Србија, традиција и култура: Тајне пиротског ћилима и жене које су ткале историју једног града

Две ћилимарке у пиротској галерији проверавају основу за ћилим. Понедељак је ујутру, дан на који се у овом граду вековима уназад отпочињало ткање ћилима.

Почиње радионица ткања у склопу Фестивала пиротског ћилима у његовом родном граду.

Ђула и Светлана су једне од последњих искусних ћилимарки у Пироту, широм света прослављеном делима безимених уметница које су стварале и усавршавале пиротско ткање, како се тврди, још од 16. века.

„Права ћилимарка мора да зна све. Да припреми разбој, да зна све шаре", говори 82-годишња Светлана Манић, једна од настаријих ћилимарки у овом граду.

Почела да учи да тка у 12. години.

„Ткала сам венце, ђулове, гугутке на диреци, Рашићеву шару… И све их једнако волим", каже она за ББЦ на српском.

За ткање пиротској ћилима потребна је посебна страст и љубав према овом занату, кажу ткаље, али због специфичности израде од тога данас није могуће живети.

Уметнице без средстава и статуса

Борба за очување чувеног пиротског ткања води се деценијама, па и читав век уназад.

За то време, сву тежину овог заната на својим леђима носе ћилимарке, којих у Пироту има не више од двадесет.

Из Удружења ткаља труде се да у радионицама пренесу занат заинтересованим Пироћанкама.

Ангажоване су четири ћилимарке, а међу полазницама нема много младих.

„У Пироту је мали број ткаља.

„Покушавамо да одржимо пиротско ткање да буде макар хоби женском становништву, да раде за себе и понешто продају, да покрпе кућни буџет", каже Славица Јовановић, председница Удружења ткаља и ћерка легендарне ткаље Ружице Илић, за ББЦ.

Некада је ћилимарство било основно занимање Пироћанки из сиромашних градских породица, као и једна од водећих привредних грана.

Публициста и историчар Спиридон Гопчевић пише да се крајем 19. века у Пироту „од 2.000 хиљаде кућа ћилимарством занима 1.800 кућа".

Управо је у 19. веку пиротски ћилим достигао пуну форму.

Он је без наличја, раскошно леп, богат шарама и складан у бојама и послужио је многобројним уметницима као инспирација за њихова дела.

Пиротски ћилим је драгуљ народног стваралаштва, а његова ткаља уметница, сматра Радмила Влатковић, историчарка уметности и директорка Галерије „Чедомир Крстић".

„То су биле неписмене жене, које су у ближој околини користиле предмете од којих су правиле стилизације.

„Рецимо, поред ње је био ибрик, пила је воду - она га је стилизовала. Стилизовала је птицу и пресек руже у чувене шаре 'гугутка' и 'ђулови'", каже Радмила, која готово 30 година проучава пиротски ћилим.

Истиче да је ћилим настао под разним утицајима, првенствено са истока, али ћилимарке види као оне које су креирале уметнички склад шара и специфичних боја.

Специфичност пиротских шара

„Орнаментика на пиротском ћилиму има византијске, кинеске, грчке и турске елементе.

„Изворни облик многих орнамената преузетих са стране не може се препознати, јер их је пиротска уметница обрадила на свој начин, дала им нов облик, друге пропорције и распоред боја, па су добили ново значење и симболику", пишу Милица Петковић и Радмила Влатковић у књизи „Пиротски ћилим".

Оне наводе да је тако шкорпион - опаки непријатељ народа на Истоку - на пиротском ћилиму постао јеленак, а да су у слепом мишу ткаље виделе „тиче", орнамент на турском ћилиму.

Пиротски ћилим између криза и тријумфа

Без уметничког статуса и привилегија, хиљаде безимених уметница правиле су ћилиме.

И када је ћилим достигао пуну лепоту и постао уносна роба, профит су имали трговци и индустријалци, не и ћилимарке.

Ратови и индустријализација доносили су кризе пиротском ћилимарству током векова постојања, број ткаља је осцилирао, али се у Пироту увек ткало.

