Избори у Србији 2023: Како на гласање у малој Црној Трави утичу старост, одласци и воћна торта

„Овде код нас кад се дете роди, одмах га лупе мистријом по задњици - да постане мајстор", каже уз широк осмех 72-годишњи Вукас Момчиловић из Црне Траве, планинског насеља на југоистоку Србије, познатог по добрим грађевинцима.

Коса му је проседа, лице округло и обучен је у црну јакну, у чијим џеповима греје шаке.

Јутарњу тишину ремети само шкрипа мокрог снега под ногама, који се лагано топи на сунчаних седам-осам степени.

„Али нема више мајстора... Сви су отишли", додаје кратко, застајући поред споменика Црнотравцу неимару, подигнутог тик уз Власину и њено тихо жуборење.

Јер Црна Трава је и по томе позната.

На попису из 2022. године, овде је забележен највећи пад броја становника у Србији, а важи и за једну од најсиромашнијих општина у земљи, са становништвом просечно старим 56 година - 13 одсто више од републичког просека.

„Не одлазе више људи одавде, само нестају - у току године се роди троје до петоро деце, а умре педесетак људи", наводи Славољуб Благојевић, дугогодишњи председник општине Црне Трава, кадар Српске напредне странке (СНС), за ББЦ на српском.

У таквим околностима, општину Црна Трава и њених 1.063 становника очекују избори.

Поред СНС-а, за одборничка места такмичи се још само Социјалистичка партија Србије (СПС), која је до сада била у опозицији.

„Видећемо шта ће бити", каже Благојевић кратко, али верује да после гласања 17. децембра „вероватно" неће бити већих промена.

Миле Младеновић, носилац листе социјалиста у Црној Трави, до тренутка објављивања текста није одговорио на позиве и поруке ББЦ на српском.

Друге опозиционе странке са републичког нивоа овде немају општинске одборе.

Ненад Митровић, носилац листе Демократске странке у оближњем Владичином Хану, сматра да су људи у Црној Трави „одсечени од политике".

„Ако имате 1.000 становника, како можете да будете опозиција? Па то је једна зграда у (београдском насељу) Миријеву.

„Могу да одем и да причам са њима, али би они тиме били у опасности јер сви раде у општини или вртићу, где имају сигурну плату - то је систем жабе у топлој води, они уопште не знају шта им се дешава."

Благојевић то негира, тврдећи да „код њега свако може да каже шта хоће".

„Овде је демократија, велика... Никада нисам био аутократа, код мене све може", истиче Благојевић, на власти у Црној Трави последњих 20 година.

Вукас Момчиловић се ипак нада да ће „после избора бити боље".

„Само никако да заиста и буде боље", каже кратко.

О животу

Највећи део живота Момчиловић је провео на грађевини.

Радио је, како каже, шта год је било потребно и био „мајстор за све".

„И зидање и малтерисање и арматуру... Мораш да знаш све да би колико-толико опстао", прича искусно.

Радио је у Нишу и Новом Саду, али пре свега у Београду.

„Уф, брате мили, једва сам чекао да одем из Београда, то је катастрофа каква је гужва, па да бих стигао на посао морам да кренем сат времена раније", одмахује руком.

Београд, ипак, сматра главним одредиштем за већину људи из Црне Траве, али и целе Србије, јер „само тамо има посла".

„Један мој пријатељ каже 'чим у Београду изађеш из аутобуса, нађеш посао'."

Једном је ишао и да гледа Црвену звезду и Партизан, али се преварио.

„Нешто се десило, кренуле оне корњаче бап, бап, бап, не знаш где да бежиш, бију све живо, не питају ни ко си, ни шта си."

Већ пет година је у пензији и са супругом живи у засеоку недалеко од Црне Траве. До ње воде два пута кроз брда прошарана наранџастим и светлосмеђим нијансама јесени, уз тек понеку зелену од четинара који не хају за зиму.

