Адреналин: Живот на ивици због већег узбуђења

Сваког јутра 44-годишња Ивана Миловановић из Београда помисли шта ће је тог дана учинити живом.

„Та фина језа која прође кроз кичму и претвара се у пријатан, али јак бол док срце толико лупа да ми глава пулсира - осећај је без ког не могу да замислим живот", каже Милановић, која се више од 20 година бави екстремним спортовима.

„Некада је то ход по ивици, али живот без адреналина није живот", објашњава док убацује падобранску опрему у ауто.

Жудњу за адреналином, хормоном стреса који лучи надбубрежна жлезда. не разумеју њени родитељи, а у почетку нису ни пријатељи.

Временом се, каже, зближила са онима који деле њена интересовања и знају о чему прича.

„Адреналинска зависност не постоји као таква у класификацији болести Светске здравствене организације". каже психијатрица Александра Бубера Нинић.

Често се дешава да оно што у пракси психијатри и психотерапеути препознају као специфичну категорију, не буде уврштено у званичне класификације.

Такви су и случајеви са зависношћу од секса, рада и многих других 'процесних', које указују немогућност уобичајеног функционисња без одређених радњи.

Свеж адреналин разбуђује

„Људи који су навикли на одређену дозу адреналина стално теже да померају границе, како би ниво био већи у односу на прошли пут.

„Свеж адреналин може добро да ме разбуди и онда сам недељу дана миран, не морам ништа да радим", прича Војкан Ивановић, инструктор падобранства, параглајдинга, скијања и роњења.

Не постоји екстремни спорт којим се овај четрдесетпетогодишњак из Београда не бави.

На аеродрому на периферији Београда Ивановић дочекује момка и девојку који желе да први пут скоче из авиона.

„Људи који долазе због тога или желе да победе страх од висине или су кандидати за падобранску обуку, али и једне и друге привлачи адреналин", објашњава за ББЦ на српском.

И после вишедеценијског бављења екстремним спортовима, признаје да увек мора да постоји одређена доза страха и адреналина.

„То даје сигурност да не уђемо у рутину и механику, јер мозак у критичним ситуацијама не може да расуђује како треба.

„Да ми падобранство не изазива адреналин, то би био знак да треба да прекинем са тим спортом", указује.

Ход по танкој линији не тражи помоћ

Александра Бубера Нинић објашњава да се у психијатријској пракси препознају људи склони ризичном понашању, па и екстремним спортовима.

„За неке од тих људи кажемо да су у психијатријском смислу здрави, а друге можемо да посматрамо у оквиру различитих синдрома или поремећаја.

„Људи који се често баве овим спортовима ретко долазе по помоћ, а нарочито не да би такво понашање променили", каже Бубера Нинић.

На терапију долазе углавном када су из било ког разлога спречени да се баве таквим активностима.

„Дешава се да човек који се бави екстремним спортом развије психички проблем, попут депресије, панике или психотичног поремећаја, па га то кочи да настави.

„Тек тада тражи помоћ, али да би решио проблем и наставио са активностима", каже психијатрица.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Потрага за ризиком

Адреналински зависници су најчешће окружени људима који на сличан начин размишљају и живе, указује Бубера Нинић.

Тренинг и физичка спремност, као и мере предострожности које предузимају, дају им сигурност, што је делимично тачно, али им користи при отписивању могућег ризика, каже психијатрица.

„Адреналин је највећи хемичар у организму и током опасних активности чула су изоштрена до максимума.

„Тада добијамо стање које се описује као 'никад у животу нисам био тако жив, присутан' и онда је јасно зашто ти људи нити помоћ траже, нити желе да је прихвате", каже Бубера Нинић.

Чести разлози за овакво понашање су „самопревазилажење" и потрага за новим.

„Да би објаснили зашто неко има израженије црте личности, одговоре тражимо у комбинацији генетике, која је основа за темперамент, и спољашњих фактора попут образовања, трауматских искустава, занемаривања", објашњава она.

Екстремне спортисте привлачи пораст адреналина, ендорфина, изоштреност чула, јак напор, увежбаност, прецизност, осећање постигнућа и самопревазилажење.

„За тим теже када се баве екстремним спортовима", каже Бубера Нинић.

Нови спорт, нова доза адреналина

Када га „не ради" довољно падобранство, Војкан Ивановић бира други екстремни спорт.

„Некада адреналин после скока не може да ме освежи, па то надокнадим параглајдингом.

„Опасније је од падобранства и на скали удеса и незгода је на петом месту", каже Ивановић.

На првом месту је кајак на брзим водама, потом алпинизам.

„Волим када ми срце брзо лупа, када је у петама и то ме чува од панике, која је наш најгори непријатељ.

„Не изазивам судбину, свестан сам ризика, али када адреналин расте, то буде баш добро", закључује Ивановић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]