Педесетих година прошлог века у Пироту је ткало више од хиљаду жена, о чему је сведочила Ружица Илић, која је уз ћерку Славицу ткала и у позним годинама.

„Није било места за све, кафане су биле пуне ћилимарки које су радиле. Тада се радило на норму.

„'Шестак' (ћилим од шест аршина) морале смо нас две да урадимо за двадесет дана, а ако ради једна - онда за четрдесет."

Ћилим се мерио аршинима (један аршин износи 0,68 метара квадратних). Према стандарду, шестак је димензија 200x140 центиметара.

Покушаји да се производња ћилима индустријализује нису успели.

Он се и данас израђује као и стотинама година уназад - на вертикалном разбоју, вуненом потком на вуненој основи.

Сав алат су руке ћилимарке и дрвени сабијач - „тупица", којом су сабијале ткање.

Ћилим као протоколарни поклон

Пиротски ћилим је чест поклон страним државницима.

Између осталих, добили су га руски председник Владимир Путин, албански премијер и шведски краљ.

Некадашња амбасадорка Аустралије у Србији, Њ.Е. Џулија Фини била је је покровитељка ткачких радионица у Пироту и Сомбору и у домовину је понела збирку пиротских и стапарских ћилимова, којима је била одушевљена.

Пиротски ћилим био је обавезан декор у сценографији страних филмова који се баве оријенталном или историјском тематиком, пише Сашка Велкова, музејска стручњакиња и етнолошкиња у књизи „Шара без краја - пиротски ћилим".

Она наводи да се ћилим појављује у сценама страних филмова Клеопатра из 1917, Салома из 1918, Шеик из 1921, Самсон и Далила из 1949. али и у домаћем филму Госпођа министарка из 1958.

Извор: Књига „Шара без краја - пиротски ћилим" Сашке Велкове

Неуједначена цена и недостатак тржишта угрожавају пиротско ткање

Ћилимарке тврде да је овај занат истовремено и заводљив и тежак.

Славица каже да осећа занос и срећу док тка, али истиче да због специфичности израде ћилима данас није могуће живети само од ткања.

„Ако интензивно радите осам сати, а то је физички веома тешко, можда би и могло да се живи од ткања. Али нема довољно наруџби".

Да је проблем пронаћи тржиште слаже се и најмлађа ћилимарка, Маја Ћирић, рођена 1976. године.

Почела је да учи да тка у тридесетој години, а од 2012. има занатску радњу „Гугутка" у којој тка по поруџбини.

Квадрат кошта 28.000 динара, а потребно јој је више од месец дана да га изатка.

„Не радим ћилим јер немам где да га продам, још има половних који су јефтинији. Радим шустикле и стазе, најчешће димензија од 70x120 и 50x80 центиметара.

„Брже се тка и лакше прода, то људи купују за поклон".

У 20. веку у Пироту је био обичај да се ћилим поклања у свакој значајној прилици: као девојачка спрема, мираз, приликом рођења, крштења…

Ћилим је био тражена роба и још га има у домовима широм града.

„Ћилими се продају за 200-300 евра, па и мање. Људи га углавном продају када је хитно и то му обара цену, па ако бих повећала цену рада бојим се да ће купци одустати. И ова цена је велика", каже Маја.

Колекционарски примерци пиротског ћилима могу се пронаћи свуда и по различитим ценама, од којих неке достижу више хиљада евра.

Радмила Влатковић каже да цена разликује, у зависности од шаре и величине.

„Не зна се који је најскупљи ћилим изаткан у Пироту, јер су се највећи примерци - батали и добатали - продавали будзашто јер су неприкладни за модерне услове становања.

Батали и добатали су ћилими великих димензија. Батал је 400x340 центиметара odnosno 6x6 аршина, а добатал је 374x306 центиметара или 5,5x4 аршина.

„Најскупљи је рад са 'Рашићевом шаром', која је најкомпликованија и најтежа за ткање", каже Радмила.

