Трагедије у Србији, годину дана касније: Како систем подржава преживеле

Одјеци мајских трагедија потресли су школе широм Србије.

Када је Снежана Малетин, наставница ликовног и дизајна у Гимназији „Јован Јовановић Змај" у Новом Саду, трећег маја ушла у учионицу, поглед јој се сусрео са збуњеним и уплашеним погледима ђака.

Била је мукла тишина, „као да се ваздух променио", oписује.

„Помислила сам да је најбоље да питам ученике да ли желе да разговарају о ономе што се догодило.

„Поједина деца су причала о сопственим осећањима, а неки су само желели да настави да се ради, сматрајући да ће тако бити лакше и ја сам поштовала њихов одлуку", каже Малетин за ББЦ на српском.

Трећег маја 2023. године у масовној пуцњави у београдској Основној школи „Владислав Рибникар" ученик је, према истрази, убио деветоро ђака и чувара школе.

Само дан касније, у селима у околини Младеновца 21-годишњак убио је осморо и ранио 12 углавном младих људи.

„Самим тим што је први трагични догађај директно везан за школу, изазвао је осећај несигурности у свим осталим школама.

„И родитељи и наставници су се том тренутку осетили недовољно спремним да реагују, јер ова образовна установа више није безбедно место", објашњава психолошкиња Тамара Џамоња Игњатовић.

'Збуњени погледи ђака и много формалности'

Пре него што је из зборнице ушла у учионицу, Снежана Малетин добила је и двонедељна упутства Министарства просвете о томе како би требало да се понаша на часу, као и сви наставници у школама.

„Упутства су била поприлично формална, усмерена на то шта је у ком тренутку потребно рећи на часу.

„Једноставно, не може један наставник у сваком одељењу да понавља исту причу", сматра Малетин.

Тог дана јој се, како каже „није радило", али је „осећала да је битно да проведе те тренутке са ђацима".

„Највећи потрес осетили су људи повезани са трагедијом, затим школа, а одјеке смо осетили и сви ми остали, међутим ништа се суштински није променило у школском систему.

„И даље мислим да је свим школама у Србији потребно више психолога, јер не може једна особа да сарађује и изађе у сусрет свим ђацима и професорима", каже Малетин.

Промене у систему су се догађале у два правца: један део те промене био је усмерен на унапређење знања о менталном здрављу деце свих запослених, објашњава психолошкиња Тамара Џамоња Игњатовић.

„Министарство просвете издало је неколико приручника послатих школама и дистрибуираних преко сајта.

„Идеја је била да се оспособе запослени да би могли да процене проблеме које неки ученик има и да реагују на адекватан начин", додаје она.

Други део измена односио се на Правилник о поступању у случају насиља „којим би се постигла нулта толеранција на агресију".

„Међутим, та знања је потребно применити, а у институцијама које су пољуљане, то постаје јако тешко", закључује Џамоња Игњатовић.

Институт за ментално здравље објавио је и Психолошку прву помоћ за школе, приручник намењен ученицима, школском особљу и њиховим породицама који су били изложени катастрофи или другим ванредним ситуацијама.

Како је изгледала психолошка подршка за децу и младе?

Првих дана после трагедије у Основној школи „Владислав Рибникар", психолози су у две смене дежурали и унутар установе пружали подршку родитељима и деци, каже Џамоња Игњатовић.

У првим тренуцима рађено је са одељењем чији су другови и другарице убијени, а потом и са осталим ученицима шестог, седмог и осмог разреда.

„Ми смо од 10. маја присутни у школи, радимо са децом, родитељима и наставницима", каже докторка Тија Деспотовић, једна од супервизорки чији је задатак рад са родитељима деце, за ББЦ на српском.

Циљ је био да се „спречи ретрауматизација и развијање посттрауматског стресног поремећаја", који се може појавити услед изложености потресном догађају.

„Ускоро је било јасно да су многи млади превише трауматизовани да би се вратили у школу, па чак и да би на том месту добили помоћ", каже Џамоња Игњатовић.

Tада је омладинско позориште „Дадов" постало место окупљања за родитеље и децу.

Потом се прешло у Дечији културни центар, који је радио до марта ове године.

„У школи и даље постоје групне радионице усредсређене на процес туговања и превазилажење трауме", каже Тија Деспотовић.

У селима Дубона и Мало Орашје код Младеновца, психолози су долазили у основну школу, у чијем су се дворишту догодила убиства.

„Биле си битне и средње школе у Младеновцу и Смедереву, јер су њих похађали млади чији су пријатељи настрадали, па су у тим градовима формирани центри за психолошку подршку.

„Деца која су директно трауматизована тек накнадно су добила специјализовану помоћ, а морало је одмах да се реагује", сматра Џамоња Игњатовић.

Крајем априла отворен је и Центар за младе ЦЕЗАМ, под покровитељством Института за ментално здравље, у ком ће се радити са децом и младима од 10 до 30 година.

