Избори у Србији 2023: Колико има сличности у гласањима пре три деценије и данас

Исте странке, исти људи, али различите државе и потпуно другачије околности.

На гласање се децембра 1993. ишло у доба крвавог рата у Босни и Херцеговини и Хрватској, уз хиперинфлацију и санкције наметнуте Савезној Републици Југославији.

Десет година касније, децембарски избори у Србији и Црној Гори одржани су неколико месеци после убиства премијера Зорана Ђинђића.

На ванредним изборима 17. децембра 2023. године, Србија ће добити нове посланике републичке и одборнике у више од 60 градова и општина, међу којима и у Београду.

Дејан Ђокић, професор историје на Националном универзитету Ирске у Мејнуту, ову кратку историју дели на три периода.

„Готово деценију и по Слободана Милошевића (1987/90-2000), деценију наде и отрежњења (2000-2012) и деценију популизма, то јест власти Александра Вучића.

„Насиље у јавном простору је очигледно све време присутно", наводи Ђокић, аутор књиге „Историја Србије: Од раног средњег века до данас".

У односу на предстојеће, актерима избора из 1993. и 2003. недостајале су друштвене мреже.

„Морао си да имаш озбиљну партијску мрежу да би направио резултат, а сада телефоном или преко Твитера, Фејсбука и ТикТока можеш посебно да се обратиш младима, старима, овој или оној општини.

„У оно време, што би наш народ рекао, пешадија је била кључна ствар", каже Зоран Анђелковић, високи званичник Социјалистичке партије Србије (СПС) током деведесетих и двехиљадитих, у разговору за ББЦ на српском.

Морао си, истиче, за гласове да „одеш у свако село и рукујеш се са људима".

„Рачунам да сам се 1990-их загрлио и пољубио са најмање милион и по људи по Србији", додаје Вук Драшковић, један од опозиционих лидера тог доба.

Сматра и да су изборне кампање раније биле „далеко мање прљаве".

Вјерица Радета, дугогодишња званичница Српске радикалне странке, ипак сматра да су „сви избори мање-више слични" и да је „свака кампања на неки начин прљава".

„Још смо ми млада демократија да бисмо били у стању да водимо кампању на начин да само износимо политичке програме и ставове", сматра Радета, позната по жестокој политичкој реторици, па и клетвама са скупштинске говорнице.

Александар Поповић из данас опозиционе Нове Демократске странке Србије (НДСС) каже да „ситуација око претходних избора не може да се пореди са овом данас".

„Медији су раније били далеко слободнији и тешко да је могло да дође до било каквих изборних махинација и нерегуларности... Све друго је ирелевантно", наводи.

Погледајте видео: О изборима - шта кажу Београд, а шта Црна Трава

Избори 1993: Рат, инфлација и један шанк

„И мени је крсна слава Свети Никола - славићу и гласаћу за Депос", поручивао је пред гласање 19. децембра са телевизије Вук Драшковић, лидер Српског покрета обнове (СПО), у то време једне од највећих опозиционих странака.

„Има шансе, има, има", додао је одмах, истичући слоган опозиционе коалиције Демократски покрет Србије (Депос), формиранe годину дана раније.

Тридесет година касније, Драшковић у просторијама СПО-а, чији је и даље лидер, један од најдуговечнијих у региону, каже да „свако сећање на 1993. изазива бол".

„Јуна те године, после демонстрација испред парламента, ухапшени смо и брутално претучени моја супруга и ја", наводи Драшковић за ББЦ на српском.

„У затвору смо провели месец и по дана, а када смо изашли, у Србији су се догађали велики ломови", додаје лидер странке која већ годинама на изборе излази у коалицији са владајућим СНС-ом.

Читаве деведесете биле су обележене протестима против власти социјалиста и њиховог лидера Слободана Милошевића, током којих је било и жестоких сукоба са полицијом.

Јунски протести 1993. године почели су после напада посланика радикала Бранислав Вакића на Михаила Марковића из СПО-а у Народној скупштини.

Иако се на изборе ишло на Светог Николу, славу коју обележава велики број верника Српске православне цркве, разлога за славље тих година није било много.

Некадашња Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ) увелико се распадала у крвавом рату, због чега је СРЈ била под санкцијама Уједињених нација.

