Избори у Србији 2023: Како је нестао ДОС, а шта је слично у окупљању опозиције две деценије касније

Једна од најширих политичких коалиција у новијој историји Србије већ у првој години остварила је успех срушивши режим Слободана Милошевића, али - није дуго потрајала.

Упркос великим разликама у програмима, идеологијама и визијама будућности земље, Демократска опозиција Србије (ДОС) је уз велику подршку гласача покренула промене, препознате као искорак државе ка демократији и европском путу.

Али лепак који је коалицију држао на окупу сушио се готово једнако брзо као мастило потписа којима су Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић, лидери Демократске странке Србије (ДСС) и Демократске странке (ДС), преузели председничке и премијерске функције после изборне победе.

Прве разлике су испливале „већ 6. октобра", међу партијама коалиције било је „премало сличности", а многима је било јасно да је сарадња од почетка била орочена, каже Дејан Михајлов, високи функционер ДСС-а после петооктобарских промена, за ББЦ на српском.

„Проблем је суштински настао када је влада Зорана Ђинђића без правног основа изручила Слободана Милошевића Међународном суду за ратне злочине у Хагу - то је била кључна разлика између нас у погледу на изградњу државе", објашњава Михајлов.

Милошевић је хашком суду изручен 28. јуна 2001. године, а у августу су министри из редова ДСС-а напустили Ђинђићеву владу.

Зоран Живковић, тада потпредседник ДС-а, за ББЦ каже да се коалиција „симболично распала при формирању владе", још у јануару 2001. године, али за то проналази другачије разлоге.

„Ту су постојале две идеје - једна је била идеја Зорана Ђинђића и доброг дела ДОС-а да се транзиција и лустрација спроведу брзо и ефикасно, без праштања бившем режиму, али су друге идеје имали Војислав Коштуница, ДСС и још неке мање странке", прича Живковић.

После убиства премијера Зорана Ђинђића 12. марта 2003, расписани су нови избори 13. новембра, а пет дана касније, ДОС је званично престао да постоји после састанка страначких лидера у Београду, у којем није учествовао Коштуничин ДСС.

Две деценије касније, део опозиционих партија поново се удружио се у коалицију „Србија против насиља", али овога пута коалиција није тако широка.

Циљ је поново смена дугогодишње власти, овога пута Српске напредне странке (СНС) предвођене Александром Вучићем, на парламентарним и локалним изборима у 66 градова и општина 17. децембра, на којима ће се такмичити још неколико опозиционих колона.

Зашто је настао ДОС?

Србија је током 2000. године, у периоду настанка ДОС-а, била део Савезне Републике Југославије (СРЈ) и опорављала се од НАТО бомбардовања, опхрвана економским проблемима и незадовољством режимом Социјалистичке партије Србије (СПС).

Ситуација у земљи створила је додатни притисак на опозиционе странке да се уједине, иако је већ тада било очигледно да су разлике међу њима велике, каже Небојша Владисављевић, професор Факултета политичких наука, за ББЦ на српском.

„Циљ и јесте био да се обори недемократска власт, а после тога да наступи нормалан политички живот, где су програмске и идеолошке разлике потпуно легитимне", додаје политиколог и аутор књиге „Успон и пад демократије после петог октобра".

Драган Шормаз, бивши члан Главног одбора ДСС-а и посланик те партије после избора 2000. године, присећа се за ББЦ на српском да је почетна замисао била да Ђинђићева влада, која је формирана у јануару 2001, потраје годину дана.

„Али већ приликом формирања владе Зорана Ђинђића се видело да то неће бити испоштовано, што је за мене био главни разлог разлаза у коалицији и моменат када сам увидео да ДОС неће опстати", препричава Шормаз, који од 2010. до 2022. био члан Српске напредне странке (СНС).

Шормаз је потом изашао из владајућег СНС и придружио се покрету „Увек за Србију" који предводи Зорана Михајловић, бивша министарка у више Вучићевих влада.

