Србија и ментално здравље: Живот са биполарним поремећајем - од еуфорије до депресије

Вечити рингишпил са којег нема силаска.

Тако се осећа Милена*, 39-годишњакиња из села у околини Чачкау западној Србији, којој је све до трећег порођаја живот изгледао нормално и срећно.

„Постоје дани када се осећам толико лоше да не могу да устанем из кревета, уплашена сам, имам изгубљен поглед и желим да побегнем од свега.

„Има и оних током којих не знам шта ћу са свом том енергијом, као да могу да полетим", описује њен живот за ББЦ на српском.

Са биполарним поремећајем бори се већ 23 године, aли јој је дијагноза установљена скоро деценију после појаве првих симптома у доба док је још била тинејџерка.

Биполарни поремећај карактерише нагло смењивање расположења, од снажних налета енергије, до туге и oчајања, објашњава Весна Тинтар, психолошкиња, за ББЦ на српском.

„Говоримо о две фазе: манији и депресији, па се ово обољење некада називало манично-депресивни поремећај.

„Појављује се веома рано, најчешће током пубертета и адолесценције и није га лако дијагностификовати, па се често меша са депресијом или поремећајем пажње".

Магловита сећања: Тинејџерство и први симптоми

Имала је шеснаест година када су родитељи приметили да им је ћерка често тужна и нерасположена.

Веровали су да је муче уобичајени тинејџерски проблеми, али Милени није било боље.

Одлучили су да потраже помоћ психијатра.

„Не сећам се лепо тог периода, само да сам се осећала лоше и да је докторка мислила да је у питању депресија, па ми је дала одговарајуће лекове", говори Милена.

Убрзо је ово „стање" прошло, а она, као и њени родитељи, сматрали су да се радило о „пролазној фази".

„У 19. години сам се заљубила и удала сам се после средње школе.

„Била сам срећна што ћу живети са човеком ког волим, о болести нисам ни мислила", прича са осмехом.

Болест се „поново пробудила" после трећег порођаја.

Осећала се чудно и дане проводила седећи у замраченој соби.

Имала је осећај да јој сви сметају, па је поново отишла код психијатра.

„Тада сам први пут боравила на психијатрији у Ваљеву, била сам уплашена, али сам знала да морам да помогнем себи", каже.

Проћи ће још неколико година, проживљених криза и тешких тренутака, пре него што ће сазнати „шта јој се заправо догађа".

„Ово обољење збуњује докторе, али и људе који од њега пате, пацијенти осећају да у питању није само депресија, већ још неко осећање немира.

„Узрок још није познат", каже Весна Тинтар.

Милени је дијагностификован биполарни поремећај тек неколико година касније, у болници у Горњем Милановцу.

Када је докторка објашњавала симптоме болести, осећала се као да описује њен живот.

„Било ми је јасно да ћу морати да се борим", каже Милена.

Живот као „на клацкалици"

Седимо на тераси сеоске куће у којој Милена живи са породицом.

Њен бели пас делује заинтересовано за наш разговор, гура ми главу да га помазим.

Добила га је на поклон од мужа и деце када се вратила са последњег лечења.

„Психичке болести су најгоре, јер делујеш здраво и функционално. Људи кажу имаш обе ноге, обе руке, шта ти фали", прича уз уздах.

Током дана има много обавеза око домаћинства, када је добро, чита књиге и све обавља са лакоћом.

Брине о башти и кући, помаже најмлађем сину око домаћих задатака и пије кафу са комшиницама.

„Знам да после фазе у којој се осећам толико добро и имам много енергије, следи она много тежа.

„Тада не могу ништа да радим, нити постоји активност у којој могу да уживам. Сви ми сметају", каже Милена.

Када је лоше, осећа се као да јој се „цео свет сручио на главу".

Код биполарног поремећаја, налете енергије, адреналина, еуфорије, среће и самопоуздања смењује дубока депресија.

Људи се обрадују кад крене манична фаза, јер је бег од ужасног бола који осећају, али то није добро, нити здраво, објашњава психолошкиња Весна Тинтар.

