Србија, екологија и комунални отпад: Мањи рачун за смеће, већа штета за животну средину

Двориште Марка Вукомановића у насељу Супње у Рашкој, на југу Србије, гледа на несанитарну депонију на другој страни Ибра. Она се 2019. запалила.

„Прошле године је дошло до пожара и то јесте био проблем", говори он за ББЦ на српском.

Стручњаци кажу да су пожари чести на несанитарним депонијама - местима где комуналне службе једноставно оставе отпад, који се гомила.

Србија је планирала да до 2019. године изгради 26 регионалних санитарних депонија, на којима се примењују технологије управљања отпадом, али је до сада изграђено свега десет.

Разлог честих пожара на несанитарним депонијама је што се из отпада ослобађа метан - отровни гас који је лако запаљив. Једна од последица је и загађење ваздуха.

„Замислите само када бисте канту за смеће, коју имате у кући, истресли и запалили", каже Игор Јездимировић из организације Инжењери заштите животне средине.

Санитарно одлагање смећа може да спречи загађење, али то би за грађане значило поскупљење рачуна за одношење отпада.

У Србији настаје 2,23 милиона тона комуналног отпада годишње, према истраживању Инжењера за заштиту животне средине из 2018. године.

„Пијаћа вода није козметичко питање"

Национална Стратегија управљања отпадом 2010-2019. подразумевала је затварање постојећих несанитарних депонија и уређење простора на ком се налазе, уз изградњу 26 регионалних санитарних депонија.

Међутим, по истеку рока, општина Рашка и даље нема регионални центар на који би, заједно са околним градовима попут Новог Пазара и Краљева, могла безбедно да одлаже комунални отпад.

Нови Пазар, удаљен од Рашке двадесетак километара узводно, одлаже отпад на несанитарну градску депонију на обали реке Рашке.

„Та депонија нам прави озбиљне проблеме", каже Марко Вукомановић.

Он објашњава да се отпад слива ка Рашкој, због чега је до пре две године река у граду била видно загађена.

Проблем је ублажен 2018. године, када је фирма за управљање амбалажним отпадом Секопак изградила еколошку брану, која зауставља пластику и други крупан отпад на путу низводно.

Међутим, како објашњавају из Пословног удружења комуналних депонија - Комдел, оком видљиви отпад није једни проблем.

На депонијама се дешавају многи хемијски процеси: поред лако запаљивих гасова, смеће испушта и оцедне течности са штетним материјама, укључујући тешке метале.

Ако штетне материје доспеју у земљиште, оне га трују, а могу да продру и до подземних вода.

Преко подземних вода, могу да загаде изворишта питке воде.

„То је највећи ризик са несанитарним одлагањем", каже Лазар Крњета из Комдела.

Ако је депонија поред реке, као што је случај у Новом Пазару, оцедне воде иду право у реку.

„Пијаћа вода није козметичко питање, ту се ради о егзистеницији", каже и додаје да се ради о „капиларним појавама, које се тешко откривају".

Инжењери заштите животне средине примећују да је додатни проблем „што отпад који се створи у кући није махом органски", па да се лако разгради.

У кантама у нашим домовима, поред љуски од јајета и кора од јабуке, има пластике, алуминијума, стакла и тетрапак амбалаже.

Када не прођу технолошки третман, материје из овог смећа загађују животну средину.

Шта је комунални отпад и колико га има?

У комунални отпад спада све што обичан човек баци у кућну или јавну канту за смеће.

Према подацима новосадске организације Инжењери заштите животне средине Србије за 2018. годину, у земљи се годишње направи 2,23 милиона тона комуналног отпада.

Према рачуници Комдела, једна трочлана породица у Србији направи око једну тону отпада годишње.

„Како би се отпад негде одложио, потребно је да се прво системски прикупи", каже Игор Јездимировић из Инжењера заштите животне средине.

Ту се појављује први проблем, јер је само 80 одсто територије Србије покривено системом за прикупљање отпада, кажу из ове организације.

Међутим, све и да ујутро чујете комуналце како истресају контејнер у камион, што значи да га возе на званичну депонију, знајте да проблемима са смећем ту није крај.

Звук ђубретарског камиона који одлази само значи да се проблем премешта на друго место - ван видокруга људи.

Зашто су санитарне депоније важне?