Демократску опозицију Србије (ДОС) чиниле су:

Демократска странка, Демократска странка Србије, Савез војвођанских Мађара, Лига социјалдемократа Војводине, Грађански савез Србије, Нова Србија, Социјалдемократска унија, Санџачка демократска партија, Лига за Шумадију, Реформисти Војводине, Коалиција Војводина, Социјалдемократија, Демохришћанска странка Србије, Нова демократија, Покрет за демократску Србију, Демократски центар, Демократска алтернатива и Група грађана Г17 плус.

Где је пукло у ДОС-у?

Милошевић је поражен на председничким изборима 24. септембра и масовним протестима 5. октобра, а ДОС је убедљиво победио и на парламентарним изборима у децембру исте године.

Већ уочи тих парламентарних избора, помињала се могућност да се ДОС раздвоји и да ДСС наступи самостално, указује професор Небојша Владисављевић.

„Вероватно их је у том тренутку задржао на окупу страх од повратка бивше власти", додаје.

Политиколог као прву велику прекретницу, попут Дејана Михајлова, види изручење Милошевића у Хаг, чему се ДСС противио, што описује као „први велики сукоб лидера ДОС-а".

„После тога коалиција више није била иста, а оно што се касније десило је само формални распад", објашњава.

За Драгана Шормаза то није била кључна тачка раздора, јер је он већ постојао око бројних питања.

„Оспоравана су кадровска решења ДСС-а код прављења владе, било је спорења и око закона о лустрацији и око статуса Војводине, а прављени су и блокови унутар коалиције - то је радио и Коштуница, као и Ђинђић", набраја он.

Зоран Живковић сматра да је незадовољство неких лидера ДОС-а радом Ђинђићеве владе настало због њене „доследности у спречавању корупције, криминала и малверзација".

Чланови коалиције, који су долазили из мањих партија, покушавали су да изађу начин за њен опстанак, а план су у децембру 2001. изнели Горан Свилановић, председник Грађанског савеза Србије (ГСС), и Мирољуб Лабус, тада један од лидера странке Г17+.

Двојац је предложио обуставу сукоба у владајућој коалицији до краја 2002. године, избор новог председника Скупштине Србије после смене Драгана Маршићанина у марту исте године, реконструкцију владе у истом року, доношење новог устава до јуна и пристанак ДСС-а на сарадњу са судом у Хагу, писао је магазин Време у марту 2002.

Идеју о опстанку ДОС-а имао је и Небојша Човић, тадашњи лидер Демократске алтернативе, док су се из Демохришћанске странке Србије Владана Батића залагали за дефинитиван раскид са ДСС-ом, као и одузимање мандата посланицима те партије.

Странке са мањом подршком у ДОС-у „осцилирале су мало на једну, а мало на другу страну", одбијајући да се недвосмислено сврстају у страху да ће их веће партије „прогутати", објашњава професор Небојша Владисављевић.

„Зато су и давали планове за опстанак ДОС-а, али и због тога што су видели да долази до успона Српске радикалне странке."

Али понуђене опције нису биле прихватљиве ни за ДС, ни за ДСС, као два пола тада већ прилично уздрмане коалиције.

„Покушаји да ДОС тада опстане би значили да одустајемо од реформи и петооктобарске политике Зорана Ђинђића", присећа се Зоран Живковић у разговору за ББЦ.

Предлоге за спас ДОС-а и останак ДСС-а у коалицији „било је јако тешко прогурати кроз страначке органе" услед скока рејтинга партије и лидера Војислава Коштунице, каже тадашњи функционер ове странке Драган Шормаз.

„ДСС је због тога природно желео да самостално преузме већу власт и одговорност, постојала је и жеља да се искристалише слика на политичкој сцени, а да странка заузме позицију десног центра", објашњава он.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Последња седница ДОС-а: Констатовање клиничке смрти

После 12. марта 2003. године, када је убијен Ђинђић, наде за опстанак коалиције више није било, сматра Зоран Живковић.

„Верујем да би ДОС, макар у суженом саставу без ДСС-а, опстао да је Зоран остао жив, јер смо се ми већ спремали за изборе, које је требало да имамо 2004. године", каже некадашњи премијер.

