Србија, Црна Трава и грађевинарство: Мајстори који су зидали туђе куће, а запоставили властите

У котлини између планина Чемерник, Острозуб и Плана, на ушћу реке Чемерчице у Власину на југу Србије налази се колевка познатих грађевинара - Црна Трава.

Један од њих је и 65-годишњи Новица Стефановић који већ 40 година, и поред дипломе Грађевинског факултета, сваког јутра одлази на градилишта натоварен чекићима, мистријама, фанглама и осталим грађевинским алатом.

„Кад год погађам посао, питају ме одакле сам и кад чују да сам Црнотравац - одлуче се за мене", каже Стефановић за ББЦ на српском.

Мистерију како су Црнотравци дошли на пиједестал врсних грађевинских мајстора је лако разрешити, каже за ББЦ на српском Бошко Стевановић из Удружења Црнотраваца и професор београдског Грађевинског факултета у пензији.

„Грађевина је посао који неко може да ради и са петнаест година: од ношења џакова са цементом и цигли, преко мешања малтера и помагања мајстору. За неколико година, сигурно ће знати како да зида кућу."

Међутим, црнотравских мајстора који су градили у великим градовима широм Србије и Југославије, све је мање.

Печалбари се не враћају више

Новица Стефановић, иако рођен у Црној Трави, од 1976. године, када је дошао на факултет, живи у Нишу.

„Сада, и поред све више градилишта, нема новчане стимулације и не исплати се људима да живе у Црној Трави, већ се одлучују да живе тамо где има највише посла", појашњава он.

Некада су Црнотравци аутобусима одлазили на печалбу, на рад у већим местима у грађевинској сезони од пролећа до јесени, и враћали се у родно место.

Док је студирао, и Стефановић је аутобусом одлазио до Ниша, који је удаљен стотинак километара.

Већ десетак година, перони аутобуске станице у Црној Трави не дочекују аутобусе из Београда, Ниша, Врања, већ тек по неки комби из четрдесетак километара севернијег Власотинца.

Власотинце је једна од две везе са главним путевима, док је друга Сурдулица на југу, до које се долази путем поред Власинског језера, познатог и по тресетним острвима који плутају по површини.

У центру су два споменика - Црнотравцима који су се борили у Првом и у Другом светском рату.

На тргу је зграда Општине, а споменици су окружени стамбеним зградама и кућама где су некада биле продавнице и посластичарница Смаје Горанца.

Данас ради само једна продавница, а понеко сврати и у општинску библиотеку „Сестре Стојановић", махом ученици основне школе „Александар Стојановић" и средње грађевинске школе „Милентије Поповић".

Са друге стране трга, налази се мирна река Власина.

По завршетку Првог светског рата, 1919. године Црна Трава добија занатску зидарску школу на другој страни реке.

Ту су стасавале генерације неимара, а међу њима Новица Стефановић, његов отац, брат и другови.

Данас школа носи назив Грађевинско-школски центар „Милентије Поповић" у чијем саставу су и средња грађевинска школа и дом ученика.

У сва четири разреда ове школе иде укупно 64 ученика, каже за ББЦ на српском директорка Ивана Алексић.

„Мало је Црнотраваца који тренутно похађају ову школу, то су углавном ученици из других места - из Лесковца, Власотинца, али и Ниша и Аранђеловца".

Управо због чувених грађевинара који су стасавали у овој школи, још има ученика упркос малом броју становника, додаје директорка.

Највећи пад броја становника у Црној Трави био је између 1961. и 1981. када је варошица изгубила трећину становништва.

Тада је и за грађевинце било највише посла, каже Новица Стефановић.

Грађевина је ствар генетике, а некада се и добро зарађивало

„Мој отац је био грађевинац, сви у породици су били грађевинци.

„То је ствар генетике и увек сам био око мајстора", каже Новица Стефановић кроз смех.

Иако већ деценијама живи у Нишу, овај Црнотравац кроз шалу каже да је то „само привремено".

Од 1983. ради као приватни предузимач и мајстор, а специјалност су му кровови.

И поред дипломе грађевинског инжењера, он је мајстор.

„Лакше ћу сам да урадим нешто него да преносим некоме знање и да говорим шта треба да ради", појашњава он.

Тако је радио по Нишу и околини, на приморју Црне Горе, и у Требињу, кршовитом делу југоисточне Босне и Херцеговине.

„Требињац ме је звао јер су му рекли да сам Црнотравац и показали фотографије кровова које сам радио."

Као и Стефановић, велики део црнотравских печалбара остао је у градовима где је радио, а тренутно у Црној Трави нема активних грађевинара.

Црнотравци који су остали одлучили су се за другачија занимања, углавном пољопривреду.

Када се даље пође путем уз реку Власину, на пола пута ка Власинском језеру, уз кривудав пут долази се до махале, како се у Црној Трави називају засеоци и делови села, Попадисци.

Најмлађи становник је Дејан Миловановић који има 48 година.

Двадесет година ради у локалном Црвеном крсту, а заједно са женом и оцем има успешно пољопривредно газдинство - узгаја малине и кромпир.

„Не стигнем ни да засадим, а већ ми се прода", каже кроз смех Дејан.

Иако је завршио грађевинску школу - нема ни дан радног стажа на грађевини.

Каже да га то није ни интересовало иако му је отац керамичар, стричеви инжењери, а и некако се, додаје, очекује од Црнотраваца да буду неимари.

