Трагедије у Београду: Тишина, недостајање и туге у Дубони и Малом Орашју

Текст садржи узнемирујуће детаље

Главном сеоском улицом одзвањају кораци, али несносна тишина, натопљена тугом, испуњава све.

„Сасвим обичан мај и обичан четвртак претворили су се у најгори датум, месец и ноћ. Сада су ту само мук, туга, сивило, гробље и црни барјаци.

„Страшна сахрана са три бела ковчега који симболизују њихову младост, невине и чисте душе", говори Сузана Ранковић, сестра 24-годишњег Далибора Тодоровића, једног од троје младих који су те ноћи убијени у Дубони.

Тихо је и у шест километара удаљеном Малом Орашју, где је убијено шесторо. Најмлађа жртва је био петнаестогодишњак.

Главним путем прође понеко, погнуте главе, дворишта су махом празна.

„Људи које сам познавала више не познајем, сви су утонули - нема их, сви су у црнини.

„Само се о томе прича, а ако се и помене нешто друго, трагедија се некако провуче и све постаје црно", говори Данијела Миловановић из Малог Орашја, тетка једног од настрадалих младића, за ББЦ на српском.

Прошло је пола године од када је убијено деветоро, а рањено 12 младих у Дубони и Малом Орашју, селима у београдској општини Младеновац и код Смедерева, у ноћи између 4. и 5. маја.

Више јавно тужилаштво у Смедереву подигло је 18. октобра оптужницу против 21-годишњег У.Б, осумњиченог да је убио девет, а ранио 12 људи.

Терете се и његов отац, ујак и брат од ујака из Крагујевца.

Тужилаштво тражи максималну казну од 20 година за нападача и његовог оца, док се за ујака и брата од ујака предлаже казна од по шест година затвора.

„Чекамо суђење, а већ чујемо каква би могла да буде казна и јако смо огорчени и бесни. Са тим су нам се насмејали у лице и показали колико брину за ожалошћене, ставивши до знања да им се може.

„Зашто се не направи изузетак, зашто због овог масакра не усвоје нови закон, јер да га је било, до овога не би ни дошло", каже згрожено Сузана Ранковић.

Према Кривичном закону, окривљени није имао пуну 21 годину, због чега му се не може изрећи казна доживотног затвора.

Погледајте видео: Трагедије у Београду: Шест месеци од убистава која су променила Србију

Једна порука, десетине пропуштених позива и хиљаде питања

Тог 4. маја, Сузана је у оближњем селу завршавала припреме за породичну славу Ђурђевдан, која се обележава два дана касније.

Увече јој је стигла порука од другарице: 'Шта се дешава у твојој Дубони?, уз линк ка вести у којој се помиње њено родно место и пуцњава.

„Помислила сам да је нека грешка, моје село је увек било мирно место", присећа се тихо.

Мајка и брат Далибор се нису јављали на телефон, па је покушала да добије оца, али безуспешно.

Убрзо сазнаје да јој је брат рањен.

Како? Где? Зашто? - питања су само израњала.

На путу ка младеновачкој хитној помоћи, прошла је поред села Равни гај, потпуно блокираног полицијом у потрази за нападачем.

И данас се сећа многобројних патрола и истражитеља који јој нису дали да прође.

„Ништа ми није било јасно, чула сам да је Дача рањен у школском дворишту у Дубони, а Равни гај је био препун полиције.

„Само сам желела да га видим."

Касније је сазнала да је истим путем 15 минута пре ње прошао и младић оптужен за вишеструко убиство.

Ухапшен је тек после вишесатне потере, а у претресу викендице где се крио, пронађен је прави арсенал оружја, па и аутоматског, које цивили не смеју да поседују.

'Нема више Даче'

Десетине болничара, лекара, патолога уз полицајце и заслепљујући бљесци ротационих светала, призор је који Сузана памти.

Несигурним корацима је уплашено трагала за родитељима.

Затиче оца каменог погледа прикованог за клупу, несвесног да је она ту.

Мајка је прислонила главу на његова колена.

„Није имала снаге да кука, цвилела је од бола.

„Није реаговала на моје поновљено питање 'Где је Дача', тата је гледао кроз мене и сузних очију изговорио најболнију реченицу 'Нема више Даче'", тихо се сећа ноћи трагедије.

Далибор је погођен два пута, Пуцањ који је погодио стомачну аорту био је смртоносан.