„У земљи је тада била незабележена хиперинфлација, пад производње, готово потпуна паралисаност привредног и друштвеног система, што је претило социјалним и политичким бунтом", наводи Милан Јовановић, професор Факултета политичких наука, у писаном одговору за ББЦ на српском.

Председник Србије увелико је био Слободан Милошевић, у чијим рукама била је сва моћ и чија је СПС била на власти, уз мањинску подршку радикала.

До избора је дошло управо због сукоба на тој релацији.

„СРС је поставила влади рок да за три месеца сузбије хиперинфлацију, стабилизује економске и социјалне прилике у земљи, а сукоба је било и око Венс-Овенсовог плана за прекид рата у Босни и Херцеговини, који су радикали одбацили", наводи Јовановић.

Анђелковић, тадашњи шеф посланичког клуба социјалиста, живо се сећа тог периода, а посебно скупштинских расправа.

„Месец дана је то трајало, Тома (Томислав Николић, тада високи званичник СРС-а) и ја смо седели тако да нас је само један пролаз делио и шалили смо се стално 'сад ћу ја теби да кажем, не сад ћу ја теби', а могао си да реплицираш колико хоћеш.

„Бранили смо свако своју позицију и политику, али када изађемо одатле смо се дружили, седели за шанком и пили пиће."

У томе види једну од разлика некадашњих избора са данашњим.

„Пре 2000. године није било толико острашћености, нико није то схватао лично."

Скупштина је убрзо распуштена и избори су заказани за 19. децембар.

Поред социјалиста и радикала, у изборној трци учествовали су Депос - СПО као предводник коалиције, Нова демократија и Грађански савез Србије - као и Демократска странка и Демократска странка Србије, уз мањинске странке.

„Кампања је била напорна, није било друштвених мрежа, нити телевизија са националном фреквенцијом сем једне - ТВ Бастиље", каже Драшковић, посебно наглашавајући некадашњи погрдан назив за Телевизију Београд, данашњи РТС.

Међутим, ситуација међу опозицијом нимало није била једноставна.

„Депос је 1992. бојкотовала Демократска странка, што је у њој изазвало ломове и формирање ДСС-а, чији је лидер постао Војислав Коштуница", каже Драшковић.

„Међутим, ДСС те 1993. напушта коалицију због осуде ратних злочина у Босни и Хрватској, апела да се прекине крвопролиће, а земља окрене Европи."

За то време је у оквиру ДС-а било све више размимоилажења између Зорана Ђинђића и Драгољуба Мићуновића, тадашњег лидера демократа.

„Кормило је тада суштински преузео Ђинђић и остварио сјајан резултат - 11 одсто гласова и 29 мандата", каже Драшковић, додајући одмах да је његов „окрњени Депос" постао друга најјача опција у парламенту са 16 одсто гласова.

СПС је освојио 36 одсто гласова и 123 мандата - три су им фалила да формирају власт, али ту нису могли да рачунају на СРС, са којима су били у сукобу.

Партнера су нашли у Новој демократији Душана Михајловића, иако је она била део опозиционог Депоса, који тада престаје да постоји.

Мирко Марјановић, високи функционер СПС-а, постаје премијер и на тој функцији остаје све до 2000. године.

„Са данашње позиције, то време, иако сурово, када се гинуло и када је глава стално била на пању, посматрам са изразитом носталгијом", каже Драшковић.

„Никада опозиција, без обзира на све наше несугласице, у сопственим редовима није имала такве личност од угледа, ауторитета и биографија."

На наредним парламентарним изборима 1997. године, које је бојкотовао низ опозиционих странака, СПС је освојио 34 одсто гласова, СРС 28, а СПО 19 одсто.

Власт су тада поново направили СПС и радикали, уз помоћ Југословенске левице (ЈУЛ) Мире Марковић, супруге Слободана Милошевића.

Погледајте видео: Водич за оне који гласају први пут

Избори 2003: Изборне листе и Хашки трибунал

Десет година касније уместо у славској, гласало се у предновогодишњој атмосфери - 28. децембра, неколико месеци по формирању државне заједнице Србије и Црне Горе.

