Деда Мраз и Србија: Од Светог Николе и Божић Бате до заруменелог деке у црвеном капуту

Саставни део новогодишње идиле мог детињства било је кићење јелке, па уколико је пао снег - санкање, а као трешња на торти, додела пакетића код маме и тате на послу.

Баш тамо нас је чекао он - корпулентни декица, беле браде и обучен у црвено, громогласно узвикујући ХО, ХО, ХО, код неке деце тако мамећи осмех, али и страх, а понекад чак и плач.

Када сам имао непуних пет година, један сусрет са Деда Мразом ми се посебно урезао у сећање.

Било је то код тате на послу, у великој сали за приредбе у железничкој станици у Зајечару, где је у ћошку, негде покрај јелке, између телевизора и ТА пећи седело његово новогодишње величанство.

Не могу да заборавим све те различите реакције присутних вршњака.

Некима је тешко пало што ће се одвојити од родитеља, поједини су се уплашили његове појаве, а мене је ипак бринуло да ли ћу лепо изрецитовати стихове песмице коју сам за ту прилику научио јер - пакетић си добијао тек после соло наступа.

Уместо „Преко брда, преко брега", коју су углавном деца бирала због чувене изведбе хора Колибри, одлучио сам се за песмицу „Срећна Нова година", Душка Радовића.

„Трепти звезда плавим оком..." и трема нестаде, песмица изрецитована, а пакетић са слаткишима шчепан.

Поносно корачајући, однео сам га кући и тако се последњи пут лично поздравио са Деда Мразом, себично чувајући сећање до дана данашњег - када нас за разлику од пре 25 година, лик веселог новогодишњег деке током празника посматра скоро на сваком кораку.

Од традиционалне фигуре до црвеног капута

„Деда Мраз као дародавац деце представља копчу између прошлости и будућности, односно чувања традиције и остављања вредности на поколења", говори за ББЦ на српском етнолошкиња Весна Марјановић.

Деда Мраз је у Србију стигао после Другог светског рата - у време социјализма појавио се са радним организацијама, додаје етнолошкиња.

Његов лик је био усклађен са „нашим културним подручјем и схватањима", па је испрва изгледао као његови претходници, посебно као лик који је поводом Никољдана поклањао деци слаткише.

Костим се састојао од опаклије - великог огртача од коже и вуне, звона и прапораца који су висили око врата и струка, док је на главу ишла шубара, а лице се „гаравило или руменило", уз неизоставну браду од кучине или вате.

Имао је и торбу са слаткишима и штап којим је махао док је улазио у кућу.

Тек је последњих деценија 20. века обукао црвено и постао један од главних рекламих ликова на улицама, излозима и билбордима широм Београда и Србије.

Такође је Божић заменио Новом годином.

Кад Деда Мраз спаси путника у аутобусу од контролора

Дамир Ђорђевски из Пландишта већ 16 година током новогодишњих празника увесељава децу као Деда Мраз.

Повод за то била је акција локалног Црвеног крста, под називом Весела дружина Деда Мраз, која се и даље одржава.

„Некако се само наметнуло да ја будем вођа те групе јер су сви остали били ситнији од мене, а ја сам крупније грађе, па ми је одмах легла униформа Деда Мраза.

„А са друге стране, волим да радим са децом", каже Ђорђевски за ББЦ на српском.

У дугогодишњој каријери Деда Мраза догодиле су му многе занимљиве ситуације.

Једном га васпитачица није пустила у одмаралиште на Вршачком брегу, где је требало да изненади омладинце са међународног семинара.

Некако је успео да се маскира, па су га деца из вртића прва видела и почела да вичу узбуђено 'Деда Мраз', али им васпитачица није веровала, све док га и сама није видела.

„Обрадовала се више него деца.

„После кад сам јој рекао да мене није хтела да пусти да прођем до собе да се пресвучем, било јој је мало криво", осмехујући се препричава 36-годишњи Ђорђевски.

Сећа се и ситуације када је, обучен у Деда Мраза, спасио путника без карте у градском превозу у Београду казне контролора.

