатна

Национална СОС линија за превенцију самоубиства

Телефон: 011/7777000; Позиви су анонимни

Додатне адресе и контакте институција и организација у Србији и региону које се баве менталним здрављем можете наћи на овом линку, у групи „За Тебе #ВажноЈе".

Погледајте видео о групи „За Тебе #ВажноЈе", место за подршку и разговор о менталном здрављу

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]