Један преко Власотинца, одакле има сат и кусур вожње уз стене, а други преко Владичиног Хана, Сурдулице и Власинског језера.

Иако Црну Траву назива „слепим цревом" због удаљености и слабе повезаности са другим местима, Благојевић сматра да је она и „стратешки важна општина".

„Чувамо границу, на само 20 километара је Бугарска."

Дуж доброг коловоза, иако се на неким деловима два аутомобила тешко обилазе, убрзо се појављује све више снега, да би се пред Црну Траву, на око 950 метара надморске висине, све забелело.

Крајем новембра, када су у Србији пале прве пахуље, Црна Трава је била потпуно завејана - толико, да је у општини проглашено ванредно стање.

„Три дана ниси могао нигде да изађеш", каже Момчиловић и показује руком мало испод кука колико је нападало.

Тај снег сада се топи на децембарском сунцу.

Леденице кап по кап слећу са олука, па се вода слива по асфалту, правећи баре.

„Ту су Електродистрибуција и Пошта, горе изнад је Црвени крст, доле је медицинска амбуланта, раније Дом здравља", показује Момчиловић са мостића преко Власине, недалеко од споменика неимару, током кратког обиласка Црне Траве.

Оближња пекара је већ дуго затворена, толико да јој је излог обрастао у прашину, тако да Црнотравци хлеб добијају са Власинског језера - ако пут није завејан.

Тик уз њу је аутобуска станица, чија два перона зврје празна, јер аутобуси не стижу, само комбији из Власотинца.

Недалеко одатле, на једном зиду залепљен је низ умрлица избледелих од ветра и кише, на којима су ликови старих људи.

„Немамо ни зубара и онда питају како су људи без зуба", наводи Момчиловић.

„Па како да их имају кад им до зубара треба 50 километара до Власотинца", додаје уз осмех, откривајући голе десни тамо где је некад био горњи ред зуба.

„А и како ја да са пензијом од 21.000 динара да идем код зубара, то кошта."

Према подацима Завода за статистику, просечна плата у Црној Трави у новембру је била 60.000 динара, за 50.000 мање него у Београду.

Свуда около, дуж уског корита Власине, начичкане су куће из чијих оџака избија дим, уз понеку зграду са неколико спратова, где се на терасама суши разнобојна одећа.

На једној је окачена и застава Србије.

Тихо је, али има људи на улицама.

Једна од њих, 64-годишња Снежана Искреновић из засеока Доњи Славковци, каже да јој у Црној Трави не фали ништа.

„Додуше, немамо фризера, па за то морам да идем у Власотинце, а ни кројачку радњу, али ја то сама цк, цк, цк, цк", прича недалеко од пијаце, док носи празан цегер.

Међутим, на неколико оближњих тезги нема ничега - осим снега.

„Понедељком некад неко из Власотинца дође да продаје, али по јако високим ценама", жали се Снежана.

Ипак, продавница ради - једина у Црној Трави.

Налази се на централном тргу којим доминирају два споменика, посвећеним Црнотравцима погинулим у Првом и Другом светском рату.

У продавници, уз велику пећ на дрва, налик на стару бубњару, неколико људи чека у реду, разгледајући шта је све наслагано на полицама иза касе.

„Вињак", каже старији мушкарац продавачици у тренутку када су казаљке тек пребациле 10 сати ујутру, пружајући уредно припремљен тачан износ.

Продавачица није била заинтересована за разговор о животу у Црној Трави - кратко каже да „људи има слабо", да је „све старо".

„Таква је наша судбина... Али немој мене, ће нађеш неког другог", додаје.

На другој страни трга је библиотека и просторије Туристичке организације Црне Траве, где такође нису били расположени за званичан разговор.

„Ако нису радови, онда су одрони, ако нису одрони, онда су киша или снег, који у фебруару зна да напада и до два метра", описује црнокоса девојка родно место.

„Ко не може да живи овде седам дана без струје, тај није Црнотравац."