Те ноћи су убијени и брат и сестра Милан и Кристина Панић.

'Волео је живот, други су му све ускратили'

Далибор се тог четвртка 14 пута чуо са мајком.

Радио је у Електродистрибуцији Младеновац.

„Имали су обичај да се чују у току дана и по неколико пута. Као да су знали да се сутра више неће чути", прича Сузана.

Први рафал те ноћи чули су баш њени родитељи. Мајка је потрчала ка школском дворишту, али је отац стигао први.

„Дачу није видео од мрака и липе која је заклањала уличну светлост. Пришао је да помогне деци, тражећи Дачу, надајући се да је побегао.

„А онда је зачуо страшан мајчин плач - нашла је Дачу испод клупе."

Још је давао знаке живота и одмах су пошли колима до хитне помоћи.

Седео је у мајчином крилу, придржавала му је главу и рану да не искрвари, док је отац опипавао пулс који се више није осећао надомак хитне помоћи.

„Да ли знате како је кад видите да вам дете умире, а ви не можете да му помогнете или видите своје мртво дете, али не можете да прихватите чињеницу да га нема?

„Да ли можете замислити дете којем се види отворена лобања, да ли можете замислите дете без руке ноге, ока - не, ово није филм, ово је истина", прича Сузана гласом препуним осећања.

Крвави трагови остајали су за сваком погођеном жртвом.

„Текла је... као са чесме."

Прошло је шест месеци од трагедије коју не памти овај крај Србије, на само тридесетак километара од Београда.

„Пола године смо на тешким мукама и не миримо се са чињеницом да их нема, не могу да прихватим да више никад нећу видети, загрлити или пољубити брата.

„Био је брат за пожелети, волео је живот, а други су му све ускратили", тихо говори Далиборова пет година старија сестра.

'Шест месеци, а нама и даље пролази један дан'

Трагове крви и данас памти Далиборов рођак Дејан Младеновић из Дубоне.

Познавао је и Милана и Кристину Панић, баш као и осумњиченог - Дубона је мала и сви се знају.

Био је на послу када су му јавили да је дошло до пуцњаве.

Призор у школском дворишту описује као сцене из хорор филмова, „и још горе од тога".

„Не знам ни када је свануло, ту где седиш ти, ту сам био ја, а све се десило недалеко одавде", показује ми кроз прозор док разговарамо у дневној соби породичне куће.

„Време као да је стало - шест месеци није прошло, нама и даље пролази један дан", додаје после краће паузе, зурећи у сто.

Сваког дана после трагедије, паљене су свеће у школском дворишту.

На сахрани је било око пет хиљада људи, каже Дејан.

Погледајте и како је било у Дубони и Малом Орашју, јутро после трагедије

'Све је исто'

Дубона, са нешто више од хиљаду становника, позната по воћарству, била је место смеха и граје.

„Како да се сада насмејеш када деце више нема? Дачин отац сада само сагне главу и гледа куда иде, мајку сам му видела свега три пута.

„А и да је видим, шта да је питам, шта да причам", говори 80-годишња Десанка, Далиборова бака, за ББЦ на српском.

Ова старица јарких плавих очију више од 60 година живи у Дубони и не памти овакву несрећу.

„Самој себи не верујем да га више нема.

„Виђали смо се сваког дана, живели су преко пута нас. Никада нисам видела да је био љут на неког, а и Милан и Кристина су били тако дивна деца", изговара дрхтаво, а очи јој засузе.

Разговор прекида звук црквеног звона.

На пар минута хода од породичне куће Младеновића је школско двориште у којем је почињен злочин.

Клупе на којима су жртве пронађене су склопљене и постављене уз саму ограду.

На предњем зиду зграде школе осликан је мурал са ликовима Кристине, Милана и Далибора.

Радни је дан, али двориштем не трче деца.

У подножју старог стабла три свеже свеће, још неупаљене.

Дејан готово свакодневно запали Далибору свећу на сеоском гробљу.

„Или му затекнем мајку или видим свећу која још није догорела."

Неколико људи улази и излази из оближње продавнице.

„Све је као и обично, све је исто, тужно...", каже ми продавачица, не желећи да се представи.

Уочи шестомесечног помена, постављена је и спомен плоча у школском дворишту.

Сузани се чини да има оних који се суздржавају од приче о трагедији, страхујући да ће тако још више ожалостити родбину жртава.