Момак је изјавио да нема карту јер је „Деда Мразов ирвас", на шта је контролор збуњено упитао: „Какав ирвас?"

„Онда се окренуо, видео мене како са супругом седим и сви су почели да се смеју. И наравно да га је пустио без карте", присећа се Ђорђевски, иначе радник на бензинској пумпи у Београду.

На новогодишње приредбе и доделу пакетића позивају га разне београдске фирме, вртићи и породице.

Због корона вируса и епидемиолошких мера са децом се сусреће на отвореном - у парку или испред куће.

Често учествује и у хуманитарним акцијама, а прошле године је на једну повео и тада једногодишњег сина, одевеног у мало одело Деда Мраза, који је „све одушевио".

Свети Никола и(ли) Божић Бата

Пре Другог светског рата, поклоне су деци доносили и Божић Бата и Свети Никола.

„Како су се промене догађале у свим сферама живота, српско становништво је преузело маскирани лик Николе или Божић Бате и прилагодило га својим схватањима замишљеног лика дародавца", написала је Марјановић у књизи „Маске, маскирање и ритуали у Србији",

„У традиционалној култури на подручју Србије није постојао само један маскирани лик - дародавац, већ је то у прошлости чинила група - поворка коледара са маскама", додаје.

Коледари, односно честитари, су углавном била деца која су из коледарских поворки - од Божића до Богојављања - долазила да честитају празник, певају божићне песме и добијају дарове.

То су биле поморанџе, чоколаде, ораси, бомбоне, касније и новац, објашњава Марјановић.

Овај обичај се очувао у Војводини, где се честитари називају коринђаши.

Прерушени мушкарац Никола појављивао се у поворкама уочи или на дан Светог Николе - 6. децембра по грегоријанском, односно 19. по јулијанском календару, обилазио насеља, углавном у Војводини, и даривао децу.

Сматра се, каже Марјановић, да су ови обичаји на просторе данашње Србије, тада јужне Угарске, дошли миграцијом немачког протестантског становнишва у 18. веку.

„Обичаји се преплићу, па сам и ја као Земунка у православној кући стављала ципеле на прозор и чекала да ме дарује Свети Никола", додаје етнолошкиња.

Овај обичај је скоро у потпуности нестао после Другог светског рата, исто као и Божић Бата, кога је заменио Деда Мраз.

Божић Бата такође вуче корене из протестантизма, а многи га, посебно црква, сматрају наследником Светог Николе.

„Немачки протестантизам који се развијао у средњој и западној Европи у 17. веку, померио је прослављање Божића из колективних светковина по улицама у оквире породичног простора - и дао му значење породичног празника", написала је Марјановић у књизи.

„Сматра се да од тада почиње међусобно даривање, као и даривање деце које дарује особа маскирана у лик Божић Бате."

Марјановић каже да се у српској култури као дародавац појавио тек у периоду између два светска рата и да је носио исту одору као Никола.

Почетком деведесетих у Србији су поједине странке трагале за „традиционалним костимом" Божић Бате, како би „српску децу вратили православљу".

У Будви, у Црној Гори, пре неколико дана пакетиће је деци уместо Деда Мраза делио Божић Бата.

Из Српске православне цркве су објаснили да у православној традицији постоји Свети Никола Мирликијски Чудотворац или Божић Бата, који за разлику непостојећег Деда Мраза, иконе потршачког друштва, представља „симбол дарежљивости и тајног милосрђа", пренела је Побједа.

Поред тројице дародаваца у Србији постоји и Деда Божић, код румунског становништва у Банату, који симболизује стару, одлазећу годину.

Деда Мразов профил

Деда Мразов историјски времеплов почиње у трећем веку у Мири, на тлу данашње Турске.

Тамо се родио Никола Мирликијски Чудотворац, односно Свети Никола, заштитник путника, морепловаца и рибара, који је наслеђену имовину разделио сиромашнима.

