Протести у Србији: „У мањим срединама је потребно више храбрости, али су се људи осмелили"

По спарним јунским данима, Ненад и Нежан шетали су улицама Лесковца и Зајечара.

Први пут од почетка маја, када су почелe демонстрације против насиља, после два масовна убиства на територији Београда у којима је страдало 19 људи, углавном деце и младих, скупови су 17. јуна истовремено одржавани у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, четири највећа града у Србији.

Протесних шетњи је претходно било и у другим градовима, само су се одржавале у различитим данима.

„У мањим срединама је потребно више храбрости, па излазак на улице говори да је људима доста онога у чему живимо у протеклих десетак година и да више на то не пристају", каже Ненад Здравковић из Лесковца за ББЦ на српском.

Председник Србије Александар Вучић одговара да је Србији „јединство потребније него било када" и да опозиција „политички злоупотребљава трагедију".

Нежан Николић из Зајечара сматра да „Србија није само Београд" и да би „требало да се шета у више градова" како би се, како каже „ови склонили са власти".

„Ако је ово добро, ја не знам шта може онда да је лоше.

„Ово мора да пукне, али мора да се истраје до краја и да се што више људи окупи", говори он за ББЦ на српском.

Протести „Србија против насиља" организовани су после два масовна убиства на територији Београда почетком маја 2023.

Опозиција и њене присталице траже одговорност власти због, како наводе, дугогодишњег стварања амбијента који је довео до пораста насиља у земљи.

Захтевају смењивање шефова безбедносних стрктура, промене у медијима са националном фреквенцијом, које такође сматрају одговорним за пораст насиља у земљи јер у програмима, како кажу, „промовишу агресију и неморал".

„Ниједан њихов захтев се не тиче права и положаја наше деце, наставника или било које друштвене групе осим њих политичара и једног тајкуна. То видите кроз сваки захтев", одговара председник Вучић.

Одржавањем протеста и у другим градовима показује се веће незадовољство и снага, чиме се отежава контрола власти, сматра Душан Спасојевић са Факултета политичких наука из Београда.

Девете недеље од како се организују протести „Србија против насиља", шетње су најављене у 29 градова и општина широм државе.

Дан раније, у петак 30. јуна, блокиран је део међународног аутопута Е75 у Београду, а саобраћај је заустављен и на неколико тачака у Новом Саду.

Власт одговара да је блокирање међународног аутопута кршење закона, али до сада ниједном није спречила опозицију и демонстранте да тамо зауставе саобраћај.

'Купили сте диплому, нас нећете'

Ненад Здравковић је претходних недеља корачао београдским улицама, али је протест организован и у његовом родном Лесковцу, на 50 километара од Ниша, па сада учествује у протестним шетњама са суграђанима.

Изашао је, каже, због „мржње и насиља који се сеју од државног врха до градоначелника у његовом граду".

„Ова атмосфера у држави резултат је представљања бивших криминалаца деци у школама, организовање емисија у којима они гостују и директне неодговорности институција које нису спречиле трагедије у Београду и Младеновцу (приградској београдској општини)", тврди он.

Ана Брнабић, премијерка Србије, после трагедија је више пута поновила да „систем није заказао".

Власт тврди и да је после злочина уследила „најуспешнија кампања за предају нелегалног оружја" до сада.

Марија Ђорђевић, студенткиња архитектуре из Ниша, на улицама је јер „жели да живи мирнији живот без страха".

„Не желим више да гледам како људе уцењују како би присуствовали одређеним догађајима.

„Стално се нешто гради, а не поштују се правила струке, не улажемо у паркове, зато сам на улици, желим бољи живот за све нас", каже она за ББЦ на српском.

На платоу код скупштинске зграде у Нишу 17. јуна окупио се велики велики број младих и старих, а било је и оних који су повели кућне љубимце.

Међу њима је и Драгана Максимовић, која насмејано поздравља неколицину пријатеља.

„Мислим да је народ устао, ово више није ни политичко ни страначко, ово је народно питање", каже она за ББЦ на српском.

Маше колеги са факултета са којим је и пре четврт века протестовала на улицама родног града, због како каже, мање-више сличних разлога.

„Опет ми", добацује јој он са осмехом.