„Деведесетих није било посла за грађевинце, а данас има колико ти душа жели."

Погледајте видео: Церак - борба за насеље по мери човека

Црнотравске грађевине у Београду

Посла за црнотравске мајсторе било је највише између два рата, када су радили у Нишу, Скопљу, Београду, Загребу.

Постоје записи о објектима које су изградили у Београду, попут Светосавске цркве на Врачару, са леве стране Храма Светог Саве.

За нешто мање од два месеца црнотравска браћа Горча и Милић Поповић саградили су ову богомољу 1935. године, наводи Војислав Матић у књизи Две савиначке цркве на Врачару.

„Њих двојица имали су договор са тадашњим патријархом Варнавом да, уколико саграде цркву за два месеца, њихов брат прота Мика добије премештај за Београд из Куманова", прича кроз осмех ову анегдоту Бошко Стевановић.

Ова црква је требало да буде изграђена у кратком року уместо срушене цркве на месту које је одређено за Храм Светог Саве, те 1935. замишљеног као највеће православне богомоље у Европи.

У књизи „Црна Трава и њени грађевинари" Десимир Димитријевић направио је списак неких од познатих грађевина у Београду које су, између осталих, градили Црнотравци.

Прво на путу којим су многи први пут долазили у Београд је грађевинско дело које су 1884. градили, а 1907. доградили црнотравски мајстори - досадашња Железничка станица.

Одмах до станице је зграда Старе поште, некада китњастог српско-византијског модернизма, на којој је 1928. радио Црнотравац Риста Аранђеловић.

Уз Балканску улицу, после кратког успона, долази се до Хотела Москве на Теразијама, ког су од 1903. до 1906. у чијој су изградњи учествовали и црнотравски градитељи.

Преко Трга Николе Пашића, између 1932. и 1934. године, Црнотравац Драгомир Славковић радио је на згради једне од последњих банкарских палата - Згради Аграрне банке, данашњег Историјског музеја.

Његов земљак Миладин Ђорђевић је у то време завршавао зграду Народне скупштине.

Уколико се настави даље Булеваром Краља Александра наилази се на Правни факултет, Универзитетску библиотеку Светозар Марковић, Архив Србије.

На свакој од ових зграда радио је барем по један мајстор из Црне Траве, пише Десимир Димитријевић у књизи „Црна Трава и њени грађевинари".

А та печалба, одлазак трбухом за крухом, настављала се.

„То је нешто што нам је у крви, изгледа, и неодвојиво од нас Црнотраваца, али данас је све мање тога", каже Новица Стефановић.

Црнотравци у Београду

„Данас не откривамо споменик, јер су Црнотравци своје споменике оставили широм Београда - свака од тих зграда је споменик Црнотравцима", рекао је заменик градоначелника Београда Горан Весић на откривању споменика Црнотравцу неимару 2018. године у Чубурском парку, на периферији београдске општине Врачар.

У радној униформи и са зидарским алатом, погледом и кораком ка граду овај споменик настао је на иницијативу Удружења Црнотраваца Београд.

„Желели смо да се одужимо свима који су градили Београд - од мајстора до пројектаната - да остане нешто док се и ми сећамо", каже Бошко Стевановић, председник Удружења Црнотраваца Београд, за ББЦ на српском.

Према казивању Црнотраваца, то је било једно од места окупљања мајстора из варошице са југа Србије.

Друго место било је парк код Вуковог споменика у близини београдских техничких факултета.

„Нема овде Црнотраваца одавно, а нема ни мајстора - њих сада траже сви", каже Горан, зидар из Барајева, који је по навици свратио до Вуковог споменика да не губи време док му траје одмор у фирми.

Новинар ББЦ-ја уверио се да од двадесетак „Вуковаца", неквалификованих физичких радника, ниједан није из Црне Траве.

„Можда их има на неком градилишту", додаје Горан док проверава колико је сати и премишља се да ипак иде кући да одмара.

Црнотраваца, ипак има у близини - и то на београдском грађевинском факултету.

Док прича о Црнотравцима неимарима, пензионисаном професору Бошку Стевановићу срце је пуно.

И он је рођен у овој варошици, у махали Лазарићевци смештеној на планини Чемерник тик изнад центра.

У трећем разреду, преселио се у Београд где му је отац радио.

Није било тешко одлучити се, каже, да се преселе у Београд - отац је радио у доброј фирми, почео да зида кућу, а у његову махалу је струја дошла тек 1964. године.

Завршио је гимназију, а за факултет се није много размишљао - ишао је путем „с колена на колено".

„Отац ми је био грађевински техничар, деда зидар грађевинац, стричеви инжењери грађевине - било је природно да упишем Грађевински факултет."

Стевановић је један од тридесетак хиљада Црнотраваца у Београду.

„Отприлике нас толико има заједно са нама рођеним тамо, нашом децом и њиховом децом".

Црнотраваца има и у Врању, Лесковцу, Власотинцу, Нишу, а после Другог светског рата, населили су и војвођанска места.

Ипак, и у тим градовима, Црнотравци су остали дунђери, што је шири назив за све оне који се баве грађевином - од пројектаната, до зидара.

„Бити дунђер значи да покажеш своје могућности, креативност, али и да остане нешто за тобом.

„А иза мене је остало више од 400 кровова", каже Новица Стефановић, Црнотравац са вишедеценијским „привременим боравком" у Нишу.

Погледајте видео: Млади у Србији и наслеђе социјалистичког модернизма

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]