Она додаје да се данас цена квадрата пиротског ћилима у занатским радњама креће око 300 евра, али да има сазнања да иде и до 1.000.

„Потребно је контролисати цену и дати је као јединствену у свим производним задругама и тако задржати интересенте и публику."

Она каже да данас тка тек неколико ћилимарки у задругама „Дамско срце" и „Понишавље" и да их у граду укупно има двадесетак, од којих многе раде код куће или „на сиц".

Четири ћилимарке из Удружења ткаља израђују 30 метара квадратних стаза са мотивима пиротског ћилима за манастир Хиландар на Светој Гори у Грчкој.

То ће бити поклон Града Пирота, који је за те намене издвојио 2,5 милиона динара.

Ћилим је одувек важио за драгоцени поклон и у високом друштву.

Пре сто година 12 ћилимарки изаткало је батал од 24 аршина као дар Пирота за венчање краља Александра Карађорђевића и краљице Марије.

Тада се ткало „на дел" - више ћилимарки на једном разбоју невероватном брзином и вештином стварало је једнаке шаре и орнаменте који су се сусретали и преплитали у савршеној симетрији.

Колективни рад на ћилиму дуго се задржао међу ткаљама.

Бунт пиротских ткаља

Илија Николић, доктор књижевних наука из Пирота објавио је у зборнику грађе Пирот и срез Нишавски писмо једне ћилимарке о посети краља и краљице Ћилимарској задрузи 1902. године.

Било је наређено да се у задругин дућан однесу неколико започетих ћилима на разбоју и наместе за рад, како би Њихова величанства видела како се ћилими раде.

И кад је све било намештено, онда дођоше раднице које су радиле на тим разбојима у намери да продуже рад.

Али, г-дин председник не даде, већ их громким и оштрим гласом истера напоље због тога што су сиротанке и немађаху свилене хаљине, а место њих поређа све своје родбине и пријатељице, и то на клупама уз ћилим, а не на голој земљи и студену камену, као што је у ствари и цела истина, за парче хлеба за 10-15 пара дневно.

И те богаташке ћерке, које не знаду шта је то рад и патња ћилимарска, добише бакшиш од Њихових величанстава.

Раднице ћилимарке - чланице нису хтеле више да продуже рад и морале су по 3-4 пута дневно са жандаром у полицију, па онда са пандуром у општину и све то на правди Бога, јер то бејаше наредио г-дин председник.

Ћилимарство као основни извор егзистенције пиротских Ромкиња

Раме уз раме сиромашне жене Пирота ткале су историју једног града - Ромкиње, самохране мајке, жене без занимања и капитала.

„Нана Раду памтим уз ћилим. У комшилуку, у подруму, њих три ткају: нана Споменка на малом, а на већем разбоју бака Мица и моја нана Рада ткају дванаестак (ћилим од 12 аршина) и певају ли, певају", присећа се са осмехом Радмила Нешић, председница Удружења грађана „Тернипе".

Њена бака, Радмила Дурмишевић, једна је од многобројних Ромкиња које су ткале пиротски ћилим.

Нешић каже да је ткање било основ егзистенције ромским породицама у градској средини и памти време када у ромском насељу у Пироту није било куће без разбоја.

И њена бака сведочила је о значају ћилимарства за економски положај Ромкиња у документарном филму Агенције „Астра" из 2007. године.

„Моја мајка је радила на три разбоја, и код куће на још два. Не само она, све су жене тако ткале.

„Нема се пара, сиротиња, а тако је могло да се заради. Ја сам ткала на два места - у предузећу и кући и притом чувала мало дете. Тако сам се мучила, али бих и данас ткала са апетитом", говорила је Радмила Дурмишевић.

Да живе од ћилима могу само изузетно веште и брзе ткаље, каква је била Радмила Дурмишевић која је ткала аршин ћилима за четири дана.