У марту 2003. године убијен је лидер ДС-а Зоран Ђинђић, премијер Србије од свргавања власти Слободана Милошевића 5. октобра 2000. године.

„Та 2003. је година великих губитака за Србију, од којих је највећи убиство човека који је креирао и успешно спроводио неопходне демократске промене", наводи Зоран Живковић, некадашњи високи званичник ДС-а и премијер Србије после Ђинђића.

Живковић каже да је после тога у Демократској странци дошло до подела, због чега је његова влада је убрзо изгубила већину у парламенту.

А то значи - изборе.

Дојучерашњи савезници из Демократске опозиције Србије (ДОС), широке коалиције странака и покрета који су срушили Милошевића, изашли су чак у 11 колона.

„Коалиција ДОС исцрпела је мисију рушењем Слободана Милошевића и социјалиста - када је тај циљ остварен нестало је лепка и та се широка коалиција једноставно урушила", наводи професор Јовановић са Факултета политичких наука.

„Састављена од левичара и десничара, монархиста и републиканаца, заговорника капитализма и државе благостања она није могла бити дугог трајања."

Осим тога, наводи, до „брзог разочарања у нову власт довела је и тешка економска ситуација, пораст броја незапослених због приватизације по шок моделу, уз изостанак страних инвестиција, као и захтеве за изручење некадашњих званичника Хашком трибуналу".

Највећи сукоб био је између ДС-а и ДСС-а, чији су лидери Ђинђић и Војислав Коштуница, тадашњи председник Југославије, веома брзо били у лошим односима.

„Ђинђић је мени једном рекао за Коштуницу 'када не буде више председник Југославије, па га вратим у шкоду, пашће на једноцифрен број'", наводи Анђелковић.

Најбољи резултат на крају је остварила Српска радикална странка - 27 одсто, са више од милион гласова.

Одличне изборне резултате СРС, познато по жестокој националистичкој реторици, бележио је током читавих деведесетих и двехиљадитих, уз изузетак оних избора 2000. године.

Почетком и крајем деведесетих су били на власти, да би после 5. октобра увек били опозиција - остале странке увек би се после избора ујединиле како радикали не би дошли на власт.

„Између досманилијске револуције 2000. и те 2003. водили смо жестоку кампању у скупштини и разобличавали све криминалне радње које су се у том периоду дешавале, због чега смо остварили добар резултат", каже за ББЦ на српском Вјерица Радета, дугогодишња висока званичница СРС-а.

Лидер радикала Војислав Шешељ у септембру те године отишао је у Хаг, на суђење о ратним злочинима током деведесетих, које ће трајати више од деценије.

Осуђен је 2018. на десет година затвора за прогон Хрвата у војвођанском селу Хртковци.

„Имали смо ми и касније добре резултате, издејствовали смо и пренос суђења на РТС-у и сигурно да је све то имало утицаја и на резултат", сматра Радета.

Уз Шешеља, на челу изборних листа била су још двојица хашких оптуженика.

Генерал Небојша Павковић, некадашњи начелник Генералштаба Војске Југославије, осуђен на 22 година затвора за ратне злочине на Косову, предводио је коалицију Социјалистичке народне странке и Народног блока, али је освојио мање од један одсто гласова.

СПС се за то време и даље држао Слободана Милошевића, што му је донело седам одсто гласова, али Анђелковић читав тај период описује као „баш гадно време".

„У условима без пара, са вишегодишњом кампањом против нас и покушајем забране партије, тих седам одсто су били огроман резултат", каже.

Демократска странка Србије била је друга са 18 одсто гласова, Демократска странка је освојила 12 одсто, док је четврти са 11 одсто био Г17+ Мирољуба Лабуса, који је годину дана раније из групе експерата прерастао у политичку партију.

Предраг Марковић, некадашњи високи званичник Г17+, одбио је разговор за ББЦ на српском, рекавши да је то све „било давно, пре 25 година" и да се ничега не сећа.

Нову Владу на крају су направили управо Г17+, СПО, Нова Србија и ДСС, чији је лидер Војислав Коштуница постао премијер.

„Коштуничина власт, касније његова и Тадићева, довела је до тога да се одустане од реформи и да се у Србији полако, нерадом оних који су морали да воде транзицију, на власт врате они из деведесетих", сматра Живковић.