„Они у ствари и не знају да је он наша светла тачка, а да је помен његовог имена срећа, јер је срећом и осмехом зрачио.

„Стално гледамо слике и снимке, слушамо његове говорне поруке, само да нађемо бар неки делић и осетимо да је ту."

Дејан Младеновић је разочаран реакцијама друштва, али и предложеном казном за осумњиченог.

Утисак му је да се само говори о масовном убиству у школи Владислав Рибникар у Београду.

Трагедија у Дубони и Малом Орашју је, сматра он, „тактички у запећку".

Ни пола године касније, није му јасно зашто је то тако.

„Живимо у друштву где нема никакве одговорности, према тренутном закону, највише што (оптужени) може да добије јесте 20 година затвора.

„Поделите године робије са бројем жртава и, по тој рачуници, један млади људски живот вреди мало више од годину дана. Па шта ти онда држава поручује?", пита се резигнирано овај 35-годишњак.

'Живите'

Дубона и Мало Орашје удаљени су 10 минута вожње асфалтираним путем окруженим воћњацима и пространим пољима.

Место злочина је данас спомен парк, на само неколико стотина метара од уласка у Мало Орашје.

Венци, три пања и лименке пива.

Свеже је, фијуче ветар, шири се мирис тамјана и свећа.

Капија цркве је отворена.

Првих дана после трагедије, свеће су паљене даноноћно.

Недалеко од црквене порте је кошаркашки терен.

Омањи дечак покушава да погоди кош, али се лопта сваки пут одбија о обруч.

На бочном зиду трошне зграде месне заједнице насликан је мурал посвећен жртвама.

Петар Митровић, Никола Минић, Марко Митровић, Александар Миловановић, Лазар Миловановић, Немања Стевановић - Живите.

Данијела Миловановић је рођена у Малом Орашју, али већ годинама живи у београдском насељу Гроцка.

У ноћи убистава телефон није престајао да јој звони.

„'Масакр у Малом Орашју', читам и не верујем.

„Никад нисам помислила да нешто тако може да се деси код нас, у Србији", говори.

Као и у Дубони, и у Малом Орашју се сви познају, а многи су и у сродству.

Када је сазнала да јој је убијен сестрић Никола, почела је, како каже, да се губи.

„Ничега се не сећам, не знам како сам следећег дана дошла на посао, како сам издржала.

„Пила сам месец дана лекове за смирење", прича тихо.

О трагедији говори први пут, мада је то готово једина тема о којој се у њеном родном месту прича.

„Никола је био дивно, васпитано дете ког су сви волели, чувала сам га кад је био мали, никада се није свађао и не само он, него сва деца.

„Добра, васпитана, културна, не памтим да ми је неко од тих млађих било када рекао једну ружну реч", описује их сетно и дрхтавог гласа.

Данијела је родно место после трагедије први пут посетила у јуну, када је један од рањених дечака, Петар, преминуо.

„Отишла сам до места злочина, још није било спомен парка, и даље је било трагова крви.

„Посетила сам Николине родитеље и нисам могла ни саучешће да им изјавим, на гробљу још нисам била", каже, а глас је издаје док изговара последње речи.

А делује да је и све друго нестало те ноћи у овом селу близу Смедерева.

Тишина је толико гласна да надјачава звуке багера.

Неколико људи у сивим радничким оделима мрмљају нешто у браду, али одбијају да разговарају са мном.

Ни четворо мушкараца пред продавницом неће да говоре.

'Желим да причам о њему'

Сузана о брату Далибору прича свакодневно и не жели да престане.

Често га и сања, због чега јој се учини као да су се скоро видели.

„Не могу да прихватим да га нема."

Насмејан младић ког су сви волели, брзо је причао.

Био је најмлађи у улици, носио је беле кошуље и често мењао фризуре, волео је камионе и да фотографише, прича поносно Сузана.

Те ноћи, возио је последњи час пре полагања за дозволу.

Имао је девојку и већ су правили планове за будућност, да се венчају када она заврши факултет.

Помагао је оцу у приватном послу.

Мајка му је била најбоља пријатељица, а Сузанина деца су га обожавала.

Водио их је у биоскоп, на фудбал и стално се играо са њима.

„Превише нам недостаје.

„И желим да причам о њему", каже Сузана.

Погледајте и овај видео: Мук у селима после незапамћеног злочина

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]