Убрзо из фиоке вади црнотравске магнете за фрижидер и подметаче за чаше: „Ајде, ајде, ви сте Београђани, први пут сте овде, да имате за успомену".

Неколико излога поред је и општински одбор напредњака, сада закључан, којим доминирају постери са ликом председника Србије Александра Вучића.

Поред библиотеке је зграда општине - није закључана, али јесте празна.

Нестало је струје, тако да нема грејања и запослени су послати кућама, а председник општине је на терену, каже Зоран Станковић, начелник општинске управе.

„У ово време и треба да падне озбиљан снег, али је пре било људи да чисте путеве", каже Станковић у канцеларији накрцаној папирима и регистраторима.

„У подрумима старих кућа ондашњих Црнотраваца наћи ћете металну конструкцију налик на слово А, која би се стављала на трактор или коњску запрегу и тиме би сви чистили снег... Али нема више људи."

Због чега?

„У овом делу све су били печалбари, врсни зидари. Половином пролећа, они оду у Београд, Нови Сад, Панчево, Ниш да зараде паре и врате се крајем јесени.

„Сада кажу себи 'што бих се враћао, боље да у Смедеревској Паланци или тако негде купим плацић, направим кућицу и повучем породицу'."

О изборима

Огрнут јакном у канцеларији на чијем зиду је мапа општине, Станковић на помен политике каже да га она „апсолутно не интересује" и да није у странци.

Био је само, наводи, 1994. одборник СПС-а у Власотинцу, где и данас живи.

„Од када сам то прошао, не бих се политиком бавио ни мртав, прљав је посао", изричит је.

Има ли тога у Црној Трави?

„Па...", заостао је на тренутак и наставио: „Мала је средина, сви се знају, ко ће против кога шта да каже".

Вукас Момчиловић политику слабо прати и они нису тема у његовом окружењу.

„Раније су ме и питали да потписујем нешто, али одбијао сам и више ме нико ништа не пита... Да ми буде боље неће сигурно."

А одлазак на гласање зависи од временских прилика.

„Ако не буде снега, хоћу... Али да погинем због гласања, нема шансе.

„И иначе једва идем - на доле и некако, али узбрдо тешко", додаје уз широк осмех.

У исход избора и победу СНС-а не сумња, иако каже да у Црној Трави „сигурно има људи који су опозиција, али нема њихових листа".

Исто мисли и 60-годишњи Бора Дојчиновић, бивши полицајац чија моторна тестера одјекује околином док сече дрва испред оближње полицијске станице.

„Има незадовољних, али нема изјашњавања као у већим местима... Није то град да се не познајемо, па да разменимо теже речи.

„Знамо и ко шта једе, а да не кажем нешто друго."

Њему се у Црној Трави свиђа, јер „није за град", али каже да за млађе „нема ни посла, ни дешавања".

„Тешко се и формирају породице, што је баш болно питање - ко би да се ожени, мора да оде у Бабушницу, Власотинце или Сурдулицу.

„Ко оде на факултет, више се не врати, док стари остају, а како ти да убедиш пензионера да не гласа за Вучића? Нема силе."

На тренутак је застао, помало задихан од бацања цепаница са једне гомиле на другу.

Коса му је седа, а на левој подлактици има тетоважу из некадашње Југословенске народне армије, коју је 1984. служио у тадашњој републици Македонији, у Куманову и Скопљу.

„Па и мој ћале, док је био жив, каже 'Вучић ради, остали не' и ја не могу да га убедим у супротно", наставља о политици.

„Не видим ни из опозиције неки програм, нико није дошао овде да барем проба да ти нешто убаци у главу, па да мењаш мишљење."

Миодраг Гавриловић, повереник Демократске странке за оближње Власотинце, каже да је због броја становника у Црној Трави тешко направити било какву изборну листу.

„Треба вам 200 потписа (на 1.000 људи у целој општини), где да их нађете? Једноставно нема људи", наводи донедавни народни посланик.

