Светски дан превенције самоубиства: „Не стидите се да потражите помоћ"

Имам 31 годину и у јулу 2020. године сам одлучио да умрем.

Данас када размишљам о том дану, осећам као да то нисам био ја, већ нека друга особа која ме повредила.

У том периоду осећао сам велику празнину и мислио сам да ако повредим себе, успећу да попуним ту рупу коју сам носио у себи.

После два дана сам се пробудио на психијатрији са исеченим рукама.

Бојан* је срећан што је жив дочекао овај 10. септембар, када се обележава Светски дан превенције самоубиства и што има прилику да исприча причу, из које ће, нада се он, неко нешто можда и да научи.

Према последњим подацима Светске здравствене организације сваких 40 секунди неко у свету одузме себи живот, а четврти водећи узрок смрти међу младима од 15 до 29 година је управо самоубиство.

Како уочити да неко губи вољу за животом

Бојан је одрастао у функционалној породици и одувек је имао подршку родитеља и сестара, али се осећао усамљено.

„Увек су ме сви гледали као ведру и духовиту особу", каже он.

Славица Ранисављев Ковачев, директорка новосадског центра Срце - чијих четрдесетак волонтера свакодневно телефонски и мејлом разговара са људима који размишљају о самоубиству - објашњава да су први показатељи да неко из наше околине пати губитак заинтересованости, воље и енергије за стварима које су га раније испуњавале.

„Тој особи се чини да би било боље да уопште не постоји и не осећа ту количину боли, туге и патње", каже она за ББЦ на српском.

Истиче да тада треба понудити „сигуран простор у коме ће моћи да каже све што је мучи".

Реченице и питања које упућујемо тој особи треба да јој дају до знања да смо уз њу, да видимо колико пати.

„Потребно је мање говорити, а више слушати и тиме пружити простор да део онога што носи на срцу избаци из себе", додаје она.

'Сине, биће све у реду'

Бојан је први анксиозни напад имао са десет година.

„Сестра се повредила док је возила бицикл и ја сам осетио да сам крив за то", прича он.

Поласком у средњу школу, напади су постали учесталији, па је почео да пуши марихуану, узима лекове за смирење уз пиво, вино или шта би му од алкохола пало под руку у том тренутку.

На једној журци му је толико позлило да се срушио.

Тада је схватио да мора на лечење.

„Установили су да имам проблем с депресијом уз анксиозне нападе", каже он.

Било је дана када није могао да устане из кревета, јер му „ништа није имало смисла".

А онда је било дана када се осећао и „више него одлично".

„Био сам еуфоричан. Толико сам се осећао добро да ми је тадашњи терапеут искључио терапију", прича Бојан.

Неколико месеци касније, пробудио се у болничком кревету са исеченим венама.

„Сећам се само тате који је понављао: 'Сине, биће све у реду', док ме је прекривао ћебетом", каже он.

Бојан је праву дијагнозу добио тек после ове епизоде.

Каже да му је од тада много лакше, јер схвата зашто му се одређене ствари дешавају.

„Мој савет је да увек потражите мишљења од неколико доктора и да се не стидите да потражите помоћ", додаје он.

Каже да у данима када му је тешко има обичај да се загледа у огледалу и каже себи да је добар пријатељ, да је важан родитељима и сестрама, да има људи који га воле.

„Пробајте, често помогне", саветује Бојан.

Погледајте и видео о психолшкињама које су биле уз нас у време пандемије

Црне статистике

Ранисављев Ковачев каже да волонтери новосадског центра Срце на годишњем нивоу обаве 6.000 разговора.

Јављају се људи свих узраста, млађи до 35 најчешће четују и пишу мејлове, док старији зову телефоном.

Људи који им се јављају се најчешће носе са тешким осећањима, јер имају утисак да су сами са проблемом.

„Зову нас пре свега јер не желе да се убију и размишљају да нико заправо не разуме како им је", каже Ранисављев Ковачев.