Њен колега Марко је у мајици са стиснутом песницом, симболом организације Отпор, која је окупљала младе, студенте и синдикате 1996/97. године.

Супротстављали су се Слободану Милошевићу, тадашњем председнику државе, герилски, пре свега графитима, плакатима и налепницама.

„Није ово пун капацитет, тек је буђење, али је почело и то је важно", уверено говори за ББЦ на српском.

Драгану радује што је све више њених суграђана напољу, јер сматра да је важно да се протести организују у што више градова, да би се чуло незадовољство и из других средина.

Група мушкараца држи транспарент „Прокупље не ћути". Из града су удаљеног тридесетак километара од Ниша.

Старија жена покушава да се попне на зидић како би видела колико је окупљених.

„Ћути, само да се не обрукамо", довикује неко са стране.

Група студената носи разноразне картонске плакате: „Купили сте диплому, нас нећете", „Положили смо испит".

„Југ не ћути", „Студенти не ћуте", говоре сви у глас.

„Треба ово још да буде, сви градови да изађу", добацује један од окупљених, покушавајући да надгласа масу.

На листи захтева и локални проблеми

Протестни скуп слободних грађана, како је писало на флајеру, под слоганом „Зајечар против насиља", окупио је 23. јуна неколико стотина Зајечараца на Тргу Николе Пашића, испред споменика српском политичару пореклом из овог града на истоку Србије.

Пре него што се кренуло у кратку шетњу до градске управе, прочитани су захтеви чији је заједнички именитељ „хитно".

Траже, између осталог, да се ван снаге ставе све штетне одлуке по град, оставку локалне власти, нове изборе.

У колони која се протезала главном градском улицом чули су се звуци пиштаљки, труба и других реквизита.

У маси су се вијориле и заставе Србије, а могла се видети и једна руска.

„Ширење протеста је добро јер се онда на мапи види колико општина и градова има проблема.

„Ситуација нам је катастрофална, мени је генерално прва ствар заштита на локалу, заштита источне Србије, јер људи нису ни свесни шта ми све овде имамо и када се на светском нивоу људи боре за воду, мислим да је глупо како се ми опходимо према томе", набраја Аница Дојчиновић за ББЦ на српском разлоге због којих протестује.

'Када живите у малим срединама, одмах вас означе'

„Многа деца су отишла за Београд из мањих средина, само у протеклих 11 година отишло је око 20.000 људи из Лесковца и то углавном младих.

„Ми средовечни морамо да мотивишемо ове преостале сопственим примером, да не дозволимо да им власт угрози будућност у граду, где су решили да остану", указује Ненад Здравковић, по занимању доктор.

Додатни проблем малих средина јесте што се сви знају и јако брзо се прочује ко је био на улицама, објашњава.

„Изађе вас 1.500 до 2.500, сутрадан када дођете на посао одмах се зна ко је био на протесту, одмах вас означе, сви се знају.

„Али људи су се ослободили и на улицама је било више него што смо очекивали за први протест, добио сам вољу и снагу као деведесетих и очекујем да ће бити још масовније", додаје оптимистично овај 49-годишњак.

Проблем малих средина је и неинформисаност, сматра Јована Спајић из Новог Сада.

Она раније није јавно протестовала, али сматра да сада „неке ствари не смеју више да се игноришу као да нас не окружују."

„Ово није нешто што ће се решити за неколико недеља и сматрам да треба да буде у што више градова, да се осети снага код куће, да се дође до људи до којих не допиру информације на адекватан начин, што је знатно израженије у мањим градовима.

„Зато треба да се окупљамо што више и надам се да ће та снага, уколико опстане, временом окупити ту критичну масу", каже она за ББЦ на српском.

Оно што је посебно радује је што су демонстрације мирне и нада се да ће та здрава атмосфера осмелити и остале да изађу и прошетају.

„Знам да сам и ја била једна од њих, водећи се тиме да не треба да се истичем и тражим проблеме, да не скрећем пажњу на себе.

„Желим да верујем да ће протести опстати, да постоји нека искра истрајности и да довољно нас осећа да је време да о темама, о којима се константно ћути, проговоримо и не само то, него да пустимо глас и будемо гласни", додаје.

Аница Дојчиновић из Зајечара примећује да је све више и више људи на улицама и у другим градовима.