„Ја, наравно, нисам имао тај ауторитет да одржим коалицију на окупу, имао га је само Зоран Ђинђић", оцењује.

Али, Драган Шормаз верује да је дефинитивни крај ДОС-а стигао још пре атентата на премијера државе и лидера коалиције.

„Мислим да би Ђинђић до избора покушавао да ојача ДС, била му је идеја да ДС и ДСС буду два пола водеће политичке снаге у Србији, само што је он знао да му је рејтинг слабији од ДСС-а и кренуо је касније са тиме од нас", образлаже Шормаз.

После убиства Ђинђића, Живковић је постао премијер, али су већ 13. новембра 2003. расписани ванредни парламентарни избори за 28. децембар исте године.

Пет дана касније, Живковић је сазвао седницу лидера ДОС-а у Београду, али заједничка предизборна стратегија није била на дневном реду, већ је епилог био коначни разлаз коалиције.

Коалицију је тада чинило 17 странака, без ДСС-а.

„Рекао сам свима какво је стање и предложио да се разиђемо, како не бисмо нешто изигравали и правили фарсу, а били смо врло свесни да ДОС неће опстати.

„Око тога смо се сви сложили, а састанак је трајао врло кратко", препричава Живковић догађаје са последње седнице ДОС-а.

Погледајте и ову причу:

Шта повезује ДОС и данашње окупљање опозиције?

Партије проевропске опозиције у Србији 23 године касније поново верују да би шира коалиција могла да им донесе добар резултат на парламентарним и локалним изборима 17. децембра.

Политичке странке, међу којима су оне које су учествовале у организацији протеста „Србија против насиља", објавиле су 27. октобра да ће на изборе изаћи са истоименом листом.

Мирослав Алексић, један од носилаца ове изборне листе и председник Народног покрета Србије (НПС), каже за ББЦ на српском да су поруке бирача биле „главни показатељ" да ове партије треба да изађу на изборе у једној колони.

„Где год смо били и разговарали са људима, посебно на протестима, њихова порука је била - 'уједините се'", истиче он.

Иако тврди да у коалицији „Србија против насиља" има „више ствари око којих се странке слажу, него оних око којих нису сагласне", признаје да то не значи да разлика међу њима нема.

„Прво треба да створимо услове да може нормално да се разговара о тим политичким разликама, што у овом тренутку не постоји", сматра Алексић.

Коалиција „Србија против насиља" броји 12 организација, док ће Српска странка Заветници и Српски покрет Двери, опозиционе партије десне политичке оријентације, изаћи на изборе са другом листом.

На изборима ће се надметати и коалиција „Нада", окупљена око Новог ДСС-а, као и коалиција Социјалдемократске странке бившег српског председника Бориса Тадића и покрета Доста је било, који су такође најавили заједничко учешће.

Професор Небојша Владисављевић каже да се показало да „данас потпуно уједињење опозиције очигледно није могуће".

„Претходних месеци и година непрестани покушаји обједињавања су заправо више разјединили опозицију, јер очигледно постоје дубоке програмске, идеолошке и личне разлике међу њима.

„Не треба у том смислу имати превелика очекивања и верујем да је и ова коалиција („Србија против насиља") успех", оцењује Владисављевић.

Друштвено-политичке околности су пре више од две деценије биле теже, што је некадашње странке ДОС-а више мотивисало да се уједине, додаје он.

„Заборавља се да ни тада опозиција није била уједињена до краја: Српски покрет обнове је остао ван те коалиције, чак је имао и сопственог председничког кандидата.

„СПС је у том тренутку СПО и Вука Драшковића видео као већу претњу од странака које су касније чиниле ДОС", наглашава овај политиколог.

Коалицију "Србија против насиља" чине:

Странка слободе и правде (ССП), странка Заједно, Демократска странка (ДС), Народни покрет Србије, Зелено-леви фронт, Србија центар (СРЦЕ), Покрет слободних грађана (ПСГ), Румунска партија, Еколошки устанак, Покрет за преокрет, синдикат Слога и покрет Ново лице Србије.