Додаје да центар контактирају и они који не размишљају о самоубиству али имају потребу да оно што осећају поделе са неким ко их не познаје и може да буде објективан.

С почетком пандемије корона вируса, број позива се повећао, додаје.

Каже и да се очекивало више позива старијих, који су у првом таласу били под највећим здравственим ризиком, али се показало да је пандемија у великој мери утицала на младе.

„Увела је несигурност у свакодневни живот и изложила их пред дилеме са којима се раније друштво није носило", објашњава она.

Због тога, тврди, није ни било спремног начина да им се пружи подршка.

Медији утичу на стопу самоубистава

Дуња Грубор из Омладинског савеза удружења у Новом Саду (ОПЕНС) цитира наводе Светске здравствене организације (СЗО) која је сврстала одговорно извештавање медија на листу мера које могу и треба да се предузму у циљу превенције самоубистава.

„Медији у овој теми, као и у многим другим, попут левка усмеравају јавност ка формирању слике о нечему", каже Грубор за ББЦ на српском.

Због тога и овогодишња кампања коју су организовали носи назив „Припази на тон! Припази на клик".

„У првом делу се обраћамо медијима, а у другом јавности", објашњава Дуња.

Истиче да сензационалистичка извештавања могу довести до Вертеровог ефекта.

Вертеров ефекат или Вертеров синдром је талас извршених самоубистава, подстакнут приказом самоубиства у медијима или описима у популарним делима литературе или кинематографије.

„Сви треба да прихватимо одговорност, али неки ипак треба да сносе већу од других, а ту првенствено мислимо на власнике и уреднике медијских кућа", каже Грубор.

Славица Ранисављев Ковачев наводи да центар Срце током године уједначено прима позиве, али да до благог пораста дође када се у медијима више говори о суициду.

Ан Мари Ћурчић, новинарка и покретачица инцијативе За тебе #Важно је која се бави менталним здрављем, тврди да у медијима има простора за промене.

„Одговорним извештавањем се могу спасити животи", каже она ББЦ на српском.

Напомиње да новинари морају да буду свесни улоге и утицаја који имају.

Како медији представљају самоубиство

Грубор сматра да се самоубиство у медијима неретко представља или као „кукавички" или као „херојски" чин.

Поред терминологије „херојски/кукавички", постоје и друге предрасуде које медији побуђују, попут онога да се самоубиство дешава као „гром из ведра неба", објашњава.

Оваква поларизација, сматра, не само да је сувишна, већ је и неисправна и пита се зашто је потребно да се овај феномен ставља у неку од две категорије.

„Јасно је да је оваква карактеризација феномена присутна од давних времена, јер је суицид нешто што човек одувек покушава да протумачи и разуме", каже Грубор.

Објашњава да се медији често не устручавају да у овим случајевима извештавају из минута у минут, да објављују фотографије и снимке, опроштајна писма који и крше приватност.

„Величање жртве самоубиства као мученика и предмета јавне похвале може сугерисати подложним особама да њихово друштво цени суицидно понашање. Уместо тога, нагласак би требало да буде на жаљењу због смрти те особе."

Извор: Превенција самоубиства: Приручник за стручњаке запослене у медијима

За тебе важно је да поразговараш

Ан Мари Ћурчић каже да група За тебе важно је „органски расте" од тренутка када је настала пре две и по године.

„На месечном нивоу добијемо између 300 и 500 нових пратилаца", прича она.

Пандемија је, каже она, можда донела и једину лепу ствар, а то је слобода да се лакше разговара и дели с другима оно што осећамо.

Напомиње да је у групи За тебе важно је могуће и анонимно поделити проблем, јер то неким људима даје сигурност да их неко неће препознати.

„То само говори о томе да је стигма када је ментално здравље у питању и даље ту", каже Ћурчић.

Можда ће вас занимати и овај видео: Тетоваже које лече ожиљке од самоповређивања

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]