„Подржавам сваког ко тражи правду на улици.

„Волела бих да се сви ујединимо, без обзира на постојеће разлике", додаје.

'У једном тренутку би све морало да се слије у Београд'

Протести широм Србије обележили су и последњу деценију 20. века.

Незадовољство људи је расло 1990-их, пре свега економским стањем, сиромаштвом, али и многим случајевима некажњеног насиља, нерасветљених убистава, порастом криминала, гушењем медијских слобода, ратовима у бившој Југославији.

Директан повод за излазак на улице била је крађа на локалним изборима 1996. године.

Те године, под паролом „Устале су Нишлије за слободу Србије" почели су протести који су се проширили и на остатак земље.

Протести су окончани после 88 дана и великог међународног притиска доношењем специјалног закона којем је призната победа опозиције на локалним изборима.

НАТО бомбардовање 1999. и председнички избори 24. септембра 2000. када Слободан Милошевић, тадашњи председник државе, одбија да призна пораз, били су увод у нове демонстрације широм државе, које су кулминирале масовним протестом 5. октобра.

Све је почело 29. септембра штрајком рудара у рудницима Колубаре, где се производи електрична енергија за велики део Србије.

Наредних дана, штрајку су се придружили људи из читаве Србије, већина школа, обданишта и факултета није радила, а посао су у појединим градовима прекинуле и државне службе.

Десетине хиљада људи почело је од раних јутарњих часова 5. октобра 2000. да пристиже у главни град из свих крајева Србије, тражећи да Милошевић оде са власти што се на крају и десило.

Повод за нове протесте на улицама десетине градова у Србији били су председнички избори одржани 3. априла 2017. године, када је Александар Вучић премијерску фотељу заменио председничком.

Демонстранти су у више градова под паролом „Против диктатуре" протестовали због нерегуларности у току изборног процеса, апсолутне доминације у медијима коју је Вучић имао као председнички кандидат и урушавања институција и демократије у Србији.

Тражили су, између осталог, смену Вучића, тадашње председнице скупштине Маје Гојковић, али и слободу медија и слободне изборе.

Вучић је тада одговорио да свако има право да протестује, све док су окупљања мирна.

Напад на опозиционог политичара Борка Стефановића, данас функционера Странке слободе и правде (ССП), годину дана касније поново је извео људе на улице у више десетина градова и општина широм земље.

Најпре под слоганом „Стоп крвавим кошуљама" - Стефановићу је од повреда главе кошуља била умрљана крвљу - а потом под именом „Један од пет милиона" демонстранти су тражили фер изборе, слободу медија, боље здравство, као и да се утврди ко је напао Стефановића.

Парола „1 од 5 милиона" је потекла као реакција на изјаву председника Србије Александра Вучића да „неће испунити ниједан захтев (демонстранта), макар их се скупило пет милиона".

До нових масовних протеста, али и великих нереда, дошло је 2020, током епидемије корона вируса, непосредно после парламентарних избора одржаних у јуну те године.

Протествовало се у Београду, Новом Саду, Нишу, Крушевцу, а окупљања су одржана и у Крагујевцу, Чачку, Зрењанину и још неким градовима.

Под притиском демонстраната, власт је одустала од новог полицијског часа.

Нови протести уследили су 2021. и 2022. године, када су се незадовољни људи успротивили Закону о експропријацији, који би једној од највећих међународних рударских компанија Рио Тинто омогућио отварање рудника литијума у западној Србији.

Протестних окупљања широм Србије било је и због лошег квалитета ваздуха, воде, изградње мини-хидроцентрала.

Епилог еколошких протеста био је заустављање пројекта ископавања литијума, како су саопштили из владе.

Ненад Здравковић из Лесковца шетао је и 1990-их, као студент медицине.

„Сада је мање грађанских покрета и мислим да се зато протест спорије шири, али је важно што су се и студенти прикључили", сматра овај доктор.

Иако оцењеује ширење протеста по другим градовима као добро, Душан Спасојевић каже да је мана то „што нема једног великог протеста који показује сву моћ и врши притисак на органе власти који су у Србији, нажалост, централизовани".

„Други недостатак јесте што би тај протест, у једном тренутку, ипак морао да се слије у Београд", додаје.

Погледајте и овај видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]