Улични протести као окидач за уједињење опозиције

Када су десетине хиљада људи изашле на улице Београда и других градова широм Србије 5. октобра 2000. године, 53-годишњи Игор из Београда је био међу њима.

Носио је у рукама заставу Ферарија, италијанског произвођача аутомобила, која ће убрзо постати један од симбола тих и великог броја наредних протеста у земљи.

„Нисам очекивао да ће 5. октобра организација бити тако озбиљна, опозиција је тада показала спремност и зрелост - то је за мене било изненађење", каже 53-годишњи Игор из Београда.

Неки од чланова ДОС-а били су на улицама и током демонстрација против режима Слободана Милошевића у другој половини 1990-их, које је водила коалиција „Заједно".

Њу су чинили Српски покрет обнове (СПО), предвођен Вуком Драшковићем, Грађански савез Србије (ГСС) Весне Пешић и Демократска странка (ДС), на чијем је челу био Зоран Ђинђић.

Упркос победи 1996. године на локалним изборима у више градова, међу којима је био и Београд, коалиција се убрзо распала, а ДС, ГСС и ДСС, уз још 13 опозиционих партија, бојкотовали су парламентарне изборе 1997. године.

„Петооктобарски протести су на неки начин наслеђе оних протеста из 1991, 1992, 1996, 1997. и 1999. године - све је то основа на којој је изграђен ДОС", сматра професор Небојша Владисављевић.

Непуне 23 године после петооктобарских промена, хиљаде људи су се поново нашле на улицама, после мајских трагедија у београдској Основној школи „Владислав Рибникар" и селима Мало Орашје и Дубона надомак Младеновца, у којима је убијено 19 људи.

По обичају, 53-годишњи Игор је поново био учесник.

„У оно време се губила глава на улици или у ратовима, а сада се не гине. Власт сада не одговара агресивно на окупљања, већ их игнорише.

„Мислим да су то главни разлози што је тада енергија била већа, јер је већа била и претња по нас", описује он.

Из протеста „Србија против насиља" настала је истоимена предизборна коалиција, а Мирослав Алексић каже да су трагедије и протести имали „апсолутно одлучујућу улогу" у њеном формирању.

„Готово сам сигуран да данас не бисмо имали овај сценарио да се то није догодило, а после свега би било и неодговорно да нисмо успели да направимо договор.

„Коалиција је на неки начин наставак протеста, јер захтеви нису испуњени", објашњава Алексић.

Више о протестима „Србија против насиља", који су у Србији одржавани сваке недеље од маја до расписивања избора, прочитајте овде.

Професор Владисављевић напомиње да „нема драматичне разлике" у начину на које су протести изродили опозиционе коалиције 2000. и 2023. године.

„У оба случаја су били вид притиска на странке да се договоре, јер грађани константно терају опозицију да ради заједно против власти којом су незадовољни или је сматрају недемократском", описује овај стручњак.

Погледајте и ову причу:

Мирослав Алексић сматра да је проевропским партијама попут његове „потребан шири политички блок" за који верује да ће „пробудити спаваче" и утицати на скок излазности на изборима у децембру.

„Грађани у Србији лакше прихватају патриотске пароле, људи лакше прихватају лаж, него истину која је болна. Али ако се са њом не суочимо, не можемо да решимо проблеме", тврди Алексић.

Сматра да паралела између ДОС-а и коалиције коју представља постоји због тога што се и 2000. и 2023. године удружио „значајан број политичких организација".

„Верујем да је због наше самоорганизације, без подстицаја споља, већа и наша шанса да опстанемо у будућности", додаје.

Игор, 53-годишњи Београђанин, каже да му „удруживање опозиције даје наду" и да „не види други начин" за добар изборни резултат.

Слично се, каже, осећао и пре 23 године, иако овога пута не очекује „апсолутне промене", као што је то био случај после септембарских избора 2000. године.

„Али, надам се и имам веру у некакву промену - морам да верујем", закључује Игор.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]