Светски дан учитеља и Србија: Професија која опстаје због љубави

Миљана Филиповић, 22-годишња апсолвенткиња Педагошког факултета у Врању, једва чека да се врати у школску учионицу - овог пута као учитељица.

За овај смер се одлучила првенствено јер воли децу и учитељски позив.

„И деда је био учитељ и мајка и тетка су учитељице и раде у струци, и зато ме то највише вукло", каже она за ББЦ на српском.

За ту професију, међутим, одлучује се све мање младих, а на овогодишњем пријемном испиту за Учитељски факултет у Београду, где примају 410 бруцоша, пријављено је само 295 кандидата.

Учитељице до посла тешко долазе, плате су ниже од просечних, школе често не нуде ни основне услове за рад, а критике на њихов рад су све гласније и агресивније.

„Бити учитељ некада је била привилегија и понос", додаје Жељана Радојичић Лукић, која се 2019. нашла међу 50 најбољих учитеља света.

Данас је то много другачије.

„Верујем да друштво на нас гледа као на трошак и неснађене особе, које као такве и не заслужују боље", додаје.

За Филиповић, међутим, ово је додатна мотивација.

„Знам да има све мање заинтересованих студената, али није ме то демотивисало, напротив, дало ми је још већу жељу да се тиме бавим, знам да долази смена генерација", каже она.

'Учионица као маштаоница': Зашто се учитељска професија воли

Жељана Радојичић Лукић је у учионицу први пут ушла 1989. године у Босни и Херцеговини.

Једва је чекала да се почне да предаје јер је о томе сањала још као мала.

„Учитељска професија је бескрајно лепа, креативна и опуштајућа за сваког ко је ово занимање изабрао из љубави.

„Пружа могућност да изразимо креативност на различите начине. Да будемо узор неким малим људима, али и да непрестано учимо", каже она.

Ова учитељица, која је добитница бројних награда за сопствени рад, међу којима је и награда делегације Европске уније у Србији 2020, каже да је на почетку каријере учионицу доживљавала као „маштаоницу".

„Мислила сам да сте заштићени од свега што се дешава око вас, поштеђени стресова, конфликтних ситуација и свих оних непријатности које проживљавају неке друге професије.

Данас је учитељица у школи у Бањи Врујци, у западној Србији.

На другом крају земље, председница Савеза учитеља Србије Снежана Милојковић ради у основној школи у Великом Градишту, месту на истоку Србије.

Професију којом се бави назива изузетно одговорном, захтевном, али и лепом.

Од учитељског „педагошког умећа и љубави према деци у великој мери зависи не само успех какав ће имати у млађим разредима, већ и којим ће путем кренути даље", додаје.

„Да ли ће деца постати уметници, лекари често зависи од учитеља", каже Милојковић.

„Посао учитеља мора да се воли, да се у учионицу улази и излази из ње са осмехом."

Са готово истим реченицама и Милица Ковачевић, студенткиња треће године Факултета педагошких наука у Јагодини, описује зашто је изабрала баш смер учитељ.

„Да би неко уписао да буде учитељ или учитељица треба да воли рад са децом и децу.

„Тај посао може бити веома динамичан, сваког дана другачији и занимљив и учитељ или учитељица могу да испоље креативност кроз различите науке", каже 20-годишња будућа учитељица.

Као посебно важан део занимања и она издваја и то што њене колеге усмеравају децу за живот.

„Они тад већ крећу да иду кроз живот мало озбиљније.

„Може да укључи у наставу и децу којој је потребна додатна подршка, што је веома важно, да и други ученици учествују у томе, уместо да ту децу шаљу у специјалне школе", напомиње Ковачевић.

Плата мање и од просечних

Просечна плата у Србији 2022. године је 73.100 динара месечно, подаци су Републичког завода за статистику.

Учитељи са завршеним факултетом који су разредне старешине зарађују око 10.000 динара мање од тог просека, рекли су из Синдиката радника у просвети.

Ни тржиште рада онима који школују најмлађе није наклоњено, од када је 2014. ступила на снагу Уредба о забрани запошљавања у јавном сектору као део владиних мера за штедњу, подразумевајући да се у јавном сектору не отварају нова радна места.

Тако учитељи могу да добију посао у школи само ако неко оде у пензију.

Ипак, пропис је такав да ће на његово радно место дођи учитељ који је проглашен за технолошки вишак на претходном радном месту.

„Свега два одсто огласа и пракси имамо за кандидате који су завршили Учитељски факултет", каже Марко Вучетић са сајта Стартуј, који је део Инфостуда, сајта за запошљавање, за ББЦ.

„Већ неко време влада овај тренд."

Све више младих, када одлучује о упису на факултет гледа управо ове статистике, објашњава Вучетић.

„Тржиште се брзо мења и млади људи постају свесни нових прилика које се јављају", каже он.

„Отварају се нове позиције и радна места, која нуде далеко боље услове, а пре свега погледу финансија у односу на учитељске и професорске плате."

Међу пословима које млади пре бирају, додаје он, су радна места у ИТ сектору, маркетингу и продаји.

Чак и млади који су завршили Учитељски факултет, додаје он, конкуришу на друге огласе, како нема оних за посао у школама.

„Јављају се за послове онлајн тутора, а пријављују се и да раде као стручни саветници на пројектима, па чак и аниматори", објашњава Вучетић.

„Окрећу се и популарнијим позицијама у маркетингу и копирајтингу."

На сајту Националне службе за запошљавање, у претрази послова, нема ни један посао који се добија када се у претрагу укуца реч - учитељ.