Верује се да Свети Никола, ноћ уочи празника, обилази добру децу и дели поклоне, па данас многи малишани стављају ципеле на прозоре, очекујући дар од свеца.

Многи сматрају да је лик Деда Мраза настао по узору на Светог Николу, али има и оних који тврде, посебно у Великој Британији, да је његова претеча нордијско божанство - Один, старац дуге седе браде, који је јашући по зими и снегу делио поклоне или казне, по заслузи.

Иако је услед протестантске реформе из 16. века популарност Светог Николе почела да слаби, некако се одржала у Холандији, али у личности под именом Sinterklaas.

Он језди по крововима кућа 5. децембра увече и оставља поклоне у дечијим ципелама у замену за ужину за његове коње.

Холанђани су будућег дечијег хероја током колонизације пренели у Америку, где је коначно, крајем 18. и почетком 19. века постао - Деда Мраз, када је холандски Sinterklaas у америчкој штампи прилагођен у Santa Claus на енглеском.

После многобројних карикатура и костима, од зелене, преко плаве до браон боје, илустатор компаније Кока-Кола - Хедон Сандблом, 1931. године обукао га је у црвено-бели костим и створио верзију какву данас у популарној култури препознајемо.

Временом је Деда Мраз добио ирвасе, од којих је најпознатији Рудолф црвеног носа, да га возе до кровова широм света где ће кроз оџак унети пакетиће деци, затим вилењаке да му помажу око паковања поклона, као и кућу - за неке на Северном полу, а за неке у Лапонији, у Финској.

Сећање на Деда Мраза

Марко Протић, ББЦ новинар

Како клинац сам релативно дуго веровао у постојање Деда Мраза, чини ми се до седме године.

Мада, признајем, сумњао сам кад би нас родитељи потерали у другу собу тамо негде пред поноћ, уочи „доласка" Деда Мраза.

А сумњиво ми је био и што се овај дека појављивао традиционално неколико дана пре Нове године на дочеку код тате у предузећу и обавезно сликање у крилу.

Увек је било много слаткиша и сланиша у тим пакетићима и обавезно једна поморанџа коју, да будем икрен, никад нисам јео.

А играчка - па, како вам западне које године.

Некада је било занимљивих аутомобилчића, а некада сам био разочаран.

А новогодишњи поклон којег се и данас сећам сам добио 1989. од тече - легендарни Емгејац - пиштољ на каписле.

Иако моја мајка није баш била срећна због тога, био сам одушевљен и недељама га нисам испуштао из руку - прштало је на све стране и буквално и метафорички.

А данас, када сам отац две ћерке од осам и пет година, уживам за Нову годину да им купујем поклоне.

Пиштољи их не занимају, за сада, али зато „не може да се живи" од Мог малог понија и сличних јунака из цртаних филмова.

А једна од јунакиња је Елза из цртаног филма Залеђено краљевство и управо је она била учесница новогодишњег дочека који је обрадовао старију ћерку.

Пре неколико година смо ангажовали млади глумачки пар који је тумачио улоге Елзе и Деда Мраза и они су посетили бакину и дедину кућу да донесу поклоне.

Израз на ћеркином лицу када је отворила врата и угледала их - па вероватно као када би мени на врата позвонио Саша Ђорђевић и питао да ли сам за партију баскета.

Ех, шта би било да су овакве представе биле када сам ја био мали, отео ми се уздах када су Деда Мраз и Елза отишли.

Мада, ускоро ће и моја деца вероватно потпуно престати да верују у легендарног деку са севера Европе.

Дамир Ђорђевски из Пландишта каже да му посао Деда Мраза не пада тешко, јер зна да ће „некога усрећити и измамити му осмех.

„И дан данас кад обучем одело Деда Мраза, кад изађем напоље и видим, не само децу, већ и старије који се осмехују, свирају из аутомобила, машу, одмах и мени буде лепше", наглашава Ђорђевски.

„Једноставно волим то и сигурно нећу престати докле год будем могао да радим", каже Деда Мраз из Пландишта.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskoм@bbc.co.uk