Александар Поповић, високи званичник Демократске странке Србије, која је у међувремену постала НДСС, на то одговара: „Реформе су или кренуле или нису кренуле".

„Ако су кренуле, ДСС није могао да их спречи, а биле су тако сјајне да је у тако сјајно реформисаној држави премијер остављен на нишану криминалаца", каже Поповић.

„И коначно, Живковић је после тих избора имао могућност да направи владу са Демократском странком Србије, што је Демократска странка одбила."

Професор Ђокић истиче да је ДС остала у опозицији, али да је њен лидер Борис Тадић 2004. ипак победио на председничким изборима.

„ДС је тако остала једна од најјачих странака, упркос великом губитку због убиства Ђинђића."

На таласу Тадићеве популарности, демократе на наредним изборима 2007. освајају 22 одсто гласова и формирају власт, иако је СРС поново био најјачи са 28 одсто.

Нову владу, чији је премијер био Коштуница, чинили су још његов ДСС, Г17+ и Нова Србија Велимира Илића, али је она због унутарстраначких несугласица била кратког даха.

Већ 2008. године, непосредно по проглашењу независности Косова, поново се ишло на биралишта.

Тада долази до историјског помирења Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, а премијер постаје Мирко Цветковић, са листе ДС-а.

Избори 2023: Надања опозиције и ТикТок

И ове 2023. године, митинга је било, телевизијских реклама такође, као и јавних дебата, али су политичари све активнији и на ТикТоку, друштвеној мрежи популарној међу младима.

Уједињена опозиција се поново нада добром резултату на парламентарним изборима и, посебно, на београдским.

Историчар Ђокић каже да би тај догађај „могао да буде сличан оном из 1996. године", када је опозиција освојила власт у Београду и низу других градова.

„Иако председник Вучић и медији које контролишу он и његова странка претерују када истичу наводне економске успехе Србије, ситуација није ни приближно лоша као што је била пре 30 година", наводи аутор „Историје Србије".

„Уосталом, Србија данас није у рату и, без обзира на тензије са Косовом, не мислим да се спрема за рат."

Он ипак каже да рат у Украјини и ескалација сукоба између Израела и Палестинаца „не пружају много оптимизма да живимо у сигурнијем свету него што је био онај пре деведесетих година".

„Само што је тада рат био код нас, а сада је негде другде."

Радикали су на последња два циклуса остајали ван парламента, али Радета верује да ће се сада вратити у посланичке клупе.

Ипак, како каже, СРС се „никада није у потпуности опоравио од 2008. године", када су радикале напустили Томислав Николић, Александар Вучић, део посланика и општинских одбора, да би формирали СНС.

Велику пажњу зато је изазвала је и одлука да у Београду и појединим општинама изађу у коалицији са напредњацима.

„Одувек имамо став да се општински одбори сами опредељују и за предизборне и постизборне коалиције, док у Београду нисмо желели да разна агрегатна стања некадашње Демократске странке дођу на власт."

Драшковић за то време, гасећи цигарету у пепељари на великом столу у његовој канцеларији, сматра да су актуелни избори са некадашњим „слични по подвалама власти и бескрупулозној медијској кампањи".

„Кад си власт, па у руци имаш и нож и погачу", наводи лидер СПО-а, странке за коју каже да данас „живи у свом сећању".

Ипак, СПО је већ пет избора на листи и у власти коју предводи Александар Вучић, а ове године на листи напредњака има двојицу кандидата за народне посланике.

Као пример да је раније у кампањи било мање мржње, Драшковић наводи управо ратну 1993. годину.

„Социјалисти су тада покушавали да минирају моје митинге тако што су у прве редове слали по стотину најгрлатијих људи, са задатком да стално прекидају говор викањем."

На једном скупу, истиче, када су му викали да ће га „убити и заклати", сишао је са бине, пришао им и пружио им руку.

„Рекли су ми 'здраво, Вуче, баш ми је драго, како си'. Мржња није била усађена у њих, само им је наређено да говоре нешто што нису ни мислили, ни осећали.

„Бојим се да данас иза мржње стоје и осећања и тога се плашим."

Погледајте видео: Кратка историја вишестраначја у Србији

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]