Активности су превентивног типа, усмерене на јачање способности младих да се успешно носе са животним стресом и усамљеношћу, прилагоде се животним променама и учествују у животу заједнице, објашњава Зоја Милованчевић из ЦЕЗАМ-a.

Термин за разговор са психологом заказује се попуњавањем кратког онлајн упитника, позивом на број телефона или посетом Центру у Ресавској улици 22 у Београду.

„Ова подршка није намењена само деци из школе 'Владислав Рибникар', већ свим младима, али је у вези са трагедијама које су се догодиле.

„Ми смо много раније тражили да се формирају центри за младе који су потребни целој земљи, као и да постоји бесплатна помоћ у заједници, јер је битно искористити све ресурсе", каже психолошкиња Џамоња Игњатовић.

Додаје и да се о „менталном здрављу прича као о нечему јако важном", али да је „последње на листи приоритета када треба издвојити средства".

'Несигурност и страх'

Тог трећег маја, Гордана Јочић из Краљева је децу грлила „дуже него обично".

„Иако смо физички били далеко од свега што се догађало, осећала сам се изгубљено", каже за ББЦ на српском.

Њене ћерке су од деце из одељења чуле шта се догодило, али „о томе нису говориле".

Ипак, наредног дана нису желеле да иду у школу.

„Звала сам неку од телефонских линија за психолошку подршку да ме посаветују како да реагујем", каже Гордана.

Верује да је „сваки родитељ желео неку врсту потврде да су деца у школи безбедна", али су се суочавали „са низом формалности".

„Кад би ме неко питао шта би желела да се промени, ја не бих знала да одговорим, сем да пожелим осећај сигурности и заједништва", додаје Јочић.

Џамоња Игњатовић сматра да је „школа често извор негативности и стреса".

„Та установа је део ширег система који не функционише најбоље, али се ипак може доста променити и у самим школама."

Прво би, како каже, требало направити колектив „у којем би владало заједништво и поверење", а „запослени унапређивали сопствену стручност".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Шта је урађено?

Првог дана после трагедије у школи „Владислав Рибникар", уведени су обавезни тестови на наркотике, а формиран је и Савета за спречавање вршњачког насиља, као и радна група за безбедност на интернету.

Образован је и тим за психолошке кризне интервенције који чине психолози, психотерапеути и психијатри Института за ментално здравље, Клинике за неурологију и психијатрију деце и омладине Клиничког центра Србије, Друштва психолога, Филозофског факултета и стручњака других релевантних институција.

Неколико дана касније, 7. маја, присуство полиције у школама је постало обавезно.

Крајем фебруара 2024. године, дошло је до измена у Правилнику о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање у којем се наводи да ће школе добити и тимове за кризне ситуације.

Објављен је и Приручник поступање установа образовања и васпитања у кризним догађајима.

Осим тога, тим за заштиту од насиља имаће задатак да процени да ли ученика треба удаљити из школе током трајања васпитног поступка.

Трећег маја, УНИЦЕФ је издао саопштење и професионалне смернице у комуникацији са младима/вршњацима чије је ментално здравље угрожено.

Институт за ментално здравље у Београду отворио је телефонску линију у циљу пружања стручне подршке породицама страдалих, наставницима, ученицима и свим другима којима је потребна.

Хемофарм Фондација је омогућила да СОС линију позивају сви којима је била потребна подршка и разговор са стручњацима, а не само особе које се боре против депресије и стигме, навели су у писаном одговору.

'Потребно је боље промислити о школском систему'

Иако је дошло до пооштравања дисциплинских мера, попут појачаног васпитног рада и оцењивања владања, ово су само процедуре које не могу суштински да промене школски систем, објашњава Александар Тадић, педагог и професор на Филозофском факултету у Београду.

„Неке од измена јесу били значајне, али ако желимо да постигнемо дугорочније ефекте, први корак би била детаљна анализа постојећег стања у школама", додаје Тадић.

То би подразумевало промишљање о „начинима на који се школским системом управља", и о „компетенцији, статусу и образовању оних који у том систему раде", као и о „самом градиву намењеном деци".

Објашњава и да су потребна и додатна финансијска улагања.

„Не само кроз повећања наставничких плата, већ и кроз приоритете које би оформила радна група."

Каже да би била битна и „демократизације управљања у школском систему".

„То би значило да чујемо мишљење родитеља и деце кроз савете родитеља и ученичке парламенте, па тек онда да се посветимо изменама", закључује Тадић.

Школа као (не)сигурно место

Наставница Снежана Малетић осећа да су школе „место препуно напетости".

„Као колеге, често не делимо непријатне ситуације које нам се догоде на часу, желећи тако да прекријемо сопствене недостатке у предавањима."

Додаје да је „свест о самоћи у патњи унутар система оно што погоди свакога".

Позитивна атмосфера у школи је „кључна и потребне су нам вештине да бисмо је саградили", каже психолошкиња Џамоња Игњатовић.

„Мораће да се ради много, да се ученици осете да је школа њихово безбедно место", закључује она.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]