И док Ненад Митровић из Владичиног Хана каже да ће се ситуација у Црној Трави променити када „људе ослободимо страха", Станковић сматра да опозиција нема листу због тога што их „Црна Трава не занима".

Председник општине Благојевић додаје да је барем једна партија или удружена опозиција могла да учествује на изборима и „ко победи - свака част".

„Они су ту да критикују, нормално, ја то прихватам и то је добро, значи да нас неко контролише. Човек се некад изгуби у власти, па и заборави грађане."

Благојевић је на власти у Црној Трави од 2001. године, пуних шест мандата, а за себе каже да је „сервис грађана и слуга народа".

Прво је био члан Нове демократије Душана Михајловића, па Демократске странке Србије (ДСС), а последњих година СНС-а.

„Гледали смо увек да будемо власт као на републици... Ако смо ми опозиција, нема од тога ништа", каже у телефонском разговору.

„Прво је био СПС, па Демократска опозиција Србије (ДОС), па ДСС, па СНС и тако даље, прилагођавали смо се свему."

Ту је, каже, само да решава „оперативне ствари".

У том духу и протиче изборна кампања у Црној Трави пред гласање 17. децембра.

„Идемо од врата до врата, али не много", каже Благојевић.

„До сада сам обишао неких двадесетак породица, доста људи и сами долазе код мене. Шта има да се скупљамо у Дому културе и држимо говоре, хајде да разговарамо са људима, да видимо које су њихове потребе."

СНС је у Црној Трави до сада имао 17 одборника, а опозициони СПС два, али Благојевић мисли да ће социјалисти после избора имати нешто више.

„Има и појединачних људи који су опозиција, али не може он сам ништа, јако је тешко скупити 200 потписа за кандидатуру", истиче и он.

„Па и СПС их је једва скупио, малтене последњег дана."

Избори у Србији 2023: Водич за оне који гласају први пут

О будућности

Даље уз пут, после мостића на Власини, споменика Црнотравцу неимару и трга са два споменика су две школе.

Основну „Александар Стојановић" похађа тридесетак ученика, а Грађевинско-школски центар „Милентије Поповић" четрдесетак, кажу из општине.

Ова средња школа коју похађају будући грађевинци може да се похвали традицијом дугом више од једног века понос је свих Црнотраваца.

И у вртићу „Младост", једином у Црној Трави, мирно је као на улицама.

„Наша средства за рад спавају", кажу уз осмех Лидија Марковић и Милена Миленковић.

Марковић је васпитачица и сваког јутра путује из Лесковца до Црне Траве.

За себе каже да је „само путник који овде зарађује хлеб насушни".

Миленковић је из Црне Траве, ради у администрацији и колегиница за њу поносно истиче да је „мајка три црнотравска детета" од седам, 17 и 20 година.

Углас обе кажу да деце у Црној Трави - нема.

„Имамо 19 уписаних у вртић на нивоу целе општине", каже Марковић.

„У Лесковцу само у једној групи има барем четрдесет."

Њихов вртић увелико је окићен новогодишњим украсима.

Велики Деда Мраз и Снешко Белић дочекују децу одмах на улазу, играчке су свуда, ормарићи и један тобоган, док на зидовима висе разноразни цртежи.

„Хоћете торту, мала Катарина данас слави рођендан", кажу обе, одбијајући новинарско „не".

Миленковић указује да је један од главних проблема што у општини нема педијатра - за све мора да се иде у Власотинце.

„Али ми смо навикли, лепо је, не могу да замислим да живим на другом месту.

„Београд? Нема шансе… Купили смо кућу у Нишу, ако се угаси вртић не дај боже, да пређемо тамо, али све док имамо посао нећемо прећи."

Благојевић као један од услова опстанка Црне Траве истиче - буџет.

„Тренутно имамо око 150.000.000 динара прихода, што је ништа", каже кратко.

„Ми се трудимо као локална самоуправа, држава помаже, али би могла мало више."