Са малим платама, учитељи који овај посао раде због деце, морају да нађу додатну мотивацију за рад, објашњава Снежана Милојковић.

„Млади људи тако не гледају", каже она.

„Уписују факултете који ће им омогућити да купе стан, да иду на одмор и да не морају, кад дођу кући, да размишљају шта још да раде како би обезбедили себи и деци пристојан живот."

„Бедан, понижавајући и неправедан" - овако финансијски положај учитеља описује Радојичић Лукић, а додаје да млади то виде и зато не желе да „за тако мали новац раде тако тежак и одговоран посао".

Колико зарађујемо, а колико трошимо:

Мотивација иста деценијама

Будуће учитељице, ипак, воде се мало другачијим жељама.

Милици Ковачевић висина примања није била пресудна у одабиру занимања.

„Мени није било баш важно, најважније је да радите оно што волите.

„Кад радите оно што волите, не радите ниједан дан, каже пословица", додаје она уз осмех.

„Људе могу да учине срећним и неке мале ствари".

Верује да је на смањење заинтересованих бруцоша на учитељским факултетима утицала и пандемија корона вируса.

„Протекле две године факултети нису могли толико да се рекламирају и да се прочује за њих, наш факултет то сад мења и већ се полако враћају", каже Ковачевић.

Ни Миљану Филиповић, која је рођена и одрасла у Прокупљу, не обесхрабрују ни релативно ниске плате или радни услови, јер из куће зна да је и тако могуће живети.

„Јесте да је плата битна ствар, али није најбитнија, најважније је да радите нешто што волите и да нисте приморани ни на шта.

„Опет, за новац снаћи ћете се, на крају крајева и ваш партнер ће нешто радити, нису то толико лоше плате колико је представљено - нису ни сјајне, али може да се солидно живи", каже Филиповић.

Услови рада - некад и сад

Школа у којој ради Жељана Радојичић Лукић у Бањи Врујци заправо je издвојено одељење основне школе у Мионици.

Тренутно наставу води у комбинованом одељењу 3. и 4. разреда, са 12 ученика.

За њу је „поражавајуће што у 34. години радног стажа ради у далеко оскуднијим условима него што их је имала те 1989. године у малом босанском селу".

„Моја садашња школа нема ни фискултурну салу, школску кухињу, трпезарију, ни модерно опремљене учионице", каже Радојичић Лукић.

„Нема чак ни пристојно школско двориште."

Иако су услови доста лоши и за учитељицу, али и њене ђаке, додаје да се „труди да им обезбеди подстицајну средину јер је то најмање што може да учини за њих".

Зато се понекад и запита „зар никоме не падне на памет да боље искористи сјајне учитеље зарад напретка деце и друштва".

Салу за физичко ни у Београду нема 41 школа, показују подаци Секретаријата за образовање.

Тоалети или лавабои за прање руку нису постојали или нису радили у најмање 87 основношколских објеката у Србији, показало је истраживање Центра за истраживачко новинарство пре неколико година.

Из године у године, они који су остали у учитељском послу, имају све више административних задатака, каже једна од 50 најбољих учитељица света.

„Од учитеља се прави несигурни ћата који је загледан у екран и осуђен да сваког дана пише гомилу документације која никоме не треба", додаје.

„Годинама нам се додају административна оптерећења, ниједно се не одузима, само се пришивају."

Додатни проблем је и насиље у школама.

После поправног испита у основној школи у Бачком Петровцу у августу 2022. на наставника је насрнуо родитељ јер није био задовољан оценом коју је његово дете добило.

На снимку из средње школе у Баточини, који је објављен у фебруару 2022, виде се ученик који почиње да обара клупе и предавач немоћан да га спречи.

У Сремској Митровици, ученик је тукао директора школе седиштем бицикла, а у Бачкој Паланци је родитељ напао наставницу у ходнику школе.

„И раније су постојале критике на рачун учитеља, али ово што се дешава последњих неколико година превазилази меру пристојности", мисли Милојковић.

„Данас свако даје себи за право да критикује учитеља и његов рад."

„Оно што ми највише смета су коментари - колико радимо, како имамо доста распуста и како смо криви за све што се дешава у школи", додаје Милојковић за ББЦ.

Једноставан тест - колико је тешко бити учитељ

Председница Савеза учитеља Србије каже да свако ко се одлучи за овај позив „мора бити спреман да уложи целог себе, да несебично дели љубав, да се мења и носи са свим изазовима".

Учитељ, каже она, „мора да буде и педагог, лекар, мама", јер са децом проводи велики део дана.

„Кад говоримо о радном времену, молим све да не множе само број часова са 45 минута", додаје.

„Потребно је да загребу испод површине и виде шта све учитељи раде."

Верује да би они који образују децу у Србији требало да добију већу подршку и уважавање друштва.

Уколико неко мисли да је учитељски посао лак, ова учитељица предлаже тест - да неповерљиви покушају да држе час од 45 минута у сопственој кући.

„Окупите групу другова властитог детета", додаје Снежана Милојковић.

„Час треба да буде занимљив, да им држи пажњу, да не галаме и на крају треба проверити колико су запамтили. Ако то успете - честитам."

У последњих неколико година, поједини учитељи и колеге Жељане Радојичић Лукић заувек су напустили ову професију.

„То се раније врло ретко дешавало", каже она.

Све док се учитељи буду оптерећивао додатним административним захтевима, док буду слабо плаћени и непоштовани, додаје Радојичић Лукић, „имаћемо празне наставничке факултете".

„Тражићемо свећом оне који желе да раде у образовању", каже она.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]