„Највећи део депонија у Србији су еколошки небезбедне депоније, које загађују животну средину", каже Крњета.

Отпад на њима једноставно остаје и временом се гомила.

Међутим, „нису све депоније исте" и нису све подједнако опасне за животну средину, кажу из Комдела.

На санитарним депонијама, где се примењују технологије управљања отпадом, осигурава се да животна средина минимално трпи због гомилања ђубрета.

Оцедне воде и отровни, запаљиви гасови се на санитарним депонијама прикупљају, чиме се штите земљиште, вода и ваздух.

Србија данас има 10 регионалних санитарних депонија (Ужице, Лапово, Кикинда, Јагодина, Лесковац, Пирот, Сремска Митровица, Панчево, Врање и Суботица), док Горњи Милановац има локалну санитарну депонију.

Игор Јездимировић из Инжењера заштите животне средине каже да је депонија у Суботици у пробном раду и „не испуњава функцију".

„Суботица још увек, поред ове депоније, користи несанитарну депонију у другом делу града као основну депонију на коју одлаже комунални отпад", каже он.

Санитарне депоније код Инђије и Нове Вароши још увек су у изградњи, као што су биле и 2016. године.

Поред тога што минимизују штету по животну средину, истиче Крњета, санитарне депоније су дугорочно најјефтинија опција у трајном збрињавању отпада.

Отпад се разврстава у пратећим постројењима на депонији, па један део одлази на рециклажу, други на биолошки третман и тако даље.

„Технологија која се тамо примењује омогућава издвајање корисних делова из отпада, па се нешто новца враћа", објашњава Крњета.

Шта би санитарно одлагање значило за наш џеп?

Према подацима Комдела, просечна цена услуге изношења смећа за домаћинства је 5,69 динара по квадратном метру.

То што значи да просечан рачун за смеће у Србији износи нешто мање од 400 динара, или око три евра.

Из Комдела истичу да иако не постоји технологија да се санирају настале еколошке последице, као што су загађена водоизворишта, итекако постоји начин да се санитарним одлагањем спречи даље загађење.

Међутим, за грађане би то значило повећање рачуна за изношење смећа.

„Смеће мора да добије на вредности да би се исплатила технолошка обрада", додаје Крњета.

Да би се успоставио одржив систем у Србији потребно је да цене комуналних услуга поскупе у просеку за 26 одсто, према рачуници Комдела.

Из те организације додају да локалне самоуправе ништа не спречава да повећају цене: према Закону о комуналним услугама, локална комунална предузећа могу сама да формирају цене према локалним приликама и реалним прорачунима.

„Када би просечан рачун за смеће у Србији износио око 600 динара, ђубре би довољно вредело да се из тог новца финансира адекватно поступање са отпадом", наводи Крњета.

Ако не постоји законска препрека, шта је онда кочница?

Из Комдела сматрају да је главни разлог је што „политичари не воле да саопште грађанима да ће их то коштати".

„То су краткорочне користи због којих правимо дугорочне штете", закључује Крњета.

Игор Јездимировић наглашава да се напори еколога заснивају на превенцији.

„Чини ми се да је људима теже да схвате колики је то проблем јер је тешко доказиво да се неко разболео баш због загађења, али је чињеница да живот у загађеној животној средини значи да су људи мање отпорни на болести".

Осим тога, додаје, постоје и конкретне, економске последице по људе.

„Некретнине поред депонија мање вреде, храна која се ту производи продаје се за мању цену", говори Јездимировић.

Из Комдела додају да би, у случају корекције цена, просечан издатак за једну породицу износио од 390 до 600 динара месечно.

То је тек нешто више од један одсто просечне нето зараде у Србији, која званично износи 450 евра.

За Марка Вукомановића, то би значило највише 200 динара већи рачун за смеће - колико отприлике кошта једно велико пиво у кафићу у Рашкој.

Његова четворочлана породица плаћа рачун за смеће од око 400 динара месечно, што према подацима Комдела одговара републичком просеку од око три евра.

„Мислим да то није много", говори Марко.

Он каже да је депонија која се 2019. запалила „довољно удаљена", па иначе нема већих проблема са њом, али вољан је да плати скупље за одношење смећа.

„Верујем да то ни многим другим грађанима не би био проблем", каже Марко.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]