Она је почела да учи ткање у шестој години, у осмој је већ ткала „на дел" са мајком, а као петнаестогодишњакиња почела је да ради у Ћилимарској задрузи.

„Када сам ткала у задрузи, чувала сам паре кућу да купим, а муж што заради - од тога се хранимо. Брзо смо ткале, и моја мајка и ја", говорила је Радмила.

Њена унука то потврђује: „Велики део свега што су стекли и створили кроз живот, па и кућа у којој данас живим са породицом је ту захваљујући наниној вештини у ткању."

Кроз активности свог удружења Радмила Нешић настоји да економски оснажује пиротске Ромкиње и промовише ћилим - шаре кроз креативне индустрије.

Кроз пројекат је основана „Мала радионица" у којој су одржаване обуке прављења накита од воскираног конца и израде предмета од пустоване вуне и рециклата, али она сматра да је неопходно сачувати и ћилим.

„Пробале смо да жене које активно ткају промовишемо по сајмовима, друштвеним мрежама и медијима. Покушале смо и да анимирамо младе да уче ткање и израђују ћилим.

„Када би било тржишта и да овај занат буде адекватно плаћен, могло би да буде добрих резултата".

Ћилим шаре као инспирација у савременом свету

Чувене шаре су последњих година прелетеле са ћилима на производе такозваних креативних индустрија и данас се на овај начин економски оснажују жене са подручја Пирота, али и ван њега.

Сања Мадић, дипломирана социолошкиња из Пирота, инспирацију за бизнис пронашла је у традиционалним мотивима из родног краја, међу којима доминирају шаре пиротског ћилима.

Она је једна од многих Пироћанки које ћилим шаре преносе на одећу и предмете за свакодневну употребу.

„Ћилимарство није део мог породичног наслеђа, моји су са села и бавили су се сточарством.

„Ипак, од малена ми је усађена љубав према традицији и таквом начину живота, и то покушавам да промовишем како кроз шаре ћилима, тако и кроз ношњу и фолклор".

Сања каже да је успела да развије асортиман, захваљујући вољи и интересовању да истражује и испробава технику штампе на различитим производима и да потражња за њима временом постаје све већа.

„Највише је купаца са стране, људи који не живе у Пироту, а везани су за свој завичај.

„Од овог посла за сада тешко да може да се живи, зато што у израду сваког производа улажем доста труда, бринем о квалитету материјала, ангажујем многе сараднике, али ћу се трудити да одржим пословање, зато што је посао креативан, испуњава ме и радим га с љубављу."

Ћилим шаре - креација сиромашних пиротских ткаља очарале су многе љубитеље моде захваљујући Силвани Тошић, пиротској новинарки и ауторки модне линије „Етно гламур".

Ћилим су ткале и њена мајка и бака, одрасла је уз разбој, тупицу и кануре, а она је, како каже, опчињена његовим бојама и шарама одмалена желела да га обуче.

„Све је почело 2015. када сам хтела да урадим прилог на тему зашто нема пиротских сувенира.

„Да бих дочарала шта све може да се уради, исекла сам шал са ћилимском шаром корњаче и сашила хаљину која је испала феноменално".

Њена слика у хаљини на друштвеним мрежама изазвала је пажњу многих и одмах су почели да стижу упити за цену и рок испоруке.

Од тада су ћилимске шаре прошетале многим модним пистама, изазивајући дивљење посетилаца ревија.

„Захваљујући разумевању организатора Недеље моде у Србији, традиционални пиротски ћилим ставила сам и на део модне писте и то је за мене била велика лична сатисфакција.

„Људи су били фасцинирани и добила сам невероватне похвале челника Европског савета за моду, који су рекли да је ово што радим изузетно снажно и оригинално", каже Силвана.

Силванина жеља да обуче ћилим дословно се испунила када је за наступ на Париској Недељи моде у марту 2019. године сашила капут од бакиног ћилима старог готово сто година.

То није био први пут да безвремене шаре сиромашних пиротских уметница очарају свет.

