Ментално здравље: „Извини, нисам желела да личим на тебе", како је одрастати уз мајку са шизофренијом

Аманда је имала четири године када је њена мајка отишла од куће.

Иако није знала прави разлог мајчиног одласка, наслућивала је да нешто није у реду.

Остала је са оцем, живели су у Сао Паолу, једном од највећих градова Бразила.

Годинама касније, Аманда сазнаје да је њеној мајци Сесилији дијагностикована шизофренија.

После једног од тежих психичких сломова, Сесилија је хоспитализована у једној од многобројних психијатријских болница.

Осам година касније вратила се кући.

Готово две деценије касније, Аманда Мартон, новинарка и уредница часописа Анфибија, у Чилеу, држави у којој тренутно живи, одлучила је да породичну историју исприча у књизи: Нисам желела да личим на тебе.

Поред односа са мајком, Мартон се у књизи осврће и на предрасуде, стереотипе и митове који прате људе са овим менталним обољењем.

Преноси и научне чињенице, интервјуе са стручњацима и искуства других људи.

У разговору за ББЦ Мундо, ова чилеанско-бразилска новинарка говори и о сопственим страховима, указујући на недовољно знања о шизофренији.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Аманда Мартон је имала 20 година када је сазнала да има 13 одсто шанси да да развије шизофренију.

Уколико се до 30. године симптоми не манифестују, онда су шансе да ће се јавити мале.

Несвесно је постала опседнута темом.

Прочитала је на стотине научних радова о менталном здрављу.

Приближавајући се 30. години схватила је да је лицемерно да пише о туђим искуствима, а не сопственим.

„То ме је мотивисало да почнем да пишем", каже она.

Желела је да напише све пре 30. године, у случају да јој се нешто ипак догоди.

Тих година радила је по неколико послова, сумануто је читала.

„Понашала сам се, могло би се рећи, сумануто", присећа се Мартон.

Када је напунила 30. кључну годину, а симптома шизофреније није било, осетила је 'празнину'.

„То је као када пролазите кроз веома важан сукоб и он одједном стане.

„Ту је и олакшање, али и празнина, питате се - 'шта даље'", прича она.

Шизофренија ће увек бити део њеног живота, али она не жели да буде главни елемент.

„Када помислим на маму, не желим да мислим о њој као жени са шизофренијом.

„Моја мама је много више од тога."

Како је све почело?

Аманда Мартон је веровала да су се први симптоми шизофреније код њене мајке развили када је она имала четири године.

Годинама касније сазнала је да су се заправо јавили док је њена мајка била трудна.

Помишљала је да је она крива за мајчину болест, додатно ју је погађало што у то време нико није знао како да на адекватан начин поступи са њеном мајком, јер је било јако мало информација у вези са шизофренијом.

Лекари су у почетку мислили да је њена мајка депресивна, а потом да пати од биполарног поремећаја.

Шизофренију су дијагностиковали када је Аманда имала четири године.

Њена мајка је тада хоспитализована.

Иако је Аманда имала свега четири године наслућивала је да нешто није у реду.

Памти да мајци није дозвољавала да је мази у кревету.

„Као да је у ваздуху висио мирис болести: мешавина цигарета, њеног парфема и креме коју је користила.

„Мирисало је на лошу хигијену", присећа се новинарка.

Чини јој се да и даље може да га осети.

„Када неко има психичких проблема, има тенденцију да занемарује себе", каже она.

И после толико година, памти дан када је мајка отишла од куће.

Док су се опраштале рекла јој је да иде да посети „Амандину баку, а њену мајку".

„Замолила ме је да је чекам. Дала сам јој осликану марамицу.

„Отишла је и није је било четири године", додаје.

Не сећа да је за то време икада питала за њу.

Одрастала је, али се одсуство мајке увек осећало.

Једно од болнијих сећања било је припремање поклона у школи поводом Дана мајки (обележава се 15. маја) .

Мајка јој је у почетку слала писма у лименкама пива или енергетских пића, убацујући их кроз прозор.

Аманда их је читала када отац није био код куће, знала је да не сме никоме да их показује.

Датум који никада неће да заборави је 31. јул 2001.

Њена мајка се тада вратила.

Били су то тешки дани не само за њу, већ и за њеног тату.

Уследио је период поновног упознавања. Много тога се променило.

Неколико година касније, када је Аманда имала 20 година, њена мајка је имала тежак психички напад.

„Било је веома болно. То је била прекретница.

„Када сам стигла у Бразил, за време летњег распуста, схватила сам да нешто није у реду. Питала ме је за моје непостојеће сестре и сетила сам се траума из детињства", присећа се новинарка.

Одвела ју је у болницу.

Тада су јој први пут саопштили да њена мајка има шизофренију.

Доктор јој је рекао да морају да је хоспитализију, али се Аманда томе противила.

Желела је да преузме одговорност и брине о мајци.

Свесна да може да наследи шизофренију, Аманда се није плашила последица нити шок терапије, већ предрасуда и стереотипа других људи.

Њена мајка је изгубила пријатеље, нису разумели њене психичке сломове.

„Губите пријатеље, немате посао, не можете да напредујете у различитим областима. Моја мајка је у том погледу веома храбра, јака и отпорна. Не знам да ли бих успела да се изборим на исти начин као она.

„Страховала сам да ћу бити на терету партерну и родитељима", каже ова 31-годишњакиња.

Аманда је одлучила да неће да има децу у случају да се и код ње испољи шизофренија.

„Нисам желела да моје дете пролази кроз оно што сам ја морала", додаје.

На писање књиге мотивисало Аманду ју мотивисало и како каже, огормно незнање о овој болести.

„Изнервирам се када људи употребе израз 'шизофреничар' - то само појачава стереотипе.

„Верује се да људи са шизофренијом могу да буду насили, а то није истина. Научни подаци показују да су они жртве насиља због сопственог стања", објашњава Аманда.

Према подацима Светске здравствене организације (СЗО) шизофренија је дијагностикована код 250 милиона људи широм света.

„То је много и не знам зашто више не говоримо о томе.

„Толико је предрасуда које би требало разбити", сматра она.

ББЦ Мундо: У последњој реченици кажете да се више не плашите да личите на мајку...

Аманда: Нисам желела да будем као моја мајка. Истражујући историју, схватила сам да смо веома сличне.

Волела бих да сам јој сличнија у неким другим ситуацијама. Она је стрпљивија, мање улази у сукобе. Волела бих да им више те њене слаткоће.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]