Боравак на психијатрији: 'Ми смо вечито на маргини'

Током септембра 2017. године, Миленино стање се драстично погоршало.

„Опет је почела депресивна фаза, дани у којима не могу да устанем из кревета, седим у замраченој просторији и муче ме црне мисли", описује.

Отишла је на лечење на Војно-медицинску академију (ВМА) у Београду.

Било је Михољско лето када је из села у ком живи дошла на тринаести спрат велике болнице, на психијатријско одељење.

На зиду је висио цртеж једног пацијента на којем је писало: „Сви хероји су храбри, само мом хероју смрди из уста".

„Било је нечег тако потресног у тој поруци, подсетило ме је на бол који ја осећам, али и сви људи који се боре са психичким проблемима.

„Ми смо вечито на маргини, усамљени и увек криви, никад довољно добри и храбри за живот", говори она.

Првих дана није излазила из собе, јер се није осећала добро.

„Међутим, дружељубива сам и истински волим људе, да се шалим, смејем и причам, па сам зато, чим је терапија почела да делује, излазила из собе и прилазила другим женама" на одељењу, каже.

Милена и њене нове пријатељице су маштале о данима када ће им бити боље, о свету који би разумео њихову патњу.

И шалиле су се, причале.

И плакале.

„Здрави људи не могу да замисле колико је страшно кад не можеш да нормално испољаваш емоције.

„Ми смо тог септембра створиле малу заједницу у којој смо једна другој биле подршка", прича Милена плачним гласом.

'Било је горе него икада до сада, опоравак је трајао дуго'

По изласку из болнице, уследили су дани мира.

„Терапија је била одговарајућа и могла сам себи да дозволим да живим нормалан живот, идем на концерте, одморе и посећујем школске приредбе моје деце", присећа се.

Али мир није дуго потрајао.

После једне дечије приредбе, осетила је симптоме прехладе, а тест је показао заразу ковидом-19, вирусом због којег је била проглашена пандемија 2020. године.

Јелена претпоставља, на основу речи лекари, да је корона изазвала поновно активирање симптома хроничне болести.

Овог пута, не кроз депресивну, већ маничну „фазу".

„Била сам толико убрзана, нисам могла да се зауставим.

„Осећала сам се узнемирено, изгубила сам појмове простора и времена", каже Милена.

Уследио је још један боравак на психијатрији, овај пут у Горњем Милановцу.

„Било горе него икада до сада, опоравак је трајао дуго", сећа се.

'Постоји шанса за нормалан живот'

Људе који пате од биполарног поремећаја често прати снажан осећај кривице и неадекватности, сматра Весна Тинтар.

Они готово и не спавају и осећају се заробљено у „сталним сменама" емоција.

„Пошто се биполарни поремећај јавља у пубертету, битно је да родитељи буду свесни менталног здравља њихове деце.

„Важно је да тинејџери знају где могу да потраже помоћ, јер маничну фазу могу да карактеришу ризична понашања и импулсивне одлуке, док депресивну прате драматичне епизоде", указује психолошкиња.

Најбитније је одредити одговарајућу терапију лековима која ће омогућити свакодневно функционисање, сматра Тинтар.

На сталном опрезу

Милена је прихватила болест.

„Она је део мене и то је једноставно тако.

„Захвална сам на тренуцима у којима сам добро и могу да радим ствари које волим и свесно проводим време са супругом и децом", каже.

Давно је престала да брине шта ће други рећи.

„Не стидим се неколико боравка на психијатрији, нити мислим да неко има право да ме осуђује, јер се борим и желим да помогнем себи.

„Деца и муж су ме увек подржавали и ово није само моја борба, већ и њихова. Због њих морам да будем добро", каже поносно.

Мучи је што није сигурна када ће се симптоми болести „поново активирати".

„Кад год сам добро, кроз мисли ми провејава страх.

„Никад не знам када ћу се поново осећати лоше и да ли ће бити теже него претходни пут."

*Име саговорнице је промењено на њен захтев

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]