Дивили су му се посетиоци изложби од Париза, преко Амстердама, Милана и Брисела, до Солуна.

Највеће одушевљење изазивале су ћилимарке које су ткале у излозима радњи, о чему је сведочила Ружа Илић.

„И сама сам била међу њима. У Швајцарској сам 1957. године три месеца са другарицом ткала у излозима више од 20 градова.

„Не у просторији, не у сали, већ у излозима музеја, галерија…. Народ је долазио, улазио, гледао шта радимо", сећа се Ружа.

Иницијативе за заштиту и очување пиротског ткања

Завод за интелектуалну својину је 2002. заштитио географску ознаку квалитета за 95 ћилима и 125 шара, а пиротско ћилимарство је од 2012. у Регистру нематеријалног културног наслеђа Србије.

Пре неколико година, група институционалних и међународних партнера под вођством Етно мреже, националне струковне организације која се бави очувањем културног наслеђа и економским оснаживањем жена покренула je иницијативу да три ткања - пиротско, стапарско и сјеничко - пештерско буду уврштена на листу нематеријалног културног наслеђа УНЕСКО-а.

Градска управа Пирот ослободила је старе занате плаћања такси и покренула иницијативу да у оквиру Министарства иностраних послова ћилим постане протоколарни поклон и да свака амбасада Србије у свету има бар по један пиротски ћилим.

У плану је да наредне године Пирот добије Музеј ћилимарства.

Неизвесна будућност пиротског ткања

Последње пиротске ћилимарке сада ткају у излогу Галерије „Чедомир Крстић", у покушају да другима пренесу макар основне технике заната који замире.

Једна од најмлађих полазница радионице ткања је Милица Алић (24), која каже да је дошла да покуша да научи занат којим су се бавиле њене бабе и прабабе.

„Волела бих да научим да ткам пиротски ћилим. Тек је почетак, видећемо како иде".

У Удружењу ткаља сматрају да је пут за оживљавање заната обука жена за израду сувенира и малих комада и надају се да ће се издвојити неколико вештих ткаља, које би могле да раде и сам ћилим.

Светлана Манић каже да су за овладавање занатом у потпуности потребне две године и да је неопходна јака воља.

„Када изаткаш један, после иде супер. Све сам шаре научила, шест ћилима са Рашићевом шаром сам послала у Америку, нашим људима који тамо живе.

„Ово је тежак занат. Само је потребно добро платити, и ето ти ћилимарки. Много жена не ради, сигурно би прихватиле".

Радмила Нешић сматра да би међу Ромкињама било заинтересованих да раде уколико би, као што је некада било, преко Задруге добијале материјал и пласман робе, а старе ћилимарке би имале коме да пренесу занат.

И најмлађа пиротска ћилимарка мисли да је неопходно подржати очување ткања кроз обуке и субвенције.

„Неке шаре се уче и пет година, ја сам похађала обуку два месеца и после сам учила сама - гледала са других ћилима, цртала, прорачунавала.

„Потребно је да старе и млађе ткаље раде заједно, а да држава помогне и макар кроз пројекте омогући средства за порезе и доприносе за оне које хоће да се баве традиционалним ткањем", каже Маја Ћирић.

Министарства стално за поклоне траже пиротски ћилим, каже Радмила Влатковић, али они се не раде по наруџбини.

„Сада то иде откупом из приватних збирки, али је потребно направити основу где може заиста и да се тка ћилим по поруџбини", каже она.

Додаје да су старе, веште ткаље у прилици да зараде, али је проблем код оних које би требало да прихвате занат као опредељење.

„По мени, има услова за очување ткања, али је потребно интересовање и енергија, а жене могу да успеју у томе".

*Текст је накнадно допуњен прецизним информацијама о иницијативи да три врсте ткања буду уврштена на листу нематеријалног културног наслеђа УНЕСКО-а, поднетом под вођством организације Етно мрежа. Извињавамо се читаоцима на пропусту.

Можда ће вас занимати и видео о пиротском качкаваљу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]