У буџету општине за 2023. годину наводи се и 40.000.000 динара дефицита, то јест разлике у трошковима у односу на приходе.

Против одласка људи се локална самоуправа бори бесплатним вртићем и превозом, као и издвајањем 250.000 динара из буџета за свако новорођено дете, каже.

Сматра да је значајно што је 2018. у Црној Трави отворен и погон текстилне фабрике „Јумко" из Врања, у којем ради тридесетак људи.

Тамо су раније биле фабрикa намештаја „Симпо" из Врања и индустрија одеће „Први мај" Пирот, моћних компанија из 1980-их.

„Имамо неколико породица које су се вратиле у Црну Траву, обезбедили смо им радна места, плаћамо им закуп стана док не завршимо стамбену зграду чију смо изградњу почели прошле године", наставља Благојевић.

„Ту би требало да уселимо петнаестак породица са најмање двоје или троје деце."

Непосредно пред почетак кампање, радове на тој згради обишла је Дарија Кисић Тепавчевић, донедавна министарка за бригу о породици и демографију.

Обећала је да ће она бити завршена, за шта ће министарство издвојити 20 милиона динара, али није прецизирано када ће радови бити готови.

Други начин за опстанак Црне Траве, Благојевић види у „насељавању".

„Морамо да доводимо породице са стране, из Власотинца, Ниша и тако даље, то је једино решење", каже.

„Здрава је средина, чист ваздух, али да би неко дошао да живи овде, морају да се понуде неки услови: већа плата, сигурно радно место, решено стамбено питање."

Много је запослених, попут професора и лекара, које морају да доводе са стране, жале се Црнотравци.

У Црној Трави нема ни свештеника - и он долази из Власотинца.

„Ех, колико је Црнотраваца у Београду", каже Благојевић уз уздах.

„Сигурно око 20.000, кад би сви помогли једним евром месечно, Црна Трава би живнула."

О животу после избора

Бора Дојчиновић сече и слаже дрва испред полицијске станице, праћен жубором воде са оближњег олука, јер се снег и даље топи.

Један син му је у Београду, други у Црној Трави, где ради на шалтеру у Електродистрибуцији.

„Питање је да ли ће то радно место опстати, видим да хоће да угасе шалтере.

„Али и волео бих, можда би отишао одавде."

Он не планира да иде.

У пензији се бави пчеларством и каже да ужива у миру.

После избора, сматра, неће се ништа променити, већ „ко се како снађе".

„Давно се све променило, сад је касно."

Разговор прекида полицајац из станице.

„Добар дан", каже.

Добар дан.

„Могу ли да знам шта се дешава? Није проблем, него чисто да знамо, ипак је ово полицијска станица."

Снимамо мало и причамо.

„Нема проблема", одговара ведро.

Ускоро ће 15 часова, када људи излазе из фабрике и општине, каже Дојчиновић.

„И то је то - сви оду кућама да се греју, после не можеш никога да видиш на улици", истиче.

Полицајац се убрзо враћа.

„Ајде унутра на кафу и чај, да се загрејете", каже уз осмех.

Око пећи на дрва у станици седимо и грејемо се топлим чајем и кафом.

Мало је место, кажу полицајци у неформалном разговору, тако да нема много ни посла, ни тешких кривичних дела: „Нешто породичног насиља и сече шуме, уз понеку преварицу".

Ускоро ће и нови снег, па ће само о томе да се прича, кажу Црнотравци.

Зимски дан се полако гаси и на улици је све мање светла.

На паркингу крај реке Власине, комби чека раднике да се скупе.

Васпитачица Лидија је у њему, маше нам кроз прозор.

Вукас Момчиловић је већ увелико у његовом засеоку, загрејан поред пећи.

Памти да је раније имао више од 50 комшија.

„Сада их има седам или осам", каже кратко, одмахујући главом.

„Кад би после избора барем нешто било боље, било ко да дође, да се нешто уради.

„За мене је прошло, али барем за децу."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]