ЛГБТ и Србија: Лепосава Мијушковић, заборављена књижевница која је писала о љубави две жене

„И ми смо се морале растати! И растале смо се!...

„И, ено, опет се при растанку грлимо и љубимо као до тад, само шта ја јасно осећам како то чиним преко једне провале", каже јунакиња приче Утисци живота, пошто ју је жена коју воли напустила да би се удала за мушкарца.

Ова прича, која би некима и данас могла деловати провокативно, објављена је у традиционалној, патријархалној Србији на прелазу 19. и 20. века.

Написала ју је тада 23-годишња Лепосава Мијушковић.

Када је ова смеђокоса девојка високог чела и уског лица, предала списе на објављивање Српском књижевном гласнику, тада најпрестижнијем литерарном часопису, није их потписала - стидљиво је оставила само иницијале.

Иза ова два слова скривала се српска списатељица, коју је и Јован Скерлић, један од најутицајнијих, али и најстрожих књижевних критичара тога времена, хвалио због „јаке личности и сасвим оригиналног талента".

А у рукопису су приче које би се данас могле сврстати у квир књижевност - литературу која се бави ЛГБТ+ темама и мотивима.

Дело Лепосаве Мијушковић носи нешто авангардно у мотивима и начину писања, објашњава Славица Гароња Радованац, историчарка књижевности.

„У две од четири приче говори се о хомоеротској љубави између две девојке, што није била честа појава у књижевности тога времена", каже професорка на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу за ББЦ на српском.

Прича изгледа као ток свести и прати унутрашње немире.

„Јавља се као аутоматски чин који долази из подсвести", указује професорка.

„Ето, ти верујеш да си волела њу, али то није! То није, знај!... Ти си волела у њој само слику своје маште, дакле себе; а тако исто и она тебе.

Људе везује једно за друго или интерес или сујета, код тебе је било ово друго! Љубав! Пријатељство! Бесмислице!", озлојеђена је Лепосавина јунакиња.

Од Јагодине до Цириха

О животу Лепосаве Мијушковић зна се мало.

Рођена је 1882. године у селу Вукмановац, надомак Јагодине, у централној Србији.

„Била је испред времена у ком је живела и испред те малене паланачке средине у којој одрасла", указује Гароња Радованац.

Иако је била ћерка ковача, одлази у Београд, где уписује Вишу девојачку школу коју су похађале девојке из виших друштвених слојева.

Школовање ће бити пресудно за њен уметнички и интелектуални развој, сматра Гароња Радованац.

„За потпунију биографију Лепосаве Мијушковић незаобилазан траг представља делатност Више девојачке школе која је стварала прве генерације систематски и темељно образованих девојака из виших друштвених слојева, од којих су многе отишле на студије у иностранство", објашњава.

Мијушковић образовање наставља у Цириху, где је касније и радила као наставница.

Није случајно одабрала овај град, јер је Швајцарска у то време била либералнија од остатка Европе.

Цирих је тада био место где су се рађале социјалистичке идеје, и студирали Никола Пашић, Светозар Марковић, па и руски револуционар Михаил Бакуњин.

Лепосава је тамо „волeла да се завуче у њену собу, извали у наслоњачу, завије у густи облак дима, палећи смотку за смотком, и тако да ради", пише о њој cавременица и познаница, Елза Кучера.

„Анатомски је тад ножем рашчињавала властиту душу. Недеље су пролазиле, а да није излазила, кад би хтела да штогод напише.

„Нити је право јела, нити спавала.

„Ту нису помагали ни разлози - ни молбе. Тргала је, што би написала, и опет би писала...", пише Кучера после смрти Лепосаве Мијушковић 1910. године.

Мијушковић већ у првој објављеној причи „узбудљиво анализира лезбијски хомоеротизам, што је облик прекорачења свих норми и забрана", наводи Јелена Милинковић са Института за књижевност и уметност у раду Љубав као перформативни чин у приповеткама Лепосаве Мијушковић.

Стварала је у време зачетка феминизма на балканским просторима, значајном јер је изнедрио кључне фигуре и утро пут за књижевност периода између два светска рата, пише Милинковић.

„Због специфичног положаја које су жене имале у Србији током њене историје и занемаривање књижевности коју су стварале, многобројни текстови су или остајали у рукопису или су објављени искључиво у периодици, а у форми књиге су публиковани тек крајем 20. века", пише.

Управо се то десило и са делима Лепосаве Мијушковић, чија је дела рођак објавио први пут тек деценијама касније.

Да је и сама била свесна друштвених стега око ње, показује одломак где, иако пише о вољеној жени, њена јунакиња увиђа да јој не преостаје ништа друго „него да се уда и роди децу".

'Страх од ауторства'

Када су почетком 20. века на књижевну сцену којом су владали мушкарци иступиле и жене - њихово писање је често посматрано као засебно и критичари су им приписивали заједничку етикету - женскa књижевност.

Многе списатељице се нису потписивале, већ су користиле псеудониме, те је, као и Јелена Димитријевић, Даница Марковић и Милица Јанковић, и Мијушковић користила друго име.

Чак и када је Јован Скерлић, пишући коментаре о њеној прози открио њен идентитет, она се и даље потписивала само почетним словима имена.

Псеудоним је доносио слободу, сматра Ана Парехо Вадиљо, професорка викторијанске књижевности на Биркбеку.

„Тај осећај ослобођености од рода, ослобођености од пола, у периоду кад су те категорије биле врло фиксне у главама људи, била јој је веома важна", рекла је раније за ББЦ.

Жене су тада мање објављивале него данас, али нису биле потпуно невидљиве, указује Бојана Антонић, професорка књижевности и језика, за ББЦ на српском.

Списатељице су се опредељивале за једну врсту интимистичке прозе, јер се то од њих очекивало.

Ипак кроз тај „сентиментални, наивни и исповедни тон, оне су проговарале о неким провокативним темама", сматра Антонић.

Од заборављене, до заштитнице квир уметности у Србији

Иако објављена 1905. Утисци живота Лепосаве Мијушковић није прва прича са хомоеротским мотивима у српској књижевности, подсећа Гароња Радованац.

„Њена претходница, списатељица Јелена Димитријевић писала је о лезбејским односима у харему", указује.

Проза Лепосаве Мијушковић дуго је била заборављена, поново је се присетио и то посредно, Драгиша Витошевић у докторској дисертацији о Српском књижевном гласнику током 1990-их.

Он готово да прећуткује љубавни однос између две девојке у причи, истиче Антонић.

Деценијски заборав „више има везе са односом еротологије и књижевности, која почиње озбиљније да се проучава тек средином 20. века", сматра.

„Њена проза се бави и неконвенционалним хетеросексуалним односима, на пример, односом млађе жене и старијег мушкарца", указује Антонић.

Лепосава Мијушковић је преминула 1910, у 32. години, и написала је само четири приче, што је можда допринело вишедеценијском забораву, каже Гароња Радованац

И њена смрт обавијена је тајном.

Плели су се митови да је учествовала у двобоју или пуцала у себе због неузвраћене љубави, али нема поузданих података.

Читав век касније, у Србији се додељује награда са њеним именом, за прозне књижевне форме са ЛГБТ+ тематиком.

